Slučaj Vukadinović: Lepeza žutih „odgovora“

Piše Dragomir Anđelković

Đorđe Vukadinović, glavni urednik režimu bliskog NSPM-a, izašao je na političku pozornicu kao prvak neobične („manjinske“) izborne liste. O čemu nam taj primer političko-analitičarske bizarnosti govori?

Aktuelni režim se nalazi u stanju histerične panike. Jer, iako usiljeno laže građane da je „lep i uspešan“, nesumnjivo  je svestan koliko je loše stanje do kojeg je doveo državu, te kako ga zbog toga vidi gro nacije. Rejting vladajućih stranaka izuzetno je nizak, dok su šanse za njegovo poboljšanje minorne. Dok se razne agencije za istraživanje javnog mnjenja – plaćene i dirigovane od strane vlasti – utrkuju u plasmanu naštimovanih rezultata „prikupljenih“ anketiranjem građana, prema kojima, navodno, blok vladajućih partija zajedno sa LDP-om znatno nadmašuje zbirnu podršku koju imaju SNS i DSS (oponenti režima koje on vidi kao realne nosioce alternativne postizborne vlasti), istina je potpuno drugačija. Dobro obavešteni izvori bliski vrhu DS-a svedoče da interna istraživanja rađena za tu partiju pokazuju da je ona, sa sve svojim sadašnjim i potencijalnim partnerima u Vladi, u solidnom zaostatku za pomenutim opozicionim strankama. U takvim okolnostima žuti establišment povlači drske poteze, te i svoje poslednje rezerve – uključujući i površno prikrivene, što je „patriotski“ NSPM – šalje na prve linije.

„ĆORAVA KUTIJA“  
Režim je poveo bitku na sve ili ništa, pošto se ne radi samo o vlasti, već i o slobodi mnogih njegovih činilaca, koji su korupcijom, lopovlukom i izdajom vitalnih nacionalnih interesa zavili Srbiju u crno. U svakom pogledu neuspešna vladajuća ekipa – kako zbog opsesivne usredsređenosti na izvlačenje lične koristi, tako i totalne nekompetentnosti da išta pozitivno učini i kada iz marketinških razloga povremeno poželi da nešto dobro uradi za zemlju – zna da ne može da privuče nove birače. Stoga pokušava da vođenjem crne propagandne kampanje gebelsovskog tipa destimuliše nezadovoljnike da glasaju za realne nosioce promena (pri tome neću ni na koji način da ih hvalim, sada se radi o imperativu rušenja dokazano nacionalno maligne vlasti, a posle je na nama da insistiramo na dubinskim sistemskim promenama i, ako se pokaže potrebnim, da nastojimo da se okretanje točka promena u vezi sa vođenjem zemlje što pre nastavi).
Uprkos svemu što u cilju širenja apatije među nezadovoljnicima forsirano preduzima režim, ozbiljna ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da je dovoljno veliki deo građana u ovom trenutku spreman da izađe na izbore i opredeli se za promene. Da bi se umanjio efekat toga, režim lansira razne satelitske stranke i „političke lidere“, tipa Pokreta radnika i seljaka i njegovog vođe Zorana Dragišića, koji je od neformalnog portparola NATO-a u Srbiji preko noći postao „veliki borac“ za socijalnu pravdu. Cilj takvih izbornih igrarija je da instant partije zadobiju što veću podršku nezadovoljnih građana, pa da tako uludo bude potrošen deo narodne energije za promene.
Pošto se radi o listama koje neće osvojiti minimum od pet odsto glasova, po D’Ontovom sistemu raspodele poslaničkih mesta, koji se koristi kod nas (po kojem se mandati koje dobiju stranke, a nisu preskočile cenzus dele između onih koje uđu u Skupštinu), deo glasova građana željnih promena otići će Borisu Tadiću, Čedomiru Jovanoviću, Mlađanu Dinkiću i drugim političarima koje preziru i krive za sunovrat države i ličnog života. Kada damo svoj glas nekoj stranki koja nema šansu da pređe cenzus, iako 100 odsto želimo da se opredelimo za promene, indirektno, primera radi, 40-45 odsto efekta našeg glasa poklanjamo aktuelnom režimu i njemu bratskom LDP-u, i tako im pomažemo da i dalje razaraju našu državu i podrivaju identitetske i druge temelje Srpstva.

