Čedomir Popov: Kao narod ni u jednom ključnom pitanju nismo imali rešenje (deo drugi)

Razgovarali Milorad Vukašinović i Ognjen Karanović

Ovogodišnji dobitnik nagrade „Pečat vremena“ akademik Čedomir Popov, u drugom nastavku razgovora za naš list, govori o svom istraživanju evropske i srpske istorije „dugog 19. veka“, odnosu velikih sila prema Balkanu, o ulozi Rusije u borbi Srbije za sticanje državne nezavisnosti i četvorogodišnjem angažmanu na mestu predsednika „Matice srpske“…

Vaše istraživanje traje do početka Prvog svetskog rata 1914. godine. Da li prema Vašem razumevanju istorijskih tokova posle toga ima smisla govoriti o građanskoj Evropi?
Posle toga još uvek ima smisla govoriti o građanskoj Evropi. Naime, globalno-građanski svet koji se do Prvog svetskog rata 1914. godine kretao napred, taj pravac evropske istorije je prekinut. Počele su da se izdvajaju tri koncepcije  reorganizacije Evrope. Građanska koncepcija je bila za očuvanje  karaktera građanske demokratije, uslovno rečeno demokratije. Tome su ostale verne posle Prvog svetskog rata, između dva rata, i čak tokom Drugog svetskog rata, Velika Britanija i Francuska, kao i čitav niz manjih zemalja poput Čehoslovačke, delimično Jugoslavije i još nekih, uglavnom zapadnoevropskih zemalja. Reč je o konceptu koji je autentično sledio vrednosti Evrope iz „dugog veka“ . Druga koncepcija preuređenja Evrope pojavila se između dva rata. To je koncepcija građanske diktature, despotije. Radi se o raznim oblicima građanske diktature: fašističkoj u Italiji, Španiji, Portugaliji ili vojnomonarhističkoj u Poljskoj, Jugoslaviji posle 1929, Bugarskoj i Grčkoj, gde je razoren koncept demokratske, liberalne, građanske Evrope. Konačno, treći koncept koji se pojavio je proleterska komunistička diktatura, on je takođe zanemarivao i odbacivao pojedinačne, individualne slobode kao osnovu državnog života. Tako da Evropa više ne može da se tretira u celini kao građanska država. Posle Drugog svetskog rata izvršen je pokušaj oživljavanja ovog koncepta, ali je u tom trenutku došla do izražaja potreba da se evropske države pretvore iz političkih demokratija u socijalne države, tj da se socijalnim merama ublažavaju klasne i druge društvene razlike i sukobi. Ovaj koncept se razvijao do sedamdesetih godina 20. veka, kada je u Evropi i u SAD-u, pre svega, i njihovoj politici prema Latinskoj Americi, Aziji i Africi, preovladala ideja liberalnog kapitalizma, povratka na kapitalizam 19. veka, jer je takav model najpodsticajniji za brz rast i gomilanje ekonomske, industrijske i pre svega finansijske moći.  I taj koncept je uz proces globalizacije  koji je danas na sceni počeo da daje rezultate, da razara druge države, druge sisteme, više silom nego milom, ali je i on, kao što primećujete, poslednjih godina doveden u pitanje. Kriza je očigledna. Da li će taj zapadni svet koji se bori za globalizam, za liberalni kapitalizam, prevladati krizu ili neće, u ovom trenutku je neizvesno. Za nas je to u toliko značajnije što naša nacionalna i državna sudbina direktno zavisi od tih procesa, zavisi od toga koji će koncept do kraja prevladati i da li smo sposobni da se u njega uključimo. U ovom trenutku niko ne može da govori o ishodima krize, mada i kod nas postoje izričita izjašnjavanja da je kriza toliko duboka da se mora uložiti veliki napor za njeno prevladavanje na svetskom nivou.

