Jelena PONOMARJEVA: Narkotičko NATO stvaralaštvo. Razmišljanja o rezultatima NATO samita u Čikagu

Posle dvadeset godina od raspada SSSR-a i zajednice socijalističkih država, NATO, predvođen Sjedinjenim Američkim Državama, postao je najmoćnija i najuticajnija nadnacionalna struktura današnjice. Danas ta organizacija (koja akumulira moćne ekonomske, obaveštajne i vojne resurse) dejstvuje kao i ranije, zajedno sa zapadnim strukturama iz senke, a u interesu finansijske internacionale. Razlika je u tome što su u vreme hladnog rata njeni gramzivi interesi i hegemonističke ambicije bile balansirane postojanjem drugih sila, pre svega Varšavskog pakta i bobrne moći sovjetske armije – tu se situacija od devedestih godina prošlog stoleća u potpunosti promenila. Sada je NATO, nemajući nikakvu protivtežu, spreman da pogazi nacionalno dostojanstvo i državni suverenitet svake zemlje, koja je ušla u zonu njenih interesa, brišući sa lica zemlje istorijske spomenike i gradove u razvoju, ostavljajući u siromaštvu stotine hiljada ljudi širom sveta. NATO je danas, ne samo svetski žandarm, nego i najopasniji sofisticirani agresor.

Agresivna i rušilačka priroda Alijanse, obavezuje na pomno praćenje svih njenih inicijativa, a posebno njenih strateških planova. Na poslednjem samitu NATO-a u Čikagu, održanom 20. i 21 maja, razgovaralo se o širenju zone uticaja Alijanse, evropskom protivraketnom štitu, takozvanoj politici “otvorenih vrata”, jačanju partnerske mreže po celom svetu. Između ostalih, na ovom samitu su uzeli učešće i Ukrajina, Jermenija, Azerbejdžan i Mongolija. I mada kandidati za stupanje u NATO – Gruzija, Makedonija, Crna Gora, Bosna i Hercegovina – ovaj put to nisu postali, rad na globalnom širenju Severnoatlanskih centara moći nije izmenjen. Takođe je od značaja i poziv na samit koji su po prvi put dobili predsednici Kazahstana, Kirgizije, Tadžikistana i Uzbekistana. Međutim, ti lideri su sledili odbijanje ruskog predsednika Vladimira Putina i nisu otputovali u Čikago, ali su poslali ministre inostranih poslova.¹

Natovci su posebnu aroganciju pokazali prilikom razmatranja rusko-gruzijskih odnosa ili kako je navedeno u dokumentima samita “povećanog ruskog vojnog prisustva na teritoriji Gruzije”. Abhazija i Južna Osetija su nazvane “teritorijom Gruzije”. Sa svoje strane državni sekretar NATO, Hilari Klinton, na susretu ministara inostranih poslova zemalja NATO, još jednom je uputila poziv Rusiji da odustane od priznanja Abhazije i Južne Osetije.²

Ipak, glavni predmet diskusije bila je strategija delovanja Alijanse u Avganistanu. To pitanje se pokazalo toliko značajnim, pa su novinari čikaški samit nazvali “avganistanskim samitom”. Zašto je ta dimenzija toliko značajna za NATO? Odvažiću se da utvrdim da se ovde ne radi samo o organizaciji izlaska koalicione vojske. Daleko od toga. U to me uverava i događaj koji ne može ostati neprimetan. U Moskvi, u izdanju “Kučkovog polja”, bukvalno par dana pred samit u Čikagu, po prvi put su na ruskom jeziku izašle dve potresne knjige Amerikanca P. D. Skota: “Narkotici, NATO i rat. SAD u Avganistanu, Kolumbiji i Indokini”, kao i Švajcarca D. Gansera: “Tajne armije NATO. Operacija “Gladio” i terorizam u Zapadnoj Evropi”. Pred nama su sjajno i dokumentovano razobličena dejstva NATO-a po pitanjima stvaranja terorističke mreže, narko trgovine i trgovine oružjem.

