Јелена ПОНОМАРЈЕВА: Наркотичко НАТО стваралаштво. Размишљања о резултатима НАТО самита у Чикагу

После двадесет година од распада СССР-а и заједнице социјалистичких држава, НАТО, предвођен Сједињеним Америчким Државама, постао је најмоћнија и најутицајнија наднационална структура данашњице. Данас та организација (која акумулира моћне економске, обавештајне и војне ресурсе) дејствује као и раније, заједно са западним структурама из сенке, а у интересу финансијске интернационале. Разлика је у томе што су у време хладног рата њени грамзиви интереси и хегемонистичке амбиције биле балансиране постојањем других сила, пре свега Варшавског пакта и бобрне моћи совјетске армије – ту се ситуација од деведестих година прошлог столећа у потпуности променила. Сада је НАТО, немајући никакву противтежу, спреман да погази национално достојанство и државни суверенитет сваке земље, која је ушла у зону њених интереса, бришући са лица земље историјске споменике и градове у развоју, остављајући у сиромаштву стотине хиљада људи широм света. НАТО је данас, не само светски жандарм, него и најопаснији софистицирани агресор.

Агресивна и рушилачка природа Алијансе, обавезује на помно праћење свих њених иницијатива, а посебно њених стратешких планова. На последњем самиту НАТО-а у Чикагу, одржаном 20. и 21 маја, разговарало се о ширењу зоне утицаја Алијансе, европском противракетном штиту, такозваној политици “отворених врата”, јачању партнерске мреже по целом свету. Између осталих, на овом самиту су узели учешће и Украјина, Јерменија, Азербејџан и Монголија. И мада кандидати за ступање у НАТО – Грузија, Македонија, Црна Гора, Босна и Херцеговина – овај пут то нису постали, рад на глобалном ширењу Северноатланских центара моћи није измењен. Такође је од значаја и позив на самит који су по први пут добили председници Казахстана, Киргизије, Таџикистана и Узбекистана. Међутим, ти лидери су следили одбијање руског председника Владимира Путина и нису отпутовали у Чикаго, али су послали министре иностраних послова.1

Натовци су посебну ароганцију показали приликом разматрања руско-грузијских односа или како је наведено у документима самита “повећаног руског војног присуства на територији Грузије”. Абхазија и Јужна Осетија су назване “територијом Грузије”. Са своје стране државни секретар НАТО, Хилари Клинтон, на сусрету министара иностраних послова земаља НАТО, још једном је упутила позив Русији да одустане од признања Абхазије и Јужне Осетије.2

Ипак, главни предмет дискусије била је стратегија деловања Алијансе у Авганистану. То питање се показало толико значајним, па су новинари чикашки самит назвали “авганистанским самитом”. Зашто је та димензија толико значајна за НАТО? Одважићу се да утврдим да се овде не ради само о организацији изласка коалиционе војске. Далеко од тога. У то ме уверава и догађај који не може остати неприметан. У Москви, у издању “Кучковог поља”, буквално пар дана пред самит у Чикагу, по први пут су на руском језику изашле две потресне књиге Американца П. Д. Скота: “Наркотици, НАТО и рат. САД у Авганистану, Колумбији и Индокини”, као и Швајцарца Д. Гансера: “Тајне армије НАТО. Операција “Гладио” и тероризам у Западној Европи”. Пред нама су сјајно и документовано разобличена дејства НАТО-а по питањима стварања терористичке мреже, нарко трговине и трговине оружјем.

Пређимо на чињенице.

* * *

И тако, као резултат чикашког самита, Алијанса је донела решење “да не жури са изласком војске из Авганистана”. То је још уочи самита наговестио генерални секретар НАТО-а, Андерс Фог Расмунсен, језуитски подвукавши да алијанса “продужава рад на безбедности средњеазијске републике, бавећи се обуком авганистанских војника”.3 Земље чланице Алијансе су изразиле спремност да током следећих 10 година (то је за почетак, а касније ћемо видети), финансирају авганистанску армију од 228 хиљада војника, издвајајући сваке године 4,1 милијарду долара (!) При том ће више од једне трећине тих средстава стизати из америчке касе. Откуд таква необузданост?

Посебно чудно, ако не и дисонантно, изгледа то решење на фону предузетих економских мера штедње и такозване “паметне одбране”, у оквиру које се сада “читавом натовском свету” сугерише да треба да смањи издатке за наоружање и да се ефикасније користе војни буџети европских земаља, чланица Алијансе, који на незадовољство Вашингтона, из године у годину, бивају све мршавији. Расмунсен се дипломатски понео према неуравнотежености колективног деловања у Алијанси: “Ми смо се сложили да оживимо културу сарадње, у којој земље могу заједнички добити оно што не би могле себи да приуште појединачно”.4 Ипак, ма колико поједностављивали своје формулације, суштина остаје иста: нема новца за растуће апетите НАТО, али се испоставља да је Авганистан посебан случај.

