Svet koji neće završiti na otpadu

Piše Dejan Đorić

Nasuprot proglasa „Ornament je zločin“ bečkog arhitekte Adolfa Losa, koji je kao program modernizma rušio celokupno zdanje istorije stilova, naš umetnik Goran Ristović uzdiže ornament potpuno obnavljajući stari vid umetnosti koji je kod nas još sedamdesetih godina prošlog veka pao u zaborav

 

U (post)moderno doba skoro da se potpuno zaboravila jedna stara vrsta umetnosti. Filigran, dekorativni rad sa kuglicama i pločicama srebra, zlata ili nekog drugog metala, postoji još od antike. Korišćen je ne samo za nakit na Dalekom istoku, u Vizantiji, a na Zapadu posebno u vreme Karolinga i romanike. Venecija je u kasnom srednjem veku bila centar tog vida umetnosti, vrhunac je imao u dekoraciji pokala od gorskog kristala, a u osamnaestom veku razvija se u severnoj Španiji, Đenovi i Augsburgu. Godine 1814. u Rimu je otvorena radionica za filigran u etrurskom stilu, ali je krajem devetnaestog veka izašao iz mode, održavši se u Italiji, Španiji i Grčkoj kao suvenirski rad za turiste. Zaboravljenu umetnost neočekivano je na scenu vratio jedan znalac iz Kraljeva koji prvenstveno radi za Pravoslavnu crkvu.

TRAGOM PRIZRENSKIH MAJSTORA

[restrictedarea]

Zapanjuje već i letimičan pregled predmeta koje Goran Ristović izrađuje u ateljeu „Filigran Pokimica“. Njegov opus obuhvata srebrne i srebrom okovane kivote (kovčežiće) za mošti svetaca, čirake (svećnjake), crkvene sasude (darohranilnice, koplja, zvonca, diskose, zvezdice, kašičice, posude za miro i mirosaljke), među kojima se ističu putiri, zatim kandila, kadionice, prestone krstove, naprsne kristove, nadgrudne krstove, ručne krstove, okove ikona, okove Jevanđelja, panagije, žezla, štapove, medaljone, medalje, crkveno ordenje, nakit (broševe, prstenje, narukvice, naušnice, dugmad za košulju i priveske), a bavi se i restauracijom. Ristović je potpuno obnovio stari vid umetnosti koji je kod nas još sedamdesetih godina prošlog veka pao u zaborav. U radu sa plemenitim metalima koristi prirodne oblike – cvetove, spirale, vitice, ružice, krugove, listove i plodove, naglašavajući pojedinosti, dopuštajući uvek da materijal ide svojim prirodnim smerom, kako se sam od sebe savija. Razvio je vanredno osećanje za detalj uklopljen u celinu, zasnivajući svoje stvaralaštvo na antičkoj, klasičnoj i tradicionalnoj estetici i simbolici. Njegovi elegantni i skupoceni objekti u kojima do izraza dolazi mera podsećaju na slavu prizrenskih majstora. Finoća materijala i izrade, prirodnost organske lepote, drugačiji su od današnje tehnološko-utopijske estetike ružnog. Stvara u vremenu kada se zaboravilo na ukras, ornament, ljupkost i kićenje kao elemente osećajnosti i ljudskosti. Njegova radionica, atelje „Pokimica“, nazvan je po starom prezimenu njegove porodice. Posežući u starinu, predmetima daje svečano, liturgijsko, crkveno i darodavno obeležje. Među više hiljada predmeta koje je uradio ne postoje dva ista, a veliku pažnju pridaje i detaljima koji se spolja ne vide i koje iznenađeni sveštenici uoče tek posle pažljivijeg razgledanja. Nikada se ne ponavljajući, samo sledi prirodnu logiku forme i materijala u naizgled krhkim, ali čvrstim objektima čipkaste pojavnosti. Svoj materijalni, metalni svet, potpomognut značajem i simbolikom dragog kamenja, uzdigao je do sakralnog i euharistijskog, lepotom ga čisteći od grešnog.
Nasuprot proglasa „Ornament je zločin“ bečkog arhitekte Adolfa Losa, koji je kao program modernizma rušio celokupno zdanje istorije stilova, Ristović uzdiže ornament. Kako je Britanac Ričard Glejzir dokazao u knjizi „Priručnik o ornamentu“, preštampavanoj od 1899. godine do danas, celokupna istorija umetnosti, posebno primenjena, ne može se razumeti bez ornamentalnog uticaja. Tek je u dvadesetom veku došlo do osiromašenja i potpunog odbacivanja vekovnog stilskog bogatstva. Goran Ristović je svestan opasnosti od pojednostavljenog dizajna koji uniformiše stanove  da  liče na bolnice i kasapnice, a predmete svodi na osnovne geometrijske forme, obnovio stara znanja u izvornom smislu. (Post)moderni dizajn pretvorio se u komercijalni kič,  u ono što su arhitekti i dizajneri, pioniri modernizma, videli u ornamentici. U ateljeu „Pokimica“ ne zastupa se ni retro-estetika postmodernističkog namernog povratka u prošlost, jer i ona dolazi iz savremenih minimalističkih radionica, od stvaralaca koji ne znaju kako da prevladaju krizu forme i sadržaja. Ideje ovog umetnika, umetnička volja i umeće, usmereni su ka stvaranju svetih predmeta, a oni nisu ni nesavremeni, niti antimoderni već večni, pripadaju sasvim drugačijoj sferi mišljenja i delanja od moderne – sferi božanskog. Čista srca i duše on stvara jer voli da stvara, svoj dar prinosi Bogu i ljudima, a ne mrtvim i varljivim, stalno promenljivim idejama.
U radovima ateljea „Pokimica“ kombinovan je zlatarski, filigranski, drvorezbarski, ikonopisni i klesarski rad Ristovića i njegovih saradnika. Nakit koji izrađuje ima crkvene, a predmeti za crkvu narodne motive, pojavljuju se i prirodni simboli kao pčela, leptir, cvet ili rozeta sa crkvenih pročelja. Vaskrsao je srpsko-vizantijski stil, a ne ustručava se ni da radi laičke predmete jer drugačije nije moguće vratiti filigran. Njegovi radovi poseduju i malu dozu naivnosti koja ih umesto sa hladnim haj tek profesionalizmom povezuje sa narodnom i starom umetnošću, ona je u pravoslavlju tehnički i izvođački bila manje stroga od katoličke, dopuštajući osećajnost, slobodu i spontanost. U pravoslavlju se ceni ličnosni momenat, ljudskost u stvaranju, pa i ovi radovi nose trag majstorove ruke i neponovljivi otisak njegove ličnosti. Neznatna asimetričnost i nepravilnost, ali ne i greška daju im životnost, izražavajući skromnost umetnika koji zna da je savršenstvo nedostižno i da je u ljudskom smislu samo oholost i taština jer ne pripada čoveku. Poštujući kanonska pravila koja ne propisuju stroge i krute zakone već ostavljaju puno slobode (samo slobodan čovek može dobrovoljno da stvara), umetnik se kako je uobičajeno ne potpisuje već kao srednjovekovni ikonopisci, freskopisci, dijaci prepisivači, dunđeri zidari i klesari, ostaje anoniman. Retko kada napravi izuzetak, kao na velikom kandilu za manastir Žiču na kojem čitamo: „Okovao rab božji srebrodelac Goran Ristović“. Nije izdržao da i on poimence ne učestvuje u slavi i hvali manastira. Naručioci iz zemlje i sveta tvrde da njegove radove odlikuje individualnost i neponovljivost, drugačija od ustaljenog načina izrade koji se u radionicama rutinski ostvaruje i prenosi bez mnogo nadahnuća i stvaralačkog unapređivanja. U pitanju je delatnost koja pripada životnom stilu starih majstora, dobu esnafa, gildi i cehova, kada su se veliki poznavaoci bavili rukodelisanjem, odlazeći radosni kući posle obavljenog posla, vremenu kada je rad bio radostan. Ristović se bavi radom koji usrećuje i ima smisla, koji vredi na fizičkom i metafizičkom planu, ne samo zato što su u pitanju skupoceni materijali. Iza njega ostaje materijalni trag koji može vekovima da zrači lepotom. U radionici u Kraljevu susreli su se dar i mar, pribranost i posvećenost. Jedan je od samo tri-četiri umetnika koji se u Srbiji bave tom vrstom primenjene umetnosti, ali je na Balkanu i u svetu bez premca, sudeći po poverenim i ostvarenim poslovima za najznačajnije hrišćanske crkve. Naši današnji zlatari uglavnom su trgovci koji prodaju nakit izrađen u inostranstvu, a mnogi ne rade ni popravke. Ristovićev podvig tim je veći što je potpuno samostalno, bez uzora i učitelja, svojim trudom, učeći iz literature i restaurišući stare predmete, u vreme njegovog nestanka, na najvišem nivou, obnovio filigran i vaskrsao zaboravljenu umetnost. Postavio je i jedan od naših boljih višejezičnih sajtova  na kojem se nalaze stotine fotografija predmeta koje je napravio, kao i stručni i teološki tekstovi o prirodi posla kojim se bavi. Retko gde se čitalac može obavestiti o pravoslavnoj estetici, simbolici dragog kamenja i istoriji crkvenih predmeta iz ugla primenjene umetnosti.