Pređimo na činjenice.

* * *

I tako, kao rezultat čikaškog samita, Alijansa je donela rešenje “da ne žuri sa izlaskom vojske iz Avganistana”. To je još uoči samita nagovestio generalni sekretar NATO-a, Anders Fog Rasmunsen, jezuitski podvukavši da alijansa “produžava rad na bezbednosti srednjeazijske republike, baveći se obukom avganistanskih vojnika”.³ Zemlje članice Alijanse su izrazile spremnost da tokom sledećih 10 godina (to je za početak, a kasnije ćemo videti), finansiraju avganistansku armiju od 228 hiljada vojnika, izdvajajući svake godine 4,1 milijardu dolara (!) Pri tom će više od jedne trećine tih sredstava stizati iz američke kase. Otkud takva neobuzdanost?

Posebno čudno, ako ne i disonantno, izgleda to rešenje na fonu preduzetih ekonomskih mera štednje i takozvane “pametne odbrane”, u okviru koje se sada “čitavom natovskom svetu” sugeriše da treba da smanji izdatke za naoružanje i da se efikasnije koriste vojni budžeti evropskih zemalja, članica Alijanse, koji na nezadovoljstvo Vašingtona, iz godine u godinu, bivaju sve mršaviji. Rasmunsen se diplomatski poneo prema neuravnoteženosti kolektivnog delovanja u Alijansi: “Mi smo se složili da oživimo kulturu saradnje, u kojoj zemlje mogu zajednički dobiti ono što ne bi mogle sebi da priušte pojedinačno”.⁴ Ipak, ma koliko pojednostavljivali svoje formulacije, suština ostaje ista: nema novca za rastuće apetite NATO, ali se ispostavlja da je Avganistan poseban slučaj.

Još jedna potvrda važnosti avganistanske dimenzije strategije Amerike i njenih saveznika, predstavlja uverenje da “će se njihovo prisustvo u Avganistanu produžiti čak i posle 2014. godine, za kada se planira odlazak 132 000 vojnika koalicije. Ispostavlja se da “Ugovor o strateškom partnerstvu SAD i Avganistana zahteva prisustvo američkih trupa i posle 2014. godine, u ulozi konsultanta”.⁵ Zašto?

Kao i uvek đavo se krije u detaljima. Par detalja, zahvaljujući radovima P. D Skota i D. Gansera, više nisu skriveni. Osim geostrateških i geopolitičkih, u Avganistanu su se isprepletali ne samo ekonomski, nego i čisto kriminalno-ekonomski, zapravo narkotici i nafta. Kako primećuje Piter Dejl Skot, “narkomafija se danas pretvorila u uticajan faktor koji određuje tok političkih procesa na svim kontinentima na planeti. SAD koristi jednu te istu šemu u nizu slučajeva, a po njoj se za vođenje rata u regionu bogatom naftom stvara potencijal različitih saveznika, na ovaj ili onaj način povezanih sa nezakonitim narko biznisom”⁶, koji praktično postaje “narkosaveznik” SAD.

“Istovremeno, uvlačeći ih u sukob, Vašington postepeno počinje da radi ne samo “za sebe”, već i u interesu tih samih “narkosaveznika” koje su u početku želeli samo da iskoriste”.

Situacija u Avganistanu je analogna sa onom u Kolumbiji gde SAD zvanično vode rat sa narkomafijom. “U stvarnosti, tamo kao najveći narkotrgovci nastupaju one grupe ratnika, koje su istovremeno i partneri naših saveznika (Američkih – E. P.), to jest kolumbijske armije”. Kao dodatak svemu, same po sebi te grupe kolumbijskih vojnika su direktni naslednici još jedne “biserne” delatnosti CIA – terorista odnegovanih za borbu protiv “levičara”. To znači da i u Kolumbiji i u Avganistanu, Vašington mora danas da se bori protiv svoje sopstvene raspuštene dece. Nema sumnje da će se po tom istom scenariju odvijati situacija i u još jednoj narkoterorističkoj “državi”, ovaj put evropskoj – na Kosovu i Metohiji.

