Dr Miljenko Martić: Dehumanizovani predatori

Razgovarala Mara Knežević Kern

Sva postojeća saznanja o odbrambenoj strategiji padaju u vodu pred neslućenim mogućnostima da se uz pomoć nevidljivih čestica unište čitavi narodi, a da o tome ne ostane nikakav „dokazni materijal“. Da li Srbija ima institucije koje mogu na profesionalan način da obavljaju monitoring zračenja, razgovaramo sa dr Miljenkom Martićem, stručnjakom za gama spektroskopiju

 

Živimo u epohi koja nas je zatekla nespremne da se nosimo sa izazovima visoke tehnologije, stavljene u službu dehumanizovanih predatora koji zloupotrebljavaju naučnu baštinu plejade velikana poput Nikole Tesle, Alberta Ajnštajna i drugih, da bi je stavili u službu neobjavljenog, nevidljivog rata usmerenog protiv „nekorisnog“ dela čovečanstva. Sva postojeća saznanja o odbrambenoj strategiji padaju u vodu pred neslućenim mogućnostima da se uz pomoć nevidljivih čestica unište čitavi narodi, a da o tome ne ostane nikakav „dokazni materijal“.
Zamolili smo dr Miljenka Martića da nas provede kroz lavirinte „odbrambene vojne sile“ Srbije, skoncentrisane u savremenim karaulama: institutima, agencijama, mernim stanicama, laboratorijama… čiji bi rad morao da bude stavljen pod kontrolu vrhovnog komandanta Vojske Srbije.

Kod nas još ne postoji svest o dimenzijama planetarne agresije nevidljivim i neopipljivim oružjem, i potrebi da se briga o državnoj bezbednosti preseli iz garnizona u naučne laboratorije. Vi ste nedavno podigli glas u svojstvu „običnog građanina“, zabrinuti zbog činjenice da je odbrana stanovništva poverena „regrutima“. A, Vi, ipak niste „običan građanin“.
Ako pod „regrutima“ podrazumevate Agenciju za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije, onda ste u pravu. Dovoljno je pogledati obim i značaj poslova poveren grupi od petnaestak ljudi, neznano kakvog iskustva i znanja, a o profesionalnoj etici i da ne govorimo. Ovo o čemu razgovaramo je direktan dokaz nedopustive lakoće zloupotrebe ukazanog im poverenja. I laiku je očigledno kršenje sopstvenog podzakonskog akta, a šta reći tek o suštinskom razlogu njihovog postojanja – obaveštavanja javnosti o mogućoj ugroženosti neželjenim nuklearnim događanjima (setimo se samo informacija Agencije posle nesreće u Fukušimi). A, kao običan građanin istupio sam zato što ni u kojem pogledu, ni lično, ni kao saradnik institucije u kojoj sam zaposlen nisam zavisan od njih u smislu dobijanja licence i novca za obavljanje poslova. Što, naravno, ne mogu da učine oni koji se decenijama profesionalno bave poslovima sa radioaktivnim materijalima. Setite se samo, ovih dana aktuelnih priča o licenci za rad JP „Nuklearni objekti Srbije“ (NOS) i pretnji od strane Agencije u vezi sa pitanjem oduzimanja postojeće licence, što direktno implicira oduzimanja prava na rad preduzeću i ugrožavanje egzistencije zaposlenih.
Prateći „Službeni glasnik RS“, u br. 49/2012. pažnju mi je privukao deo koji se odnosi na merenje jačine ambijentalne ekvivalentne doze. Svestan značaja ove procedure i odgovornosti koju Laboratorija preuzima na sebe, pronašao sam na Internetu njihovu akreditaciju (po SRPS ISO/IEC 17025:2006), Ak.br.01-167 od 15.03.2012, i utvrdio da Laboratorija nema akreditaciju za metodu ispitivanja za koju su dobili ovlašćenje, što je u suprotnosti sa Pravilnikom koji reguliše te aktivnosti. Odlučio sam da se u pisanoj formi (mejlom) obratim Agenciji za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije (17. maja 2012), s molbom da mi razjasne ovaj „detalj“, u nadi da sam prevideo neku stavku. Odgovor koji sam dobio od rukovodioca Grupe za licenciranje Olivere Marinković, bio je krajnje neprecizan, pa sam 18. maja poslao novi dopis, upozorivši je da se njihova „slobodna interpretacija“ akreditovanja metoda zasniva na analogiji koja nema utemeljenje u dokumentu koji je izdao ATS (Akreditaciono telo Srbije).

