Tamna hronika: Toplo, hladno

Piše Vasa Pavković

1.
Kraj  aprila
Po sistemu sunčano – kišovito protiču dani u aprilu. Pravi prolećni. Prepodne sunce obasja celu zemlju: zeleno žito i tek iznikli kukuruz, a o voćnjacima i plastenicima i da ne govorim, a popodne ih okupa neprocenjiva aprilska kišica. Kao da od nas zabavljenih izbornim ujdurmama i izbornom groznicom, jedino Bog nije digao ruke. Nije nam obećao ništa, ali očito radi za sve nas.

2.
Miki, Miki!
Ovih dana nas je Gabrijel Vargas Ljosa podsetio da smo postali globalno društvo spektakla i da kuvari i folkeri po medijima imaju desetostruko više vremena od bilo kog pisca – pa čak i Ljose, Barnsa ili Mekjuena, Rota ili Uelbeka i Begbedea. A šta tek da kažemo o tzv. srvajverima?! Prosečan srvajver, na kostarikanskoj plaži, svakog dana dobije više tajminga nego svi srpski pisci zajedno na godišnjem nivou. Medij televizije, odnosno politika medijskih kuća, glavne su poluge ovog zaglupljivanja. Naravno, to nije novo stanje, tako je samo u drugačijim vidovima od sredine 19. veka, ali sad je dovedeno do gluposti kosmičkih razmera. Simpatični Miki iz Kupinova, recimo,  pre podne kuva na „B92“, a popodne, na „Pinku“  „ženi i udaje“  bračne parove, u emisiji „48 sati svadba“. I nikom, u te dve  konkurentske medijske kuće, to ne smeta. Dok piplmetri beleže visoku gledanost, nebitno je o čemu se govori i kome se ko obraća. „Dok traje nek laje“, rekla bi moja davno počivša baka, koja pojma nije imala o marketingu, ali je očito o njemu sve znala.

3.
Stara planina
Republička građevinska inspekcija naložila je neodložno rušenje svih bespravno i nelegalno podignutih objekata u okolini Babinog zuba na Staroj planini! Dakle, trebalo  bi srušiti bespravno dignute žičare, stubove, gondole, stanice… Ova odluka posledica je duge borbe nevladinih organizacija koje se zalažu za očuvanje izuzetnog biodiverziteta Stare planine, retkih endemskih vrsta biljaka i životinja. Sada se čekaju konkretni potezi – da vidimo da li je odluka Ministarstva za zaštitu prirode, rudarstvo i prostorno planiranje izborni trik usmeren protiv Dinkića i URS-a ili istinski poštena i jedino moguća odluka da bi se spasao ugroženi živi svet  jedne od najlepših planina u Srbiji.
(Pri tome ni ja, niti bilo ko iz nevladinih organizacija ne može da zna da li je već kasno i da li je poremećaj nastao varvarskim uništavanjem okoliša nepovratan!)

4.
Pisci i izbori
I ovi izbori, kao i mnogi raniji, potvrđuju malenost naše Srbije i sve veću skučenost nezavisne intelektualne scene. Još nekoliko važnih, sjajnih pisaca se pridružilo stranačkim kampanjama i to ne u tekstovima, gde je moguća i određena argumentacija takvih odluka, već u reklamnim spotovima.  Zašto je to tako? Upravo zbog skučenosti, kao i mogućnosti da se na osnovu tri-četiri afirmativne rečenice sutra postane ambasador ili savetnik ministra tog i tog.
Dokle će tako biti? Mislim zauvek – dok i poslednji pripadnik moje književne generacije ne proba ovaj sport, a onda će na red doći poslednji preostali „neangažovani“ intelektualci iz sledeće generacije, pa iz sledeće, i sledeće. I tako do kraja – dok svi ne budemo u nečemu. I svi u ničemu.

5.
Psić i konj
U oskarovskom filmu „Artist“ Mišela Haznavičijusa glavna uloga je pripala jednom kučetu. U „Ratnom konju“ Stivena Spilberga glavna uloga je data jednom konju. Posmatrajući nemi film  „Artist“, verujem da se svaki gledalac divi kako beli terijer glumi i rešava komplikovane situacije. S druge strane, zapanjujuće je kako konj Džoj u „Ratnom konju“  glumi radost, bol, nelagodnost, nesigurnost, mržnju, nepoverenje… Otkud to da su životinje postale glavni glumci filmova? Otkud to da su toliko uspešne? Odgovor na prvo pitanje leži u tehnopresiji savremenog sveta, koji čoveka i njegove poruke svodi na pikselažu. Pas i konj žele da nas snagom svojih uloga podsete da smo bića od krvi i mesa, kao i oni, i da bi i mi trebalo da budemo glavni akteri u vlastitim životnim filmovima.

6.
Arsa Jovanović
Svojevremeno sam bio jedan od retkih kritičara koji je pisao o knjizi „Kosančićev venac 19“, renesansno radoznalog i uspešnog Arsenija Jovanovića. Ta inspirativna monografija o mitskom prostoru i likovima Medijale jedna je od najlepših neesnafskih priloga istoriji likovne kritike kod nas. Nedavno se u izdanju „Geopoetike“ pojavila sasvim drugačija, ali jednako intrigantna Jovanovićeva knjiga „Priče sa Galiole“, dnevnik piščevih putovanja po Dunavu, Crnom moru i Sredozemlju, odnosno Jadranu. U prvom, opsežnijem delu ove knjige, Jovanović nam otkriva svet dunavske delte, te crnomorskih obala Bugarske i Turske, o čijem stanovništvu i ponašanju vlasti manje znamo nego o mnogim prekookeanskim zemljama. U drugom delu pratimo mnogo ležerniju plovidbu po Sredozemnom  moru… Sve se okončava u severnom Jadranu, kada Jovanovićeva barka „Galiola“ pristaje blizu istoimene hridi – pokazujući da svako bira svoj oblik Odiseje.

7.
Radna akcija
Svi gledamo televiziju i svi mislimo loše o njoj. Ipak, postoji bar jedna TV emisija koju čekam poslednjih meseci – mogu reći da je za mene ona postala neka vrsta utehe. Reč je o „Radnoj akciji“ na „Prvoj“. Neka komisija od pristiglih molbi izabere jednom nedeljno ugroženu porodicu čiji stan ili kućica tek što se nisu srušili, koji prokišnjavaju ili u kojima neuslovno živi puno dece. S radnicima u posetu ugroženima dolazi nasmejana Tamara, koja kao neki supermen počinje da preuređuje stan. Ali ne samo da ga okreči, promeni stolariju, renovira krov, nego i nabavi nov nameštaj, belu tehniku, pa čak kupi i igračke klincima. Posle sedam dana Tamara dovodi dotičnu porodicu u njihov novi životni prostor. Kamera slika lica roditelja, dece, ponekad  u goste dođu i komšije s tortom. Kao u nekoj vrsti neočekivanog raja menja se život  ukućana. Na njihovim licima čitamo nevericu koja se graniči s ushićenjem u hagiografijama. Zapanjujući program ostvarenih iluzija. Mali komunizam utehe.

8.
Kasno uveče
Prepodne je sijalo sunce. Popodne  je pala prolećna kišica. A uveče su preko televizije grunuli stranački spotovi. Okrugli stolovi. Panel diskusije. Suočavanja obećanja… Pomisao na sunce i kišu koji će nas sutra obradovati slabo su gorivo sna. Pred ponoć setimo se T. S. Eliota: „April je surov mesec“!