Kolumbijska situacija se u potpunosti ponovila i u Avganistanu – zemlji kroz koju je američka energetska kompanija UNOCAL nameravala da izgradi naftovod i gasovod još 1998. godine”. Ovde, kao i u Kolumbiji, u ratu protiv Osame Bin Ladena i “Al-Kaide” – takođe narkotrgovaca, bivših američkih saveznika, obučenih i opremljenih od strane CIA, Amerikanci su morali pozvati u pomoć i druge svoje “narkosaveznike” – odrede “Severne alijanse”. U potrazi za Bin Ladenom, NATO je nanela poraz savezničkom avganistanskom pokretu “Talibana” (bez obzira na to što su 2000. godine Talibani u potpunosti zabranili uzgajanje opijumskog maka na teritoriji koju oni kontrolišu) i opet uz pomoć “Severne alijanse” (na čijoj teritoriji je u to vreme procvetalo uzgajanje maka).⁷

Doduše, P. D. SKOT je obratio pažnju na to da: “čak i kada bi se i poštovala zabrana uzgajanja i trgovine opijumskim makom u Avganistanu, možemo sa dosta sigurnosti da utvrdimo da bi smanjenje proizvodnje u Avganistanu bilo praćeno njenim povećanjem u Tadžikistanu ili Kirgiziji”. Saputnik “rasta trgovine narkoticima postala bi politička destabilizacija u tim državama (od kojih se ni jedna i bez toga ne može pohvaliti naročitom stabilnošću)”.⁸

Primećujem, da se o tome pisalo još 2003. godine. Na veliku žalost, knjiga P. D. Skota – profesora sa Berkli univerziteta (Kalifornija) i bivšeg kanadskog diplomate – na ruskom jeziku se pojavila tek posle devet (!) godina. Žalosno je da su zainteresovani za prikrivanje tih razobličujućih informacija uspevali da ih tako dugo skrivaju, ali ni to nije najvažnije. Knjige Skota i Gansera otkrivaju istinsko lice, ne mirotvorne, nego narkotičke i terorističke organizacije pod nazivom NATO. I knjige nisu izgubile svoju aktuelnost. Poziv četvorici srednjoazijskih predsednika na samit u Čikagu, u potpunosti se podudara sa logikom stvranja zone narkotrgovine u njihovom okruženju, zajedno sa energetskim maršrutama, a takođe i sa ciljem uticaja, uz pomoć narkomafije, na političku situaciju u regionu. Jer osnovna maršruta narkotrgovine polazi iz Avganistana, preko Tadžikistana, Kirgizije, Uzbekistana i Kazahstana, a odatle – u Rusiju.

Ocenjujući današnju delatnost NATO, treba se setiti da korišćenje aktivne metodike “rada” sa mafijaškim strukturama, obaveštajne i vojne službe SAD praktikuju od završetka Drugog svetskog rata. Skoro hrestomatičan primer rada u senci američkog političkog establišmenta, zasnovanog na podršci mafijaškim glavešinama, predstavlja saradnja CIA sa Vitom Đenovezeom – jednim od bosova američke mafije – radi postizanja sopstvenih ciljeva u Italiji. Pošto je “Don Vito” završio “svoj posao”, našao se u zatvoru zbog organizacije trgovine narkoticima, gde je i skončao od infarkta miokarda 1969. godine. Isto tako su iskoristili, a potom likvidirali i druge narkosaveznike SAD i NATO – Osamu Bin Ladena i Ahmed Val Karzaija. Nema sumnje da slična sudbina očekuje i kosovske narko trgovce, tipa Hašima Tačija ili Ramuša Haradinaja. “Crni znaci” su im već poslati – jednom u vidu izveštaja Dika Martija, a drugom u vidu ponovnog poziva za Hag.