Objasnite nam šta znači termin ambijentalna ekvivalentna doza?
To je osnovni parametar koji u rutinskoj kontroli moguće promene radioaktivnosti ambijenta (vazduha) daje grubu sliku, na osnovu čega se preduzimaju dalja preciznija merenja. S obzirom na to da u Obimu akreditacije pod stavkom: predmet ispitivanja – „vazduh“, nije navedena metoda vezana za dozu jonizujućeg zračenja, Laboratorija nema akreditovanu metodu za merenje, kako oni navode, „merenje jačine ambijentalnog ekvivalenta doze“. Laboratorija je dobila akreditaciju za merenje doze jonizujućeg zračenja za predmet ispitivanja „industrijskog i građevinskog materijala i predmeta opšte upotrebe“.

Zbog čega ne prihvatate argument Agencije da su jedinice za merenje iste?
Da se našalimo: to je kao da telesnu temperaturu bolesnom detetu merite uglomerom (u stepenima), a pri izradi domaćeg zadatka iz geometrije mu date termometar (opet stepeni)!

Osporili ste i stavku iz Ovlašćenja datog u istom „Službenom glasniku“, kojom se Laboratorija ovlašćuje da vrši stručnu obuku kadrova.
Laboratorija ne ispunjava kadrovske i materijalne uslove za tu delatnost, što se tvrdi i u Ovlašćenju, dok je Pravilnik tu krajnje jasan i ne poštuje se.

Na osnovu čega izražavate sumnju u ispravnost odluka Agencije?
Kako isto telo (Agencija) može da donosi propis, daje njegovo tumačenje i izdaje rešenja po tom propisu, a da ga pri tom i sama ne poštuje?
Personalizovano to izgleda ovako: rektor Univerziteta u Novom Sadu, doskorašnji visoki službenik Vlade, istovremeno je i šef predmetne Laboratorije, čiji je tehnički rukovodilac istovremeno i rukovodilac Katedre kojoj Laboratorija pripada, a i predsednik je Upravnog odbora Agencije, te je svojim potpisom verifikovao Pravilnik. A direktor Agencije, takođe vladin službenik, donošenjem ovih rešenja, svesno prekršivši isti Pravilnik, zatvara uski krug zakonodavne i izvršne vlasti. Ovakvo, očigledno osiono demonstriranje lične moći nekolicine ovlašćenih ljudi, preko institucija sistema, mora da zabrine profesionalce, a šta reći o ostalim neobaveštenim ljudima ove zemlje čije zdravlje zavisi od tog kruga ljudi. Ne bi trebalo zaboraviti da se novčana sredstva za monitoring izdvajaju iz budžeta, a raspodelu vrši Agencija po gore opisanom modelu.

A kad Agencija, posle ovoga, kaže da povišenog zračenja nema, možemo li joj verovati?
Ja sigurno ne!

Na osnovu čega je Agencija ostala pri stavu da se njeno rešenje, objavljeno u „Službenom  glasniku“, „ne može menjati“?
U dopisu me obaveštavaju da je Agencija dala ovlašćenje Laboratoriji da meri jačinu ambijentalnog ekvivalenta doze u vazduhu, na osnovu dobijene akreditacije za merenje jačine ambijentalnog ekvivalenta doze u vazduhu u okolini industrijskog i građevinskog materijala i predmeta opšte upotrebe (za vašu informaciju, pod predmete opšte upotrebe spadaju šerpe, lonci i slično). Pri tom su se ogradili od svake odgovornosti, pozivajući se na ATS „koji će obavestiti Agenciju kada nekom ospori izdati sertifikat“. Moje pitanje glasi: kako da ga ospori kada ga nije ni izdalo? Ostao sam u uverenju da se ovo mora i može ispraviti, i da se ne može dovoditi u opasnost stanovništvo zbog proceduralnih, birokratskih „smetnji“.

Mogu li se ova, po vama, sporna i na brzinu doneta Ovlašćenja povezati sa vestima o tome da su skenerima i uređajima za radioterapiju, kao i izvorima zračenja u industriji, vojsci i drugim oblastima upravo istekle licence?
Predstavnik Agencije za zaštitu od jonizujućeg zračenja kaže da su „zatrpani zahtevima“ za licencu. S obzirom na to da ne postoji registar izvora zračenja i ustanova koje te uređaje poseduju, može se očekivati „neočekivani“ veliki priliv novca u budžet koji fiktivno „uteruje“ Agencija.