Још једна потврда важности авганистанске димензије стратегије Америке и њених савезника, представља уверење да “ће се њихово присуство у Авганистану продужити чак и после 2014. године, за када се планира одлазак 132 000 војника коалиције. Испоставља се да “Уговор о стратешком партнерству САД и Авганистана захтева присуство америчких трупа и после 2014. године, у улози консултанта”.5 Зашто?

Као и увек ђаво се крије у детаљима. Пар детаља, захваљујући радовима П. Д Скота и Д. Гансера, више нису скривени. Осим геостратешких и геополитичких, у Авганистану су се испреплетали не само економски, него и чисто криминално-економски, заправо наркотици и нафта. Како примећује Питер Дејл Скот, “наркомафија се данас претворила у утицајан фактор који одређује ток политичких процеса на свим континентима на планети. САД користи једну те исту шему у низу случајева, а по њој се за вођење рата у региону богатом нафтом ствара потенцијал различитих савезника, на овај или онај начин повезаних са незаконитим нарко бизнисом”6, који практично постаје “наркосавезник” САД.

“Истовремено, увлачећи их у сукоб, Вашингтон постепено почиње да ради не само “за себе”, већ и у интересу тих самих “наркосавезника” које су у почетку желели само да искористе”.

Ситуација у Авганистану је аналогна са оном у Колумбији где САД званично воде рат са наркомафијом. “У стварности, тамо као највећи наркотрговци наступају оне групе ратника, које су истовремено и партнери наших савезника (Америчких – Е. П.), то јест колумбијске армије”. Као додатак свему, саме по себи те групе колумбијских војника су директни наследници још једне “бисерне” делатности ЦИА – терориста однегованих за борбу против “левичара”. То значи да и у Колумбији и у Авганистану, Вашингтон мора данас да се бори против своје сопствене распуштене деце. Нема сумње да ће се по том истом сценарију одвијати ситуација и у још једној наркотерористичкој “држави”, овај пут европској – на Косову и Метохији.

Колумбијска ситуација се у потпуности поновила и у Авганистану – земљи кроз коју је америчка енергетска компанија UNOCAL намеравала да изгради нафтовод и гасовод још 1998. године”. Овде, као и у Колумбији, у рату против Осаме Бин Ладена и “Ал-Каиде” – такође наркотрговаца, бивших америчких савезника, обучених и опремљених од стране ЦИА, Американци су морали позвати у помоћ и друге своје “наркосавезнике” – одреде “Северне алијансе”. У потрази за Бин Ладеном, НАТО је нанела пораз савезничком авганистанском покрету “Талибана” (без обзира на то што су 2000. године Талибани у потпуности забранили узгајање опијумског мака на територији коју они контролишу) и опет уз помоћ “Северне алијансе” (на чијој територији је у то време процветало узгајање мака).7

Додуше, П. Д. СКОТ је обратио пажњу на то да: “чак и када би се и поштовала забрана узгајања и трговине опијумским маком у Авганистану, можемо са доста сигурности да утврдимо да би смањење производње у Авганистану било праћено њеним повећањем у Таџикистану или Киргизији”. Сапутник “раста трговине наркотицима постала би политичка дестабилизација у тим државама (од којих се ни једна и без тога не може похвалити нарочитом стабилношћу)”.8

Примећујем, да се о томе писало још 2003. године. На велику жалост, књига П. Д. Скота – професора са Беркли универзитета (Калифорнија) и бившег канадског дипломате – на руском језику се појавила тек после девет (!) година. Жалосно је да су заинтересовани за прикривање тих разобличујућих информација успевали да их тако дуго скривају, али ни то није најважније. Књиге Скота и Гансера откривају истинско лице, не миротворне, него наркотичке и терористичке организације под називом НАТО. И књиге нису изгубиле своју актуелност. Позив четворици средњоазијских председника на самит у Чикагу, у потпуности се подудара са логиком стврања зоне наркотрговине у њиховом окружењу, заједно са енергетским маршрутама, а такође и са циљем утицаја, уз помоћ наркомафије, на политичку ситуацију у региону. Јер основна маршрута наркотрговине полази из Авганистана, преко Таџикистана, Киргизије, Узбекистана и Казахстана, а одатле – у Русију.