U delu naše javnosti prisutno je stanovište o odgovornosti srpske intelektualne i političke elite. Kako ocenjujete ulogu inteligencije i njen uticaj na donosioce političkih odluka na našim prostorima?    
Intelektualne elite uvek imaju najvažniju odgovornost za ono što se dešava u određenim državama ili u određenim kolektivitetima. Naravno, nije inteligencija ta koja odlučujuće utiče na formiranje politike, ali može vrlo efikasno da utiče na brižljiv odnos prema tim pitanjima. Poznato je stanovište da se odgovornost za dobra ili rđava rešenja ne može isključivo tražiti u odlukama političara. Odgovornost možda i jeste u njihovim rukama, jer se najčešće u zatvorenim krugovima donose važne odluke, ali se ne može reći da donosioci odluka apsolutno ne vode računa o stanovištu javnosti, pre svega političke javnosti. Ali ko formira to stanovište javnosti? Upravo intelektualna i vrhunska politička elita. Danas je naša politička elita s jedne strane razjedinjena, a s druge strane ona uopšte i nije elita. Nespremna je da se angažuje u ključnim problemima i rešavanju suštinskih pitanja nacionalne sudbine. Ovde je reč ili o njenom egoizmu, ili o nečemu što je  Slobodan Jovanović, govoreći o nacionalnim karakteristikama Srba, nazvao nedoraslošću problemima. Naši problemi su izuzetno teški: nedoraslost, koruptivnost, spremnost da se nacionalni interesi podrede ličnim interesima. Pogledajte kako je naša javnost podeljena. Delimo se na tzv. ruralnu i urbanu Srbiju, koju predstavlja taj „krug dvojke“. U zemlji postoji i jedan sloj koji je vrlo moćan, i od političkih moćnika spolja i unutar zemlje stimulisan i favorizovan. Taj sloj ima sva sredstva u rukama da se bori protiv nacionalnog interesa, protiv naglašavanja uloge naše države, teritorijalnog jedinstva, naše slobode i nezavisnosti. U tome se ide toliko daleko da ovaj sloj nudi našoj i stranoj politici više nego što ona traži. Najistaknutije institucije same su se pasivizirale u našem društvenom i političkom životu. Na primer, Srpska akademija nauka i umetnosti se jednostavno kloni uticaja na zvaničnu politiku, a trebalo bi da ima uticaja jer je srpska i zato što je Akademija nauka i umetnosti, i trebalo bi da neguje sva područja naše kulture, a ona to radi usko stručno, usko naučno, vrlo vredno, ali nedovoljno uticajno u javnom životu. Isto tako, pogledajte kako niču kao pečurke razne nevladine organizacije, institucije, paviljoni, udruženja, neke fondacije. Prema tome, naša intelektualna elita samu sebe ograničava. Ko kod nas zastupa tzv. urbane, globalističke tendencije? Istina, ima tu i kreativnih ljudi, ali oni su manjina, a suštinski te ideje zastupaju manje-više zapušteni, nedovršeni stvaraoci vrednosti u nauci, umetnosti i javnom delovanju na kulturnom planu. Svi traže nekakvo zaokruživanje svog stvaralačkog bića i veka u politici. Sve to se promoviše od „Peščanika“, preko nekih drugih medijskih organizacija. Pogledajte kako izgleda subotnji Kulturno-naučni dodatak u „Politici“! Tu se tri četvrtine odnosi na određenu pojavu svetske kulture, a stidljivo na donjim stranicama piše o nacionalnoj kulturi. Da završim: naša kulturna i intelektualna elita u ovom trenutku nije sposobna da utiče na formiranje jedinstvenog stava o tome šta je srpski nacionalni interes.

Na jednom mestu citirali ste znamenitog francuskog diplomatu Žila Kambona koji je 1919, prilikom prijema u Francusku akademiju, rekao „da su sudbine država određene zakonima koje ljudi ne mogu da menjaju i njih postavlja geografija“. Da li se saglasno citatu može govoriti o geopolitičkom položaju koji je trajno predodredio sudbinu srpskog naroda u 19. i 20, a evo i na početku 21. veka?
Bez rezerve i ne samo tada, nego od starih Grka i Rimljana do danas. Čak se trenutno lakše menja geografski opis jednog područja i lakše se tome prilagođavaju nova sredstva komuniciranja u privredi, tehnologiji, tehnici, informisanju, u odnosu na političke i vojne interese za ta područja. Mi smo jedno od dva u Evropi najizrazitija područja te vrste i to nam je opredelilo sudbinu. Naime, sve moguće invazije ovuda su polazile; od grčkih koje su bile još uvek ispitivačke, preko rimskih koje su bile osvajačke, franačkih koje su kasnije ispoljene, preko vizantijskih, ugarskih, germanskih, turskih koje su najduže i najteže pogodile ovo područje, do zapadnoevropskih velikih sila i aktuelnih američkih, ruskih, i ponovo oživljenih turskih interesa. Sve to moralo je da ostavi traga. Pritisci sa svih strana delovali su ne samo na vojne, političke, teritorijalne i druge oblasti života ovog područja, već i na mentalitet naših ljudi. U tome vidim, mada nisam siguran da će svi to prihvatiti, snažan mentalni, kolektivno-psihološki faktor koji se ne može zanemariti pri tumačenju silnih nesloga, mržnji i nesaglasnosti na ovim prostorima. Za Srbe važi ona stara izreka: dva Srbina – tri partije, tj. da su skloni međusobnim neslogama i sukobima. To je zaista istina, ali pogledajte kada neki narod, kao što je naš, ima kuću nasred druma, koji je milenijumima izložen takvim neprestanim pritiscima, kakva koncentracija pameti je potrebna da bi se pronašlo jedinstveno rešenje. Odmah se podelimo bar u pet koncepcija: braniti se ili ne braniti od Turaka, pružati otpor germanskom prodoru ili ne, braniti se ili ne braniti od zapadnih hegemonija, ruskih težnji da nas drže kao nekakav svoj plac darm za prisustvo na Balkanu. Danas je dilema da li prihvatiti globalizaciju, NATO, EU ili se vezivati za Rusiju i Kinu. To su tako ozbiljni problemi da se ne mogu  izbeći sukobljavanja. E, ako to traje 1.000 godina, to polagano, i tu je ono što će pretpostavljam za mnoge biti sporno, i o tome govorim,  to polagano postaje mentalna osobina, nasledni faktor, genetski kod, usled čega ne možemo da se koncentrišemo, jer smo potpuno „inficirani“ nedoumicama, dilemama, ubeđenjima da samo mi imamo rešenje za te probleme. I tu se onda prožimaju dva faktora: spoljni i unutrašnji, i sve do danas ni u jednom ključnom pitanju nismo imali rešenje. Ako je bilo vreme da budemo jedinstveni, to su bili Prvi i Drugi svetski rat. A nismo bili, čak ni u Prvom ratu, gde je srpski narod dao strahovite žrtve, više od četvrtine stanovnika. Bilo je otpora, dezertiranja i nuđenja okupatoru da mu se služi, a o Drugom svetskom ratu  da i ne govorimo. Vodili smo građanski rat u okviru oslobodilačkog rata. Prema tome, ne vidim u tom pogledu neku perspektivu u dogledno vreme, barem kada je reč o mojoj generaciji.

Uporedo sa procesima razaranja jugoslovenske države tekao je i postupak revizije istorije Evrope i Balkana, kao njenog nerazdvojnog dela. Kojim činiocima objašnjavate sve uočljiviju težnju zapadne istoriografije da za oba balkanska i Prvi svetski rat okrivi Srbe?
Radi se o tendenciji opšte revizije istorije i to najbrutalnije – falsifikatorske, na način reinterpretiranja istorije, gde činjenice postaju drugorazredne, a naše mišljenje o tim činjenicama postaje prvorazredno. Takvo mišljenje uvek je inspirisano potrebnim političkim idejama: hegemonističkim, osvajačkim, kolonizatorskim. U našoj istoriografiji postoji vrlo uticajna grupacija istoričara, koja je rasprostranjena u nekim institutima, čak u određenoj meri i na Beogradskom univerzitetu, oni zastupaju stav da više nije važno istraživati činjenice već ih reinterpretirati, tj. protumačiti sa stanovišta našeg današnjeg interesa. To je „mačka u džaku“. Danas jeste nešto interes, ali se ne zna šta će sutra biti interes. Upravo zato, tom budućem interesu, najviše ćeš doprineti ako si o  prethodnim tokovima svoje istorije, sa svim njenim slabostima, ali i vrednostima dao dobru faktografiju – sve noviju faktografiju i preciznije formulacije. Onda ćeš stvoriti uslove za jedno uravnoteženo i korisno tumačenje istorije. Izvan toga, to je politička publicistika koja se ne može smatrati korisnom za pravo naučno interpretiranje prošlosti. Mislim da ne smemo dopustiti da sadašnje generacije istoričara podlegnu tim tendencijama, jer i u starijoj generaciji, Ekmečićevoj, Krestićevoj, a tu su i mnogi drugi, ima snaga koje su voljne da ovako redukovane svojim godinama i biologijom pružaju tome otpor, i to je ohrabrujuće. Ali takve snage javljaju se i u srednjoj i mlađoj generaciji istoričara koja trpi najveće pritiske u sredinama u kojima rade i gde su se pojavile falsifikatorske težnje prema našoj istoriji i kulturi, koje predvode oni koji, kako ističe Milo Lompar, žele da napravimo otklon i odreknemo se naših vlastitih vrednosti.

