„Sonja“ bez Sonje

Piše Vladislav Panov

Biografski dokumentarac „Sonja“, koji je u prepunom „Domu omladine“ otvorio ovogodišnji „Festival dokumentarnog i kratkometražnog filma“, pokušao je da dočara životopis i društveno-kulturni značaj nekada slavne glumice Sonje Savić, prerano i tragično preminule pre tri i po godine. Slabo je u tome uspeo…

 

Na nedavno okončanom 59. festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu, kao delo koje otvara festival, prikazan je dokumentarni film Dragane Kanjevac „Sonja“ o Sonji Savić. Glumici koje nema od septembra 2008. godine, kada nas je napustila na krilima droge, zauvek uhvaćena u kandžama teškog razočaranja u život, nas, sopstvenu sudbinu, u sve. Baš kao što je to i danas dobra većina u ovoj zemlji. Većina, barem, od onih koji su ostali „nesnalažljivi“, možda čak i pošteni. Od kojih se, eto, ponovo traži glas za nastavak tog predivnog, slobodnog, naprednog, demokratskog, „zdravog“ i „pravednog“ kapitalističkog života koji nas vodi u divnu, u svemu idealnu zemlju Dembeliju zvanu Evropa. Srbima, inače, oduvek je potrebna neka zemlja Dembelija. Sonja Savić, u ovom dokumentarcu, prikazana kao intelektualni i glumački gigant naše kulture, stekla je posle višegodišnjih razočaranja teško snošljivu odbojnost prema toj srpskoj osobini, kao i ostalima koje nas predstavljaju svetu kao paradigmu neizlečive zaostalosti i svojevrsnog primitivizma.

OPTUŽUJUĆE PRIJATELJSTVO

[restrictedarea]

U smrti su, doduše, svi od zlata skovani i sve što su uradili veliča se, razume, prima i ocenjuje, naknadno, uvek bolje nego za života. Tako je i sa Sonjom, posebno u ovom dokumentarcu. A dokumentarni film ne bi trebalo da povlađuje u smrti, niti da veliča jer  bi to tako trebalo. Trebalo bi da objašnjava, otkriva, ostavlja za sutra. Da bude autentičan i bez komentara. I trebalo bi da ga snimaju nepristrasne osobe, a ne prijatelji. Dragana Kanjevac kaže da je bila Sonjin prijatelj. S obzirom na privatnu tragediju naše glumice, prijateljstvo bilo čije s njom je vrlo teška reč. Danas možda čak i optužujuća. Za prijatelje, ne za nju. Niko od tih prijatelja nije bio tu da joj pomogne da se spase svog pakla i da izbegne smrt od droge u očajnom stanju duha i tela, skoro potpuno zaboravljena. Niko tada, ne samo pred sam njen kraj, već ni tokom cele demokratske i „slobodne“ prve decenije novog milenijuma, nije veličao njeno posebno mesto u srpskoj kinematografiji, njen doprinos našoj kulturi i beskompromisno nastojanje da kroz samo njoj razumljive umetničke video i plesne radove pokaže pravi put kojim naša kultura valja da krene u postkomunističkom periodu. Naprotiv, bila je odgurivana, izbacivana iz programa, kolege su je izbegavale, a malo ko se usuđivao da joj da bilo kakav posao. Otud je poslednju deceniju svog života provela radeći „svoje stvari“ (trupa „Supernaut“) ili povremeno u Sloveniji. Poslednji posao u Srbiji je odradila kao epizodista u seriji „Vratiće se rode“, što u dokumentarcu, zanimljivo, nije ni pomenuto. Ali nije ni mnogo toga drugog. Pa čak ni to, recimo, da je porodično imanje Savićevih kod Čačka pretvoreno u neku vrstu spomen-doma, s ciljem da on posluži ne samo kao sećanje na nju već i kao mesto na kojem će pomoć moći da potraže mlade umetnice. Nije spomenuto ni objavljivanje biografske knjige o njoj, ni tragedija porodice svedene samo na tugu usamljene majke, ostale bez ćerke i muža…