Оцењујући данашњу делатност НАТО, треба се сетити да коришћење активне методике “рада” са мафијашким структурама, обавештајне и војне службе САД практикују од завршетка Другог светског рата. Скоро хрестоматичан пример рада у сенци америчког политичког естаблишмента, заснованог на подршци мафијашким главешинама, представља сарадња ЦИА са Витом Ђеновезеом – једним од босова америчке мафије – ради постизања сопствених циљева у Италији. Пошто је “Дон Вито” завршио “свој посао”, нашао се у затвору због организације трговине наркотицима, где је и скончао од инфаркта миокарда 1969. године. Исто тако су искористили, а потом ликвидирали и друге наркосавезнике САД и НАТО – Осаму Бин Ладена и Ахмед Вал Карзаија. Нема сумње да слична судбина очекује и косовске нарко трговце, типа Хашима Тачија или Рамуша Харадинаја. “Црни знаци” су им већ послати – једном у виду извештаја Дика Мартија, а другом у виду поновног позива за Хаг.

Што се тиче учешћа НАТО-а у терористичким делатностима у савременом свету, у организацији и “консултацијама” са терористичким групацијама, можемо да приметимо да и у овој области НАТО има огромно искуство. Прве тајне НАТО армије предвиђене за учешће у терористичким делатностима створене су у Западној Европи, одмах после Другог светског рата. Европски лидери су,приликом ступања у НАТО потписивали тајне протоколе, који су њихове владе обавезивали на “гарантовану унутрашњу орјентацију на Западни блок свим средствима, чак и уколико електорат демонстрира другачији смер.9 Та, пажљиво скривана тајна САД од времена Другог светског рата, данас је, захваљујући напорима посвећених научника и новинара, позната под кодираним називом – Операција “Гладио”.

Ипак, врати ћемо се нарко стваралаштву НАТО-а. “Нарко фактор, позадински подржан НАТО интервенцијама, као по правилу, увек се надопуњује и “нафтним” фактором. Споразум између Саудијске Арабије и НАТО-а, потписан непосредно по завршетку Другог светског рата, на основу такозваног “Квинси уговора”10, дозволили су Америци да заузме доминантан положај у светском систему производње и трговине нафтом. Од времена “Труманове доктрине”, сва Америчка геополитика градила се на “нафтном” темељу”. Као резултат онога што је у почетку замишљено као начин задржавања амбиција СССР-а, постепено је прерасло у нескривену тежњу за овладавањем нафтним ресурсима читавог света. Са своје стране, “трка за нафтом” постепено је све више деформисала привреду самих САД, уносећи дебаланс у економским односима и јачајући зависност предузећа од поруџбина за обезбеђење војних компанија у појединим деловима планете, којима САД нису у стању да управљају. Авганистан је само један у низу таквих примера. Случај са азијским земљама јасно показује како је Америка, постајући све ратоборнија, била принуђена да се све озбиљније ослања на помоћ савезника, који активно учествују у међународној наркотрговини”.11

Изузетна улога наркотрговине у светској политици, започета епохом “опијумског рата” у деветнаестом веку, условљена је тиме што она дозвољава да се одмах реши неколико задатака. Као прво, наркотрговина омогућава дестабилизацију земље, па чак и целог региона – “Златни троугао” (Бурма, Лаос, Тајланд), “Златни полумесец” (Авганистан, Иран, Пакистан). Као друго, контролише се политички врх земље, увучен у нарко бизнис. Као треће, контролише се становништво зависно од игле. Као четврто, оправдава се своје војно и политичко присуство, борбом са наркотрговином и тероризмом, као његовом последицом. На крају, не као последње – на томе се добро зарађује.

На последње се треба посебно осврнути. У складу са извештајем ОУН за 2011. годину, “светско тржиште (само – Е.П.) опијума је 2009. године оцењивано на 68 милијарди долара, од којих 61 милијарда отпада на потрошаче хероина. Цене хероина се суштински разликују. Мада су у Авганистану цене у 2010. години порасле, цена једног грама тамо не прелази вредност 4 долара. У Западној и Централној Европи, купац плати од 40 до 100 долара за грам, у САД и Северној Европи од 170-200, а у Аустралији цена достиже 230-370 америчких долара. Авганистански пољопривредници зарадили су у 2010. години око 440 милиона америчких долара, тако да су највећу зараду оствариле организоване злочиначке групације у земљама потрошачима”.12 И да са своје стране додам – они који организују и “покривају” читав тај процес. Узимајући у обзир раст производње наркотика у Авганистану после доласка војске западне коалиције, на Авганистан отпада 90% читаве светске производње хероина (тако по подацима ОУН, приходи од продаје опијума у Авганистану, порасли су само у 2011. години за 133%)13па је очигледна директна повезаност коалиционе војске у тој земљи са нарко трговином. Зашто онда журити са извлачењем војскекада она контролише “златну жицу” “Златног полумесеца”? И зар амерички “консултанти” и нису намењени за контролу разрађене шеме трговине дрогом? Што се тиче “моралне” нелагодности – од наркотика свакодневно умире на стотине људи – то се не дотиче натоваца. То њих не оптерећује. Као што се говори “то је само бизнис – и ништа лично”.

