Stvarni preokret ili potpuni sunovrat Srbije?

Dragomir ANĐELKOVIĆ

„Prošlost je otišla, sutrašnjica nije stigla.“

(Fransisko de Kevedo)

 

Predsednik SPO-a, Vuk Drašković, posetio je Smederevo i Požarevac,gde je poručio građanima da je u Srbiji „najskuplja roba laž“, ali i da je ona „potrošena“paće „na izborima pobediti istina“.A, po njemu, laž je da Srbija išta dobro može da dobije van „evroatlantskog kruga“. Drašković je naglasio: „Okretanje ka Istoku je zabluda i prevara velikog broja stranaka“. Da li je to istina? Da li je mlađi koalicioni partner Čedomira Jovanovića u pravu?

 

GLOBALNI TRENDOVI

Svet se i pre izbijanja velike ekonomske krize drastično izmenio, a sada, pošto je ona uzela maha, dotadašnji trendovi su dodatno dinamizirani. Već je odmaklo pomeranje težišta ekonomske moći sa prostora Zapada, i to, pre svega, ka Istoku. Samo pre deset godina (2000), Bruto domaći proizvod (BDP) SAD i svih sadašnjih članica Evropske Unije (a ne samo onih koje su to bile pre 12 godina) iskazan na osnovu pariteta kupovne moći, bio je tri puta veći od vrednosti svih finalnih roba i usluga stvorenih u Rusiji, Kini, Indiji i Brazilu (zemlje grupe BRIK). Do kraja ove decenije pomenute države (i to bez Južne Afrike koja im se u međuvremenu priključila tj. sa njima sada čini BRIKS) imaće veći ukupan BDP od svih država evroatlantskog kruga. Znači, uz NATO država, i EU zemlje koje nisu u Atlantskom paktu, ali su indirektno sa njim povezane preko vojnih struktura Unije.

Već 2016. godine, Kina će, po svemu sudeći, imati BDP jedak američkom, odnosno obe zemlje će u svetskom BDP-u učestvovati sa oko 17%. Još pre dvadeset godina (1990) američki BDP je bio 7 puta veći od kineskog, odnosno dok je na Ameriku dolazilo čak 23%, na Kinu je otpadalo svega 3,5% svetskog BDP-a! Iz ovih podataka vidimo koliko se svet drastično promenio tokom zadnjih nekoliko decenija. Dogodile su se promene koje su ravne padu Berlinskog zida, samo što je on srušen u roku od nekoliko sati, a Evroatlantski bedem se polako ali sigurno kruni godinama.

Iako znatno sporije, globalni vojno-politički i ekonomski odnos snaga menja se na takav način da će na kraju efekti biti slični onima iz 1989-90 godine. Kina i Indija ne samo da su postale ekonomske supersile, već su i trasirale put da u narednih desetak godina, pogotovo prva, to postanu i u vojno-političkom pogledu. Rusija je već sada, naročito kada se radi o nuklearnom potencijalu, jednaka Americi. Uz to, Evropa od nje zavisi u energetskom pogledu. Vojno-politička moć, istorija je to pokazala, prati ekonomsku. U takvim okolnostima, Čedomir Jovanović i Vuk Drašković, Srbima bezočno nude da se potpuno prepuste zagrljaju Amerike. To je za njih „preokret“! Do sada je oficijelni Beograd bio američki vazal a sada bi trebalo da postane oduševljeni saveznik!

 

CARSTVO KVISLINŠKIH LAŽI

I da nam Amerika ne čini ništa loše, bilo bi nerazumno tako postupiti. U vremenima kada je odmakla preraspodela globalne moći na štetu Zapada, besmisleno je da postanemo saveznici sa onima kojima je pripadala prošlost i donekle pripada sadašnjost, ali neće i dominantna uloga u budućnosti. Kada već tokom 90-ih godina, u vreme u kome su SAD i NATO bili u naponu snage, nismo bili u tom društvu, nerazumno je da u njega ulazimo onda kada je odmakla faza njegovog opadanja. NATO-američki brod polako ali sigurno tone, i dok mnoge zemlje koje su na njemu bile kada je tamo vladalo izobilje smišljaju elegantan način da ga u pogodnom momentu napuste, nama se od strane LDP-a i SPO-a predstavlja da nam se isplati da se na njega ukrcamo.

