Dačićeva formula uspeha

Piše Branko Radun

Kako je došlo do toga da SPS od borbe za cenzus 2007. godine, sa svojim manjim koalicionim partnerima dođe do 14,54 posto podrške birača na ovim izborima, i tako postane faktor bez kojeg je teško formirati Vladu?

 

Gotovo cela Srbija bila je iznenađena uspehom SPS  i Dačića na parlamentarnim i predsedničkim izborima. Njihov rezultat, izgleda, začudio je i same socijaliste, iako su očekivali „dobro“ treće mesto. Oko procene potencijala SPS-a omanule su i agencije, kao i analitičari, koji sada, post festum, komentarišu da je on pravi pobednik izbora. Kako je došlo do toga da SPS od borbe za cenzus 2007. godine (kada je osvojio 5,64 posto glasova), sa svojim manjim koalicionim partnerima dođe do 14,54 posto podrške birača na ovim izborima, i tako postane faktor bez kojeg je teško formirati Vladu?

[restrictedarea]

OD VLADE DO KAMPANJE
Ono što je odmah uočljivo, to je da nije bilo negativne kampanje protiv socijalista, te da su oni, fudbalski rečeno, neometano prešli veći deo terena i pucali na gol. Dok su se DS i SNS trošili u međusobicama koje su negativno uticali na njihove rejtinge, SPS je vodio pozitivnu i jasnu kampanju.
Socijalisti su maksimalno iskoristili poziciju u vlasti – tj. Dačićev položaj ministra policije – da se pokažu kao ozbiljna politička opcija koja je sposobna da odlučno deluje. Često je mana političara to što nisu dovoljno aktivni ili pak vični komunikaciji sa svojim aktuelnim i potencijalnim pristalicama. Dačić je demonstrirao da je sposoban i za prvo, i za drugo. Kao ministar policije pobrao je simpatije nemalog dela javnosti (i to blagovremeno pre izbora), zbog nekih efektnih hapšenja i drugih poteza poput otkazivanja tzv. gej parade. Išao je linijom javnog mnjenja i demonstrirao da je „čovek čvrste ruke“ u Vladi koja je doživljavana kao metiljava i neuspešna, a njegovoj popularnosti pogodovalo je i to što ga građani uglavnom ne smatraju krivim za katastrofalnu ekonomsku i socijalnu situaciju.
Izborna kampanja SPS-a nadovezala se na brižljivo građen Dačićev imidž. Najznačajnije u kampanjama je da se kod određenog političara ništa ne izmišlja preko noći, već da se istaknu elementi ranije stvorenog imidža, koji posebno pozitivno „odjekuju“ kod pristalica određene političke opcije. U slučaju Dačića imali smo baš to: četiri godine stvaranja imidža na temelju njegovog vođenja MUP-a (a poznata je fasciniranost Srba policijom), efikasno propraćeno izbornom kampanjom sa jasnim porukama koje razumeju i najširi slojevi, te stereotipima koji im gode. Sa svih strana su odjekivale reči: „odlučno“, „jasno“, „čvrsto“.
Dačić je uspeo da se predstavi javnosti kao „glas naroda“. Naspram političara koji koriste hladni tzv. evropejski novogovor, lider SPS-a koristi „sočni“ narodni jezik. Umesto apstraktnih pojmova i koncepata poput „dinamike evrointegracija“, upotrebljava proste jezičke i misaone forme kojima, često, pogađa u srž problema koji muče mnoge građane. Njega u tome slede i drugi prvaci SPS-a i koalicionih partnera te stranke. Osim toga, SPS i njegov prateći orkestar umešno sarađuje sa sindikatima, penzionerima, ratnim veteranima i nekim srodnim grupama, o kojima niko ne da ne brine, već se ni ne pretvara da brine.

KAPITALIZACIJA „ĐURĐEVDANSKOG USPEHA“
Kada se konkretno delovanje ministra policije, sa efikasnim medijskim poentiranjem, iskombinuje sa „jasnom“ i „čvrstom“ pričom koja je na granici „politički nekorektnog“ patriotizma (pa i nacionalizma) – dobija se jasniji odgovor na pitanje otkud toliki glasovi datih SPS-u i Dačiću. Aktivnost, drskost, odlučnost, neopterećenost istinom, osećanje za medije i duh naroda – dali su izborne plodove. Sada su Dačić i SPS u prilici da budu najpoželjniji partner za „politički brak“, i da svesni toga mnogo traže i od onih koji su formalno moćniji od njih.
Ponašanje između dva kruga predsedničkih izbora, to jest eventualna podrška jednom od kandidata, Dačića uistinu može da dovede i u premijersku fotelju (koju je već zatražio, ali nije jasno da li sa namerom da je i dobije ili da se cenka oko ključnih resora u vlasti). No, pitanje je da li će vođa SPS-a odigrati pametno. Ma koliko Dačić bio pragmatičan, moguće je da mu uspeh poveća ambicije do te mere da postane previše skupo koaliciono rešenje i za DS, i za SNS, pa da ne uspe da kapitalizuje „đurđevdanski uspeh“. Ili pak da se odluči da uđe u „pragmatičnu koaliciju“ sa DS-om i da propusti šansu da dugoročno više dobije sa mogućom premijerskom pozicijom i snažnijom ulogom u vladi bez DS-a.
Bilo kako bilo – bio Dačić deo vlasti sa značajnom ulogom u njoj ili pak dospeo u opoziciju – on je postao suštinski bitan politički faktor u zemlji Srbiji.

[/restrictedarea]