Нарко делатност САД и НАТО, као структура којима управљају Американци, директно су повезани са ширењем Алијансе и стварањем крупних америчких база у протекторатима, ствараних по путевима протока наркотика или у непосредној близини гасовода. Најочигледнији пример је “надзирана држава” Косово. Са једне стране, косовски нарко дилери, које прикривају САД и НАТО, омогућавају непркидан процес транспорта наркотика из Авганистана у Европу по “балканској маршрути”.14 “Сваког месеца кроз руке албанских нарко дилера пролази од 4 до 6 тона хероина, произведеног од сировина из Авганистана, а годишњи доходак злочиначких организација од трговине смртоносним биљем износи 2 милијарде долара. По подацима ОУН, само у Европу, која представља једног од главних купаца авганистанских опијата, сваке године се доставља око 150 тона хероина, од чега је 35-40 тона предвиђено за Русију. У том току, албанска мафија контролише 75 % доставки хероина у Западну Европу и 50% доставки у САД”.15

Са друге стране Косово, са најкрупнијим америчким војним базама – Bondstill и Film City – налази се у непосредној близини таквих гасовода као што су “Набуко” и “Јужни ток”. Чиме та наркодржава може помоћи једном гасоводу, а ћиме може да запрети другом, мислим да је очевидно.

На велику жалост, чињеница које сведоче о умешаности САД и НАТО у трговину наркотицима је веома много. Све које интересује та страшна параполитика, као “посебан начин вођења политичких послова околним путевима, помоћу завера и обмана” – позивам да прочитају књиге Питера Д. Скота и Данијела Гансера.

* * *

САД никада нису водиле рат против наркотрговине, већ су увек водиле рат у коме су наркотике користили као своје оружје. И док буде постојао НАТО, у целом свету ће се повећавати раст производње наркотика и обим наркотрговине. У том истом Авганистану до 2001. године – до доласка НАТО-а – уопште није постојала индустријска производња опијата. А што се тиче одлука самита у Чикагу, јасно је да из Авганистана САД и НАТО неће отићи. Као одговор на пројекат стварања Евроазијског савеза, изабран је курс ка даљем “ширењу” НАТО, што значи неминован пораст и наркотрговине и тероризма.

Превод: Ранко Гојковић

Примедбе:

1 Стратегија деловања у Авганистану после изласка коалиционе војске била је централна тема самита НАТО-а који се одржавао у Чикагу. URL: http://www.itar-tass.com/c1/424958.html.

2 НАТО позива Русију да одустане од признања Абхазије и Јужне Осетије. URL: http://www.fondsk.ru/news/2012/05/21/nato-prizyvaet-rossiu-otkazatsa-ot-priznania-abhazii-i-uzhnoj-osetii.html.

3 НАТО неће журити са одласком војске из Авганистана URL: http://www.itar-tass.com/c1/425228.html.

4 Гасюк А. Саммит стран-членов НАТО завершился в Чикаго // Российская газета. – 22 мая 2012.

5 NATO Agrees on Afghan Security Transition in 2013. – URL: http://www.nytimes.com/2012/05/22/world/nato-formally-agrees-to-transition-on-afghan-security.html?_r=2&hp.

6 Скотт П.Д. Наркотики, нефть и война. США в Афганистане, Колумбии и Индокитае. – М.: Кучково поле, 2012. – С. 6.

7 Исто

8 Скотт П.Д. Наркотики, нефть и война…, С. 7.

9 Гансер Д. Секретные армии НАТО: Операция «Гладио» и терроризм в Западной Европе. – М.: Кучково поле, 2012. – С. 4.

10 Уговор Квинси (The Quincy Agreements) – прелиминарни америчко-саудијски уговор о трговини нафтом, закључен током историјског сусрета председника Френклина Д. Рузвелта са оснивачем и првим краљем јединствене Саудијске Арабије Абдулом Азизом II на америчкој крстарици Квинси 14. фебруара 1945 године.

11 Скотт П.Д. Наркотики, нефть и война…, С. 9.

12 Светски извештај ОУН о наркотицима 2011. – URL: http://www.un.org/ru/development/surveys/docs/drug2011.pdf.

Извор: “Фонд стратешке културе” (srb.fondsk.ru)


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *