Branko Žujović: Traži se srpski Oland

Srbija je 6. maja odlučila da se ne menja. Pred državom nije otvoren novi politički horizont, EU ostaje tema važnija od državne celovitosti i ekonomije, a predstojeće formiranje nove vlade i drugi krug predsedničkih izbora vode u nacionalnu depresiju, koja jedino može da pokreće perpettum mobile srpske politike zvani i „EU i Kosovo“

Da srpskog Olanda neće biti, znalo se još u trenutku kada su izbori u Beogradu raspisani. Pa ipak, srpski izbori tako drastično su se, po političkom odjeku, razlikovali od izbora u Francuskoj i Grčkoj. Dok Francuska i Grčka pokazuju odlučno nemirenje sa krizom i politikom štednje EU, od čega se Briselu diže kosa na glavi, Srbija nije uspela da otvori novi politički horizont pred sobom.

Ona je u dve glavne kolone i nekoliko manjih glasala za stara lica, među kojima ubedljiva većina nudi istovetnu politiku približavanja Briselu. Zato ne treba da čudi što je Savet Evrope, dan nakon izbora, oduševljeno pozdravio demokratski proces u Srbiji i izrazio zadovoljstvo zbog toga što je najveći broj glasova dat proevropskim strankama.

Isto zadovoljstvo izraženo je i u Vašingtonu. Tamo je saopšteno da će Bela kuća nastaviti da sarađuje s vladom Srbije na planu evroatlantskih integracija, ma ko da je formira.

Jelko Kacin, izvestilac Saveta Evrope, podsetio je istovremeno zvanični Beograd da jedino dijalog s Prištinom i primena postignutih sporazuma, među kojima je i onaj o upravljanju granicom, u stvari nema alternativu, ali su to mediji u Srbiji uglavnom prećutali.

Tako EU, ma ko da formira vladu u Beogradu, ostaje tema važnija od državne celovitosti i ekonomije, a predstojeće političke igre i drugi krug predsedničkih izbora vode u dublju nacionalnu depresiju, koja jedino može da pokreće perpettum mobile srpske politike zvani i „EU i Kosovo“.

Stranke koje su želele da budu alternativa proevropskoj politici doživele su nesvakidašnji debakl. Osim DSS-a, koji je uprkos lošoj medijskoj poziciji ostvario donekle zapažen rezultat, pokret „Dveri“ i „SRS“ ostavili su izvan Narodne skupštine političku volju skoro 10% glasača.

Postavlja se pitanje hoće li građani Srbije, posle izbora, dobiti izveštaj Antikorupcijske agencije o novcu, potrošenom na kampanju. Bilo bi zanimljivo spoznati tačnu količinu i izvorno poreklo tog novca. Tim pre što je agresivna kampanja bila odlučujuća, da G17 plus u uniformi Ujedinjenih regiona Srbije preskoči izborni cenzus.

Bilo bi još zanimljivije analizirati rad medija tokom izborne kampanje i to iz ugla proklamovanih evropskih standarda i demokratskih sloboda. Tužna je činjenica da je medijska sloboda u Srbiji danas znatno manja, nego pre 12 godina. Pokazalo se da su nedemokratski mediji, kada brane proevropsku politiku, itekako dobro došli.

Kada smo kod kontrole medija, vredi pomenuti gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa. On je u tom smislu paradoks ovih izbora. U Srbiji je često prepoznavan kao političar i poslovni čovek, čije firme komercijalno-marketinškim stegama kontrolišu tržište medija. Ali, upravo je on odneo najubedljiviju izbornu pobedu.

Zahvaljujući izgradnji novog, velikog mosta u Beogradu, modernizaciji ulica i parkova, uvođenju novih tramvaja i još koječemu, uspeo je da ubedi građane u svoju efikasnost, stručnost i energičnost, uprkos brojnim optužbama za birokratizaciju gradske uprave i korupciju. On je, dakako samo u simboličkoj ravni, možda jedini Oland ovih izbora.

Izvor: Glas Rusije