Prošlogodišnji dobitnik „Pečatove“ nagrade, Vaš prijatelj akademik Ekmečić, s pesimizmom je govorio o ishodima aktuelne svetske krize, koja nije samo politička i ekonomska već je pre svega duhovna i moralna?
Potpuno delim pesimizam ili bolje reći skepsu Milorada Ekmečića. Ne mogu da u sadašnjim uslovima, i pogotovo sa stanovišta naše moralne krize, našeg pesimizma, umrtvljenosti i apatije, da sagledam taj znak svetlosti na koji se često aludira. Ekmečićeva i moja generacija taj zrak svetlosti teško da će doživeti, ali ne bi trebalo biti baš ni sasvim deprimiran, jer ako pogledate naše i svetsko istorijsko iskustvo, onda ćete uočiti da se istorija ne ponavlja bukvalno, ali da se talasa i jedan talas ide prvo nadole, pa se diže nagore. Uvek postoji nada da će se neko oživljavanje i ozdravljenje i u našem narodu pojaviti. Naravno, to će biti neki drugi ljudi koje će predvoditi današnja intelektualna omladina.

U gotovo svim analizama međunarodnih odnosa dominira teza o svetu koji se ubrzano kreće u smeru „višepolarnosti“. Na kakve zaključke Vas o mogućim ishodima aktuelne krize upućuje intuicija jednog istoričara? Ekmečić tvrdi da mi sada živimo u periodu priprema za jedan veliki rat.
Ne daj Bože da se to ostvari. Mislim da se korenite i strukturalne promene u istoriji zaista dešavaju samo na teškim ruševinama starih sistema. Ništa se kapitalno do sada nije promenilo za zelenim stolom. Zar je recimo Seoba naroda bila manje razorna od kasnijih dešavanja? Ona je zbrisala svet stare epohe, Rimsko carstvo. Zar su recimo verski ratovi u 14, 15. i 16. veku, od francuskih do Tridesetogodišnjeg rata, uzrokovali manje lomova, žrtava, gubitaka materijalnih dobara nego bilo koja druga prelomna epoha? Zar su Francuska revolucija i ta epoha „dugog 19. veka“ manje koštale ljude strašnih žrtava da bi se izgradilo građansko društvo? Danas smo savremenici takve situacije. Ne mogu da kažem da će se veliki rat desiti i u našem veku, našoj savremenoj istoriji i bliskoj budućnosti. Ekmečić misli da može i smatra da će se kriza završiti jednim lomom sa ogromnim ljudskim i materijalnim žrtvama. Lično se sa tim slažem, blizak sam toj misli, ali prosto hoću sebe da utešim, da verujem, kao što je to verovao Arnold Tojnbi,  da je sila faktor koji menja i svest ljudi, i da suočen sa opasnošću da u tom lomu nestane svet mora potražiti jedno racionalnije rešenje. Eto, u tome vidim neku budućnost, šansu za budućnost, koju će ostvariti možda neka od sledećih generacija.

Srpski narod na početku 21. veka proživljava jedan od najtežih perioda u svojoj tragičnoj istoriji. Šta bi prema Vašem mišljenju, ako se sagleda dramatičan i širi kontekst, bio u ovom trenutku realan ili ostvariv nacionalni i državni cilj našeg naroda?
Pre svega, cilj našeg naroda mora da bude da postane svestan opasnosti u kojoj se našao i da koliko je god moguće jedinstvenijim snagama pruži otpor tendenciji denacionalizacije i razaranja države Srbije kao poslednjeg garanta nacionalnog identiteta i samobitnosti, jer bez toga ćemo postati kolonijalno ropstvo velikih sila, kolonijalni robovi velikih sila koje će od nas tražiti da mislimo kao oni, a da radimo za njihovu korist, uz minimalne uslove za vlastiti opstanak. U istoriji velikih sila postoji bezbroj ovakvih primera, od kolonijalnih područja Azije, Afrike, Latinske Amerike, do američkog ropstva, crnačkog ropstva, današnjih pretnji neokolonijalnih sila u mnogim zemljama u svetu: u Aziji, Africi, a evo u Evropi, primer smo mi. Mislim da je naš interes da probudimo osećanje nacionalne pripadnosti, nacionalnog interesa i dostojanstva. Sve ostalo će polagano ići ka poboljšanju. Bez ovog faktora koji je i moralne prirode plašim se da nikuda nećemo stići.