ZANATSKO I SAKRALNO
Ristović je nesvakidašnja pojava, umetnik koji je na najvišem nivou sjedinio zanatsko i sakralno, poslovno i verujuće, praktično i estetsko. Njegovo stvaralaštvo i njemu sličnih sada ima posebnu vrednost. Danas je ljudski rad obezvređen, zanatstvo umire u poplavi industrijskih proizvoda, nekvalitetnih, ali jeftinih. Posebno nestaje u Srbiji čija vlast vodi krstaški rat protiv zanatlija i malih privrednika, za razliku od većine evropskih zemalja u kojima su stari i retki zanati zaštićeni na državnom nivou. Još je gore na Dalekom istoku gde i deca u dvadeset prvom veku kao na početku industrijske epohe rade teške poslove više od osam sati, dok su u visokoindustrijalizovanim sredinama proizvodnju preuzeli roboti. U radionici „Filigran Pokimica“ obnovljen je plemeniti smisao ljudskog rada, njegova božanska dimenzija, koja nije ništa drugo do umetnička, služenje majstora višim ciljevima od svakodnevnog preživljavanja ili preteranog bogaćenja. Njegov rad ima sakralni smisao, podseća na prošle vrednosti i neiscrpne mogućnosti radosti u onome što se ispravno čini. Ne bi trebalo  zaboraviti da je Jakob Beme, jedan od najvećih renesansnih mislilaca u privatnom životu bio obućar i od toga se izdržavao. Nekada se smatralo da nije sramota da čovek visokog roda ovlada zanatom, Petar Veliki ih je znao više i bio među najnaprednijima u majstorstvu, kao što je i Miloš Crnjanski vladao obućarskim poslom koji mu je pomogao u emigraciji.
Poslovica „Sve, sve, ali zanat“ iskazuje svest o vrednosti rada. Možda više od poverenja u duhovnu i materijalnu sigurnost ručnog rada u radionici „Pokimica“ vraćena je vera u primenjenu umetnost. U vreme kada se stvaraju bezbrojni pseudopredmeti, lažni objekti za lažne, veštačke, tržišno usmerene potrebe, kada bezbrojna količina predmeta svakodnevno završi na đubrištu, a smeće postaje veći problem od vode, hrane i energenata jer se predmeti stvaraju za određeni kratki rok upotrebe, čime se ne poštuje priroda kao božje delo, jedan srebrodelac se usudio da stvara za večnost, za sjaj i lepotu, za Boga i Hristosa. Umesto da se bavi đubrišnim, proizvodnjom koja samo uvećava svetsku deponiju, on stvara nepropadljivo, sazdano od srebra, dragulja i svetlosti, objekte pred kojima su smešne i jadne kreature postmodernog dizajna, zapalog u estetiku ružnog, vizuelnog vica i dosetke, u najboljem slučaju branjenog bioodrživim razvojem.
Majstora Pokimicu ne zanima nikakav razvoj osim duhovnog, njegov svet neće završiti na otpadu i istruliti, on možda nije ni plaćen odgovarajuće, jer mu pravu nagradu ne mogu dati ljudi već Bog. U njegovoj delatnosti vlada pravilo „Pravog majstora ništa ne može ubrzati, niti usporiti“ koje je postavio vanredni oružar i dizajner hladnih sečiva inženjer Radivoje Ivković, pravilo koje najbolje opisuje izuzetno majstorstvo velikih primenjenih umetnika, sabranih i zadovoljnih u svakom trenutku svog rada. Trebalo bi napomenuti i da je Ristović filigranskim radom počeo da se bavi kao nekim poslanjem, ostavivši dobro uhodan i unosan menadžerski posao ili kako bi monasi rekli, na vreme je spasao dušu.