DA SE VLASI NE DOSETE
Zato bi tri puta trebalo da razmislimo pre nego što presečemo i pola praktične strane svog opozicionog opredeljenja (a to je naš glas) iracionalno, a posredno bacimo u „kutiju“ onih koje krivimo za sunovrat države. Možemo da imamo bezgranično mnogo dobre volje, ali ako racionalno ne radimo u skladu sa njom, umirujemo samo svoju dušu, ali za državu i narod ne radimo ništa dobro. Na to nemamo pravo! Opet, znajući da je tako, žuti režim na razne načine pokušava da poštene, ali – usled razumljive (ali ne i u nekultivisanom vidu korisne) strasti da se u Srbiji munjevito nešto promeni nabolje – politički naivne građane, navede da podrže one koji, na ovaj ili onaj način, deluju u interesu DS-a. U tom svetlu bi trebalo sagledati i „prihvatanje“ Đorđa Vukadinovića – glavnog urednika „Nove srpske političke misli“ – da bude na republičkim i pokrajinskim izborima nosilac liste partije pod čudnim nazivom „Nijedan od ponuđenih odgovora“. S tim što se tu radi i o većoj prevari nego da su u pitanju fantomske stranke koje ne mogu da pređu cenzus.
NOPO je registrovana kao stranka koja zastupa interese vlaške nacionalne manjine. Na osnovu toga za tu „manjinsku“ partiju, čiju listu predvodi Vukadinović, kako se tvrdi na njenom sajtu, „važi prirodni izborni prag (0,4 odsto, a ne pet odsto), što je oko 16.000 glasova“. Tako bi moglo da se desi da glasovima nezadovoljnih, patriotski nastrojenih građana, budu izabrani poslanici koji će podržati formiranje Vlade čiju osovinu bi predstavljali DS i LDP. Uostalom, da u sve opisano, na neki način,  režim nije umešao prste kako bi veštački obezbedio potrebnu većinu za formiranje naredne Vlade, zar bi dopustio da ljudi koji i ne kriju da nisu Vlasi, stoje iza lažne manjinske stranke i njene izborne liste? Teško je u toj tragikomediji ne naslutiti rukopis nekih („srpskih“ ili našem režimu mentorskih) službi!

NSPM RETROSPEKTIVA
Bez obzira na nekadašnje veze sa Soroševom klikom – ko to još ne zna, te u to ne veruje, nek pogleda prve brojeve „Nove srpske političke misli“, koje je izdavalo (u to vreme ekstremno proevroatlantistički nastrojeno) „Vreme“, a finansirao „Fond za otvoreno društvo“ – onim što je delovalo kao patriotski rad tokom većeg dela prvog milenijuma 21. veka, stekli su ugled u očima državotvorno nastrojenih građana Srbije. Da li su početkom 2002. godine doživeli neko čudotvorno prosvetljenje i zaplovili nacionalnim vodama, i nije bitno. Važno je da je u sferi delovanja NSPM dvojca (što god oni koji ga čine intimno mislili) došlo do evolucije u dobrom pravcu.
Nažalost, tamo gde caruju puki interesi, idejna opredeljenja (čak i uz sva normalna, izvesna taktička odstupanja, koja imaju za cilj da se na realan način deluje u prilog ubeđenja) nemaju trajnost. Tada je sve podređeno računu lukrativne prirode, pa iz ove perspektive ne bi trebalo ni da nas čudi što su Vukadinović i Antonić, ubrzo pošto je DSS pao sa vlasti, pohitali da već u januaru 2009. godine padnu u naručje DS-ovog režima (njegove izmišljene „patriotske frakcije“). Naravno, to su pokušali da učine na prikriven način, tako što su nastavili da se načelno prave da su patriotski i kritički orijentisani prema režimu, kako bi bili u poziciji da lukavo brane ono što je njemu posebno važno, odnosno pojedince koji su bili i ostali u njihovom „resoru“. Inače, njihov drugi radikalni zaokret (ovaj put ka evroatlantisičkom režimu) obznanjen je objavljivanjem Vukadinovićevog malicioznog teksta na račun Vojislava Koštunice i DSS-a (kojima su samo koji mesec ranije nastojali da budu što bliži). Ritualno, to je učinjeno baš u nedeljniku „Vreme“ (br. 942, od 22. januara 2009. godine), sa kojim je, u svojoj prvoj soroševskoj fazi, NSPM bio organski povezan.

INICIJATIVA ZA SPAS ŽUTIH
Sada je došlo vreme da Vukadinović i Antonić plate to što su povratno prihvaćeni od strane žuto-soroševske familije. Ranije su mogli da rade diskretno (izuzev u pojedinim posebno važnim periodima, kao što je bio onaj u leto 2010, kada je režim varao narod sa rezolucijama upućenim OUN, a razobličeni Antonić pobegao iz „Pečata“), ali sada moraju svojski da zasuču rukave i da se do krajnosti sramote. Čak i tako što će Vukadinović navući nekakav nebulozni (lažno-vlaški) politički dres i istrčati na izborno trkalište, dok će mu Antonić pružati logistiku, i za račun žutog dvora posvećeno pljuvati po opoziciji, po principu: „Vlast ne valja, ali ovi su gori“. NSPM nema više posla sa benevolentnim DSS-om, već sa političkim DS trgovcima, koji dobro naplate svaku medijsku, finansijsku ili bilo kakvu drugu podršku, i radi toga se, izgleda, osiguraju raznim mehanizmima za održavanje „lojalnosti“ analitičara poznatih po neverstvu.
Vukadinovićeva lista „Nijedan od ponuđenih odgovora“  na izborima će nastupati na osnovu „Inicijative za spas Srbije NSPM-a“, koja predstavlja nacional-populistički spisak lepih želja, tj. sadrži nemalo ono što se dopada patriotskoj javnosti i zvuči efektno, bez trunke osvrta na realne mogućnosti za realizaciju navedenog. No, u tom banalnom busanju u prsa nalazi se privlačnost Inicijative za deo građana koji – bez uzimanja u obzir realnih ograničenja, te svesti da je bolje učiniti i korak napred nego stajati u mestu (ili ići unazad) dok se peva pesma o munjevitom trku u bolju budućnost  – iracionalno želi „idealnu“ Srbiju