Svojevremeno ste u jednom od naših razgovora govorili da je na jedan pomalo paradoksalan način epoha globalizacije reafirmisala institut nacionalne države. To ste govorili u trenutku kada je globalizacija bila u jednom velikom zanosu. Da li je aktuelna evropska ekonomska i politička kriza najpotpunija potvrda Vaše teze o reafirmaciji nacionalne države?
Moram da priznam da se na tome temelji moja nada da je moguće izboriti opstanak i jedan prihvatljiviji model globalizacije. Ona se ne može izbeći. Pogledajte informativne sisteme. Vi sada pritiskom na dugme na kompjuteru možete da vidite kako izgledaju procenti i procena za izbor francuskog predsednika ili gde je izvršen neki zločin danas, a oni se vrše iz sata u sat. Dakle, globalizacija je jedan pravac kojim nas vuče objektivni razvoj materijalnih snaga, naučnih misli, istraživačkih potencijala. Postavlja se pitanje kako se to radi? Ako se radi na ovaj današnji način, primenom nasilja, pretnji, ucena, sankcija, ratova, onda taj put mora da izazove otpor naroda. Nema sile koja nije nailazila na otpor. Ako dođe do objedinjavanja snaga otpora, a vidite da se one pojavljuju na raznim mestima, u raznim sredinama, i da postoji mogućnost njihovog povezivanja upravo zahvaljujući  globalističkom sistemu informisanja, onda se taj otpor može organizovati na bazi nacionalnog interesa. U tome je  paradoks o kojem govorite: da je globalizam koji nastaje različit od globalizacije. Naime, globalizacija je proces koliko-toliko ravnopravnih učesnika. Naravno nikada nećete biti potpuno ravnopravni, ali će biti izvesnog tolerisanja vašeg interesa. Dakle, ako se globalizam bude sprovodio na jedan, uslovno rečeno demokratski način, nada za nacionalne interese i njihovu odbranu postoji. Ako se bude vršio nasiljem, onda će se nasiljem i završiti. I postaje neizvesno  kako će svet izgledati. Neko je upitao jednog teoretičara: „Šta mislite kojim će se sredstvima voditi treći svetski rat“, a on je rekao: „Treći ne znam, ali četvrti će se voditi kamenicama, jer neće više biti civilizacije“. Ako svet po Tojnbijevoj šemi to shvati, ima mu spasa.
Na Skupštini „Matice srpske“, održanoj 28. aprila ove godine, jednoglasno ste izabrani za počasnog predsednika našeg najstarijeg naučnog, kulturnog i književnog društva. Kako ocenjujete domete vašeg četvorogodišnjeg rada na mestu predsednika  jedne od najuglednijih ustanova srpske nauke i kulture?
Moj angažman i doprinos na mestu predsednika „Matice srpske“ potrebno je sagledati u okviru rezultata rada svih „Matičinih“ organa i tela u proteklom četvorogodišnjem periodu. Tu, pre svega, mislim na Skupštinu „Matice“, koja je usvojila Strategiju i Program rada, zatim na Upravni odbor, i operativne organe – Izvršni odbor i Predsedništvo „Matice“, koje je, to posebno ističem, radilo u duhu istinske saglasnosti i sloge, bez ikakvih težih nesporazuma i neusaglašenosti. Lični doprinos vidim u tome što sam uspeo da očuvam tu slogu. Delovao sam tako da izbegavamo sve eventualne nesporazume i da koncepcijske razlike, ako bi se pojavile, prevaziđemo na tolerantan i relaksirajući način. Pored toga, nismo se klonili, ni moja malenkost, ni ostali članovi Predsedništva, operativnih zadataka. Znate, „Matica“ je gospodska ustanova. Vekovima je ta hijerarhija bila prepoznatljiva u njenom radu. Predsednik i sekretar, to su nekada bile reprezentativne ličnosti, koje su pred javnošću i celim članstvom (dve i po hiljade članova saradnika, nekoliko stotina redovnih, upisanih članova, 40 zaposlenih) tako i nastupale – na reprezentativan način. Sećam se, a i vi znate značajne ličnosti koje su bile predsednici, da su svraćale jednom nedeljno – recimo četvrtkom. Predsednik vam zakaže sastanak na 15 minuta, između 11,00 i 13,30 časova. I tako su se poslovi završavali. Danas je drugo vreme. „Matica“ je veliki kolektiv, živ organizam, razmatraju se razne ideje i programi. Tu su i poslovi koji se povećavaju iz dana u dan: stručni, administrativni i naročito finansijski, koji zahtevaju neposredan angažman i prisustvo. Prema tome, na to sam posebno ponosan, članovi Predsedništva „Matice“, naročito nas četvorica iz Novog Sada, radili smo zaista i kao činovnici visokog ranga, ali činovnici koji jedino nemaju honorare. Jer rad u „Matici“ uvek je bio volonterski. Na taj način smo radili i taj pristup doživljavam kao lični uspeh, jer nikada nisam došao ni u kakav raskorak sa ostalim članovima raznih „Matičinih“ tela, naših odbora i odeljenja. Radio sam, i to sa voljom, ne pokazujući da mi je teško. Mislim da sam u tome uspeo i da sam imao punu podršku svih onih s kojima sam sarađivao.