U igri je očigledno veliki novac, s obzirom na to da će čak i stomatološke ordinacije morati da imaju licencu, ukoliko žele da se bave snimanjem zuba. Naplaćivaće se i licence i obuka. Da li Srbija ima dovoljno kadrova za preuzimanje ovako obimne kontrole?
Laboratorija u Novom Sadu je dobila, sa moje strane, osporavano rešenje. Napisaće Agencija ovlašćenja koliko je potrebno. Znate „Službeni glasnik RS“ izlazi u tomovima, nekoliko puta nedeljno. Laboratorija u Novom Sadu može da očekuje takođe veliki priliv novca, jer za obuku rentgen tehničara koji već radi na aparatu (a najmanje ih je troje po uređaju) zahteva se kurs koji košta 20.000 dinara po osobi. U transferu novca u budžet (izdavanje licence) i iz budžeta (državna ustanova koja ima uređaj koji emituje jonizujuće zračenje), jedini obrt sa prihodom, u punom iznosu, ostvariće samo Laboratorija. Bitna je napomena da je broj ovih aparata u privatnom vlasništvu mali, pa je i stvarna zarada Agencije beznačajna.

Budući da ste godinama radili u Vinči, a Vaše kolege kažu da ste jedan od pet najvećih stručnjaka za gama spektroskopiju u bivšoj Jugoslaviji, da li biste prokomentarisali natpise u štampi u vezi sa nedavnim incidentom?
Mislim da se u Vinči ništa nije promenilo za poslednjih dvadesetak godina. Biologija je uradila smenu. Nekadašnji najlošiji asistenti sada su mogli da postanu rukovodioci i to su „odradili“, a taj položaj odražavaju uz pomoć kolega sa strane. Kada ih neko pomeri iz njihove „fotelje“ dižu galamu i traže zaštitu od države (Komisije), sa ciljem da se „narod“ uveri da je neophodno postojanje Agencije. Komisija koja je ispitivala dešavanja u JP NOS-u je zaključila: Institut „Vinča“, NOS i Agencija za zaštitu od jonizujućeg zračenja, bave se izuzetno delikatnim stvarima i njihov rad se mora stalno preispitivati i unapređivati. Čini mi se da se „bara zatalasala“ kada se od radnika tražilo da rade. Da su u pekari pravili bi burek, a u NOS-u zbrinjavaju radioaktivni otpad ili se obučavaju da to jednog dana rade rutinski.

Zastrašuje pomisao da se kontrola vazduha, vode, zemlje pretvorila u unosan biznis. Postoje li mehanizmi da se ovaj posao, od životne važnosti za bezbednost stanovnika Srbije, stavi pod kontrolu i obezbedi poštovanje postojećih zakona?
Postoje. Osnivanje nezavisne laboratorije koja bi bila supervizor svih laboratorija u zemlji koje obavljaju monitoring zračenja.

Šta biste poručili ministarstvu zaduženom za ovu oblast i na šta biste upozorili aktuelnog ministra?
Oblast kontrole jonizujućeg zračenja i nuklearne sigurnosti potpada pod dva resora (zaštita životne sredine i prosvete sa naukom i tehnologijom). Prvo ministarstvo je inspekcijskim poslovima pokrilo jonizujuće zračenje, dok prosveta nije osnovala inspekciju za nuklearnu sigurnost. To je dovelo do zbrke pri pomenutim događanjima u Vinči oko nadležnosti, pa je zato formirana Komisija. I tako se dogodilo da su se pojedini članovi Komisije našli u sukobu interesa, pa ni njihove odluke ne mogu da budu validne. Da zaključim načelno: Ovu Agenciju bi trebalo ukinuti, a stručnu pomoć ministarstvima, kao i do sada, mogu da pruže institucije koje se bave odgovarajućim poslovima.

________________

Dr Miljenko Martić je doktor fizičko-hemijskih nauka (oblast radioekologija), sa preko 35 godina radnog iskustva u naučnim institutima i laboratorijama (od poslova u zdravstvu do istraživačkog rada). Godinama je radio u Vinči, a njegove kolege kažu da je jedan od pet najvećih stručnjaka za gama spektroskopiju u bivšoj Jugoslaviji