U OKU – ŽIVOTNA SILA
U starim tekstovima, tradiciji i misticizmu, govori se o tome da oči ne opažaju samo svetlost već da ona dolazi iz njih. U tom smislu Ristovićevi predmeti su prožeti životnom silom, ne samo da odražavaju već isijavaju svetlost. To su možda poslednja savremena dela srpske primenjene umetnosti uz knjižne poveze Aleksandra Ćeklića i kaligrafiju nekolicine majstora koja se mogu razmatrati u kontekstu srednjovekovne estetike i teologije. Da nema takvih umetnika naručioci i publika bi zaboravili koliko slave i ljubavi ističe iz dela stare srpske umetnosti. Pokimičina ostvarenja su simetrična  i centrična kao izrazi božanske čvrstine i postojanosti. U njima su slivene božanske energije, posredstvom ličnog dara, usavršavanja i ljubavi, vrednošću duhovnog podviga. Marta 2011. godine u Spasovoj crkvi manastira Žiče osveštan je i za crkvu Hristovog rođenja u Vitlejemu otpremljen posebno urađen prestoni krst kao prilog Srpske pravoslavne crkve i njenih vernika jednoj od najvećih hrišćanskih svetinja. „Srpski krst“ iz radionice „Filigran Pokimica“, visok šezdeset pet, a širok trideset santimetara, nadilazi slične savremene hrišćanske relikvije. Rađen dve godine, po obodu na crkvenoslovenskom, srpskom, grčkom i arapskom jeziku ima rukom ugraviranu posvetu: „Bogu višnjem i Hramu Hristovog rođenja u Vitlejemu, od srbskog roda“. „Cela problematika se zasniva na oživljavanju tehnike filigrana u sklopu ponovnog rađanja crkvene umetnosti kod nas. U širem pravoslavnom kontekstu, crkvena umetnost i nije prestajala da postoji. Značaj je upravo u tome što je šire pravoslavno okruženje prepoznalo novi izraz u crkvenoj umetnosti koja dolazi sa srpskog prostora. Nešto zasnovano na pravoslavnoj tradiciji, a ipak novo i sveže. Prepoznali su da nijedan predmet nije urađen mehanički, serijski, za nepoznatog kupca, radi egzibicije same tehnike već je duboko promišljen kontekst i okruženje gde će se naći. Prepoznaju činjenicu da su predmeti detaljno urađeni i u segmentima koji to obično ne zahtevaju – dno postolja, unutrašnja strana kandila i skriveni delovi kivota“, kaže o svom radu Goran Ristović. Njegova dela nalaze se u crkvama i manastirima Srbije, Svete Gore, Grčke, Rusije, Ukrajine, Francuske i SAD-a. Najveća počast za Srbiju je stigla iz Crkve Hristovog rođenja u Vitlejemu, pored Crkve Hristovog groba u Jerusalimu, najsvetijem mestu za hrišćane. Crkvu je podigla Sveta Jelena, majka cara Konstantina u četvrtom veku. Bazilika je sazidana iznad pećine u kojoj je, po predanju, rođen Isus Hristos. U samoj pećini nalazi se niša-oltar nad mestom gde je Isus rođen. Samo mesto označeno je četrnaestokrakom srebrnom zvezdom. Kada je završio dva kandila za čuvenu ikonu „Bogodorice Vitlejemske“, jedine ikone na kojoj se Bogodorica osmehuje i za ikonu Svetog Nikole, atelje „Filigran Pokimica“ je uradio devetnaest kandila postavljenih iznad Vitlejemske zvezde i po plafonu svete pećine. Pomenuti prestoni krst za istu crkvu  optočen pozlaćenim srebrnim filigranom, zelenim ahatom i biserima, nosi u sebi delić pravog drvenog Časnog krsta na kojem je razapet Isus Hristos. Jedino se za taj komadić u Svetoj zemlji pouzdano zna da je autentičan i za hrišćane ne postoji veća relikvija. Tekst na arapskom namenjen je Palestincima koji su pravoslavne vere i službu vrše na arapskom. U trenutku kada čitaoci budu čitali ovaj tekst o Pokimičinim predmetima anđeoske lepote koja se ni sa čim ne sme narušiti ili povrediti, Goran Ristović će Vitlejemskoj crkvi isporučiti i komplet za pričešće u kojem je posebno vredan putir od litar i po zapremine, verovatno najveći u pravoslavnom svetu.

[/restrictedarea]