Mnogo veće investicije i druge poslovne mogućnosti, u Srbiju već sada mogu da dođu sa propulzivnog Istoka nego na mnogim poljima dekadentnog Zapada. Razume se, ne treba ni njega potceniti, prerano otpisati i olako odbaciti, već je mudro nastojati da se tako pozicioniramo da naše ekonomske perspektive na razne načine budu što bolje. Komparativna prednost Srbije je to što nije, bar formalno, deo tzv. evroatlantskog kruga. Sada kada se svet sve brže menja, razumna politika neizostavno bi polazila od toga kako na osnovu rečenog možemo da profitiramo, a ne da iz bilo kakvih ideoloških razloga uništimo mogućnost za tako nešto.

Tim pre je tako kada na ekonomiju nadovežemo ono što je od nje, samo po sebi, i bitnije, a to je zaštita vitalnih nacionalnih interesa. Naravno, nacionalna moć i te kako zavisi od privredne snage, pa je otuda i ekonomija bitan faktor zaštite osnovnih nacionalnih interesa, a to je pre svega očuvanje identitetskih temelja i teritorijalnog integriteta srpskog državnog prostora (Srbije, Srpske, Crne Gore). Radi se o dve strane iste medalje. Ipak, makar i iz simboličkih razloga, treba reći da je nacija iznad ekonomije. Poslednje služi prvom, a nije narod tek faktor ekonomskog sistema, od čega polaze vulgarno materijalistički zapadni postulati.

 

(GEO)POLITIKA RAZUMA

U skladu sa rečenim, jasno je da Srbija svoje strateške partnere primarno treba da traži među onim zemljama koje nisu priznale Kosovo i Metohiju a svakim danom su sve bitniji globalni faktor, odnosno u sklopu odnosa sa njima, i tamo gde je to moguće na Zapadu, ali na način kojim se ne ugrožavaju naše državne pozicije. Drugim rečima, nema sumnje da mnogo toga možemo da dobijemo na Istoku, kako u vezi sa ekonomijom tako i na političkom planu. A preko Istoka, ako vodim pametnu politiku, možemo da izdejstvujemo nemalo toga i na Zapadu, koji je sve više interesno upućen na Rusiju, Kinu i druge zemlje van tzv. evroatlantskog kruga. Preko istočne zaobilaznice štošta ćemo bolje obaviti i na Zapadu, što naravno ne isključuje i direktan pristup na toj strani, gdegod  nam se to isplati.

To je istina! Ono što nam poručuje Drašković, s druge strane, nesumnjivo je laž! Zna i on to, ali gleda nas „u oči“ i priča nam koješta. Moral i kvislinška politika ne idu zajedno. Za Srbiju bi bio pravi geopolitički preokret da prestane da robuje zapadnim iluzijama i njihovim propagandističkim zagovornicima, i da se u mnogo većoj meri okrene Istoku. To ne znači da treba da odbaci višeslojnost svoje međunarodne i ekonomske politike, već naprotiv, da nju na delu a ne samo na rečima prihvati i razvije. Locirani smo tako da ne možemo da pobegnemo od intenzivnih odnosa sa mnogim državama članicama EU i NATO-a, ali njih moramo da baziramo na pragmatizmu. Opet, on nam nalaže i da se mnogo više posvetimo razvoju strateško-partnerskih odnosa sa prijateljskom Rusijom i drugim zemljama koje se munjevito penju ka globalnim ekonomskim i vojno-političkim vrhovima (a uz to nam ne čine ništa nažao).

Naravno, takav preokret nam neće doneti neskriveni američki kvislinzi okupljeni u istoimenoj koaliciji („Preokret“). Oni ne nude pravi preokret već produbljivanje zala kojima Srbija već uveliko robuje. A njih su u velikoj meri doneli i znatno naduvali oni koji sada stoluju u Beogradu. I šta je onda logičnije nego da Čedomir Jovanović poručuje da je za njega, uz sve zamerke koje prema njemu ima (što nije još radikalniji NATO-vac), prirodan koalicioni partner u budućoj Vladi DS? I šta je, s druge strane, prirodnije nego da Tadić jasno i glasno kaže (što je nedavno i učinio) da je za njega i njegovu stranku poželjni partner LDP, odnosno da nikada ne bi pravio vladu sa SRS-om, SNS-om i DSS-om? Našla krpa zakrpu!