FOLIRANTI I POZERI
U filmu Dragane Kanjevac (poznate po dokumentarnom delu „Srbi u Njujorku“, prikazanom  na istom ovom festivalu pre tri godine), naime, koji je u prepunom „Domu omladine“, na otvaranju Festivala, dočekan u navijačkom raspoloženju i kao svojevrsni kulturni događaj, pogledi na život i delo Sonje Savić su nešto drugačiji. Prikazana bez potrebnog i najpre objašnjavajućeg istorijskog i vrednosnog konteksta, ona je, pored ostalog, predstavljena čak i kao Greta Garbo ovdašnje kinematografije (?), kao misteriozna ikona poslednje decenije jugoslovenskog filma i glumišta, kao jedna od najznačajnijih glumica ovih prostora od kada je filma i glume. Mnogo otrcanih superlativa, neprosvetljujući dokumentaristički pristup faktografiji, izostanak neutralnog stava o njenom životu i radu, nedostatak, uostalom, brojnih biografskih detalja, čak i najosnovnijih koji se tiču Sonjinog porekla, privatnog života i porodičnog statusa, sve su to odlike ovog filma. Mnogo čega u njemu nema, ali ono što je najlošije je to što manjkaju podaci koji bi trebalo da budu noseće tkivo svakog dobrog dokumentarnog filma, posebno biografskog. Saznali smo, doduše, neke misli (samo hvalospevne) od njenih prijatelja, koji je, međutim, prikazuju u karikaturnom svetlu, iako to nije bila intencija ni intervjuisanih, ni autorke. Sonja Savić je imala poseban dar, jedinstvenu pojavu i umalo zaista izuzetno značajno mesto u istoriji jugo-srpske kinematografije. Nije, ipak, bilo tako, jer joj vreme i okolnosti nisu išli naruku. Stekla je brzo usahnulu popularnost s filmovima koji ne znače mnogo za istoriju našeg filma (izuzev, možda, „Balkanskog špijuna“ i „Mi nismo anđeli“, u kojima je, međutim, tek epizodista), a kada je sa životnom i poslovnom zrelošću trebalo da napravi taj ključni iskorak u večni vrh s pokrićem i zalogom koji joj Dragana Kanjevac prijateljski sada pripisuje, desilo joj se ogorčenje životom i ljudima, sve u kompletu sa porocima i autodestruktivnim ponašanjem, uključujući i, dakako, kako to obično biva, loše društvo s kojim se tone do dna.
Njen značaj, što je i teza dokumentarca je nuđenje alternative kada niko za alternativnu nije želeo ni da čuje, pa ni da je razume, uključujući i one koji su se deklarativno kleli u posebnost duha naše kulture i predvodnike te posebnosti, među kojima je bila i ona. Ta teza svakako stoji, ali nije dominantna karakteristika životopisa glumice koja je bila drugačija, ali ne dovoljno snažna da bez pogubnog dejstva po samu sebe, tu posebnost iznese u javnost i simbolično i bukvalno – ostane živa. Nije, kao i mnoge slične osobe, naprosto, preživela sebe. Interesovanje za film o njoj pokazuje da barem nije zaboravljena, iako je publika koja posećuje ovaj festival, a posebno prisutne te večeri, bitno drugačija od publike koja je bila uz Sonju dok je sticala slavu sa „Šećernom vodicom“, „Leptirovim oblakom“ ili „Unom“. Isfolirana i blazirana, pozerska salva aplauza na njen račun i račun filma o njoj, ipak, kako-tako, služe na čast ovoj glumici koja, doduše, onako oštrog jezika i rigidnog odnosa prema folirantima i pozerima, ne bi ostala dužna ni tim aplauzima i nejasnom filmu o njoj, posle kojeg znate o Sonji Savić isto toliko kao i da film niste ni videli.

[/restrictedarea]