Što se tiče učešća NATO-a u terorističkim delatnostima u savremenom svetu, u organizaciji i “konsultacijama” sa terorističkim grupacijama, možemo da primetimo da i u ovoj oblasti NATO ima ogromno iskustvo. Prve tajne NATO armije predviđene za učešće u terorističkim delatnostima stvorene su u Zapadnoj Evropi, odmah posle Drugog svetskog rata. Evropski lideri su,prilikom stupanja u NATO potpisivali tajne protokole, koji su njihove vlade obavezivali na “garantovanu unutrašnju orjentaciju na Zapadni blok svim sredstvima, čak i ukoliko elektorat demonstrira drugačiji smer.⁹ Ta, pažljivo skrivana tajna SAD od vremena Drugog svetskog rata, danas je, zahvaljujući naporima posvećenih naučnika i novinara, poznata pod kodiranim nazivom – Operacija “Gladio”.

Ipak, vrati ćemo se narko stvaralaštvu NATO-a. “Narko faktor, pozadinski podržan NATO intervencijama, kao po pravilu, uvek se nadopunjuje i “naftnim” faktorom. Sporazum između Saudijske Arabije i NATO-a, potpisan neposredno po završetku Drugog svetskog rata, na osnovu takozvanog “Kvinsi ugovora”¹⁰, dozvolili su Americi da zauzme dominantan položaj u svetskom sistemu proizvodnje i trgovine naftom. Od vremena “Trumanove doktrine”, sva Američka geopolitika gradila se na “naftnom” temelju”. Kao rezultat onoga što je u početku zamišljeno kao način zadržavanja ambicija SSSR-a, postepeno je preraslo u neskrivenu težnju za ovladavanjem naftnim resursima čitavog sveta. Sa svoje strane, “trka za naftom” postepeno je sve više deformisala privredu samih SAD, unoseći debalans u ekonomskim odnosima i jačajući zavisnost preduzeća od porudžbina za obezbeđenje vojnih kompanija u pojedinim delovima planete, kojima SAD nisu u stanju da upravljaju. Avganistan je samo jedan u nizu takvih primera. Slučaj sa azijskim zemljama jasno pokazuje kako je Amerika, postajući sve ratobornija, bila prinuđena da se sve ozbiljnije oslanja na pomoć saveznika, koji aktivno učestvuju u međunarodnoj narkotrgovini”.¹¹

Izuzetna uloga narkotrgovine u svetskoj politici, započeta epohom “opijumskog rata” u devetnaestom veku, uslovljena je time što ona dozvoljava da se odmah reši nekoliko zadataka. Kao prvo, narkotrgovina omogućava destabilizaciju zemlje, pa čak i celog regiona – “Zlatni trougao” (Burma, Laos, Tajland), “Zlatni polumesec” (Avganistan, Iran, Pakistan). Kao drugo, kontroliše se politički vrh zemlje, uvučen u narko biznis. Kao treće, kontroliše se stanovništvo zavisno od igle. Kao četvrto, opravdava se svoje vojno i političko prisustvo, borbom sa narkotrgovinom i terorizmom, kao njegovom posledicom. Na kraju, ne kao poslednje – na tome se dobro zarađuje.