Prethodnih godina, u više navrata, ukazivali ste na važnost saradnje „Matice“ i države, posebno u aktuelnom društvenom kontekstu, kada je sve manje sredstva za nauku i kulturu. Koliko je država imala razumevanja za misiju „Matice srpske“?
Kako- kad. Zatekao sam jedno stanje koje je ipak išlo uzlaznom linijom. Najpre smo imali vrlo slabu  podršku. Posle promena u društvu 2000, „Matica“ se našla u vrlo nepovoljnoj situaciji. Tolerisana je zbog njenih 180 godina i niko nije imao baš „tri čiste“ da kaže šta će nam takva nacionalna ustanova, iako nacionalni programi i aktivnosti nisu bile omiljene u nekakvom opštem državnom programu Republike Srbije. Osim toga, u javnosti je bilo, i danas kao što znate ima, mnogo protivnika te nacionalno definisane aktivnosti, one koja ide u pravcu reafirmacije, oživljavanja nacionalnog dostojanstva, nacionalne svesti i interesa. Sve što se smatra odbranom nacionalnih interesa, vrlo lako se i neodgovorno, rekao bih čak, teška je reč,  izdajnički, kvalifikuje kao šovinizam, nacionalizam arheo tipa, hegemonizam, posezanje za interesima drugih itd. Tako su tretirane nacionalne institucije i to je bila jedna opasna tendencija. Međutim, sva sreća nije prevladala. Tokom 2003-2004. godine naišlo je bolje vreme i popravljala se slika o „Matici“, kako u javnosti, tako i u vodećim političkim strukturama. To je pomoglo da se utiša hajka „druge Srbije“ na sve nacionale inicijative i olakša društveni status i položaj „Matice srpske“. Potom se desilo još nešto veoma važno, a to je inicijativa ljudi iz raznih krajeva da se povezuju sa „Maticom“. Na to je, svakako, uticala i činjenica da su mnoge institucije kulture dospele u nezavidnu i tešku situaciju ili su obustavile rad. I onda su ti ljudi tražili uporište u „Matici“ koja je ipak bila stabilna. Već sam rekao, taj dugi vek trajanja na to je uticao. Nama su se javljali ljudi iz raznih sredina koji su tražili da se povežu s nama, da im pomognemo u njihovom radu i lokalnoj kulturnoj aktivnosti. Počelo je od Kikinde, Zrenjanina, Podgorice, Banjaluke, Niša, Ivanjice, Jagodine, Bačke Palanke, i ta tendencija postoji i danas. „Matica“ je rado izlazila u susret svima, onoliko koliko je mogla: knjigama, inicijativima, pomaganjem u koncipiranju programa. Takva aktivnost uticala je i na stav političkih foruma ove zemlje. Niko nije mogao da se ogluši o činjenicu da „Matica srpska“ ima ugled i da njen prestiž raste, ma koliko da je zvanična politika ignorisala njene izdavačke, umetničke i druge uspehe i poduhvate. Iako je ova okolnost često medijski prećutkivana, a tako je i danas,  nekako je sve to prodrlo u javnost. Dešavalo mi se u mnogo slučajeva da susrećem ljude koji mi čestitaju određenu akciju o kojoj niko ništa nije pisao. To me je sve vreme podsticalo da ostanemo dosledni i uporni u  misiji širenje našeg uticaja na srpskom kulturnom prostoru. Zbog toga sam veoma zadovoljan.