 

EVROPSKE TEKOVINE

Kako je ovih dana rekao Vuk Drašković:  „Evropske tekovine moraju biti ugrađene u novu Srbiju“. Tačno, samo da vidimo šta je osnovna tzv. evropska tekovina? Ona je pragmatizam! Zapadni Evropljani, koji sebe olako identifikuju sa Evropom u celini, sve rade na osnovu hladnog računa kako da maksimiziraju sopstvenu dobit, odnosno minimiziraju štetu. Kada je tako, a toliko nam je stalo da budemo „pravi Evropljani“, ne smemo da dopustimo da Srbiju i dalje vodi žuta vlast koja zanemaruje potku „evropskih vrednosti“ i našu zemlju postepeno ali sigurno vodi u propast, niti da stvari krenu sa lošeg na još gore, pa da umesto da idemo ka provaliji ka njoj potrčimo predvođeni LDP-om. Srbija koja bi to prihvatila vladala bi se potpuno u skladu sa „afričkim vrednostima“ mračne epohe (koje kod nas već delimično važe), kada su razne poglavice iz zapadnih regiona tog kontingenta, trgovali svojim zemljacima sa evropskim lovcima na ljudske glave, koji su crnce prodavali kao roblje u Severnoj i Južnoj Americi.

Da li hoćemo da se u postmodernom vidu to dešava sa Srbima ili ćemo krenuti putem stvarnog preokreta? On podrazumeva da se pre svega okrenemo sebi i svojim interesima, i na osnovu toga promišljeno tražimo partnere na svim meridijanima. U praksi, to svakako podrazumeva mnogo veće okretanje sve moćnijem Istoku, zapostavljenom od strane kvislinga, koji, u većoj ili manjoj meri, kao element raznih vladajućih kombinacije, vode Srbiju od kraja 2000. godine. Ne treba da zanemarimo značaj koji za nas nesumnjivo ima Zapad, ali ne smemo i dalje da budemo geopolitički autistični i okrećemo glavu od potencijala za jačanje naše države, koji se najpre nalaze na Istoku.

Svet se menja, a Srbija, zbog neodgovornih i na druge načine nedoraslih vlastodržaca, to ignoriše. Oni naši političari koji srpskom narodu – iz ideološke ostrašćenosti ili egoizma – ne žele dobro, sada nas usiljeno ubeđuju da čak i to nije dovoljno, već da treba da krenemo kontra globalnim trendovima. Žele ne samo da ostanemo – u duhu reči poznatog španskog pisca iz 17. veka, navedenih na početku teksta – između onoga što je u svetu već u mnogome postalo prošlost i onoga što je očito nadolazeća budućnost, već i da se bacimo u mračne ponore prevaziđenog, i da u njima nađemo istorijski zaborav.

Štetno bi bilo da ostanemo ovde gde smo sada na osnovu oportunističke i kukavičke politike DS-a, a kamoli da izaberemo da krenemo krajnje retrogradnim putem LDP-a (ili tek možda za nijansu manje retrogradnom stazom udruženog DS-a i LDP-a, koji bi u toj kombinaciji bio pomahnitala lokomotiva Vlade). Zato moramo da damo sve od sebe kako bi se izborili za bolju budućnost, uz svest da i sunce izlazi na Istoku a zalazi na Zapadu. Preduslov (ali ne i dovoljan uslov) za to da i nas bar počne da greje sunce (ako još nije sazrelo vreme da nas i ogreje), jeste da u Vladi ne bude DS, LDP i URS (maskirani G-17 plus), odnosno da se odbace ideološke i geopolitičke zablude koje njih nadahnjuju. Ko bi se bilo na republičkom, pokrajinskom ili beogradskom nivou oglušio o to, i sa njima napravio koaliciju ili i bez njih ne bi skrenuo naš nacionalni brod sa kursa kojim sada ide, pokazao bi da od tih nacionalno malignih stranaka nije ništa bolji!

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)