Na poslednje se treba posebno osvrnuti. U skladu sa izveštajem OUN za 2011. godinu, “svetsko tržište (samo – E.P.) opijuma je 2009. godine ocenjivano na 68 milijardi dolara, od kojih 61 milijarda otpada na potrošače heroina. Cene heroina se suštinski razlikuju. Mada su u Avganistanu cene u 2010. godini porasle, cena jednog grama tamo ne prelazi vrednost 4 dolara. U Zapadnoj i Centralnoj Evropi, kupac plati od 40 do 100 dolara za gram, u SAD i Severnoj Evropi od 170-200, a u Australiji cena dostiže 230-370 američkih dolara. Avganistanski poljoprivrednici zaradili su u 2010. godini oko 440 miliona američkih dolara, tako da su najveću zaradu ostvarile organizovane zločinačke grupacije u zemljama potrošačima”.¹² I da sa svoje strane dodam – oni koji organizuju i “pokrivaju” čitav taj proces. Uzimajući u obzir rast proizvodnje narkotika u Avganistanu posle dolaska vojske zapadne koalicije, na Avganistan otpada 90% čitave svetske proizvodnje heroina (tako po podacima OUN, prihodi od prodaje opijuma u Avganistanu, porasli su samo u 2011. godini za 133%)¹³, pa je očigledna direktna povezanost koalicione vojske u toj zemlji sa narko trgovinom. Zašto onda žuriti sa izvlačenjem vojske, kada ona kontroliše “zlatnu žicu” “Zlatnog polumeseca”? I zar američki “konsultanti” i nisu namenjeni za kontrolu razrađene šeme trgovine drogom? Što se tiče “moralne” nelagodnosti – od narkotika svakodnevno umire na stotine ljudi – to se ne dotiče natovaca. To njih ne opterećuje. Kao što se govori “to je samo biznis – i ništa lično”.

Narko delatnost SAD i NATO, kao struktura kojima upravljaju Amerikanci, direktno su povezani sa širenjem Alijanse i stvaranjem krupnih američkih baza u protektoratima, stvaranih po putevima protoka narkotika ili u neposrednoj blizini gasovoda. Najočigledniji primer je “nadzirana država” Kosovo. Sa jedne strane, kosovski narko dileri, koje prikrivaju SAD i NATO, omogućavaju neprkidan proces transporta narkotika iz Avganistana u Evropu po “balkanskoj maršruti”.¹⁴ “Svakog meseca kroz ruke albanskih narko dilera prolazi od 4 do 6 tona heroina, proizvedenog od sirovina iz Avganistana, a godišnji dohodak zločinačkih organizacija od trgovine smrtonosnim biljem iznosi 2 milijarde dolara. Po podacima OUN, samo u Evropu, koja predstavlja jednog od glavnih kupaca avganistanskih opijata, svake godine se dostavlja oko 150 tona heroina, od čega je 35-40 tona predviđeno za Rusiju. U tom toku, albanska mafija kontroliše 75 % dostavki heroina u Zapadnu Evropu i 50% dostavki u SAD”.¹⁵

Sa druge strane Kosovo, sa najkrupnijim američkim vojnim bazama – Bondstill i Film City – nalazi se u neposrednoj blizini takvih gasovoda kao što su “Nabuko” i “Južni tok”. Čime ta narkodržava može pomoći jednom gasovodu, a ćime može da zapreti drugom, mislim da je očevidno.

Na veliku žalost, činjenica koje svedoče o umešanosti SAD i NATO u trgovinu narkoticima je veoma mnogo. Sve koje interesuje ta strašna parapolitika, kao “poseban način vođenja političkih poslova okolnim putevima, pomoću zavera i obmana” – pozivam da pročitaju knjige Pitera D. Skota i Danijela Gansera.

* * *

SAD nikada nisu vodile rat protiv narkotrgovine, već su uvek vodile rat u kome su narkotike koristili kao svoje oružje. I dok bude postojao NATO, u celom svetu će se povećavati rast proizvodnje narkotika i obim narkotrgovine. U tom istom Avganistanu do 2001. godine – do dolaska NATO-a – uopšte nije postojala industrijska proizvodnja opijata. A što se tiče odluka samita u Čikagu, jasno je da iz Avganistana SAD i NATO neće otići. Kao odgovor na projekat stvaranja Evroazijskog saveza, izabran je kurs ka daljem “širenju” NATO, što znači neminovan porast i narkotrgovine i terorizma.

Prevod: Ranko Gojković

Primedbe:

1 Strategija delovanja u Avganistanu posle izlaska koalicione vojske bila je centralna tema samita NATO-a koji se održavao u Čikagu. URL: http://www.itar-tass.com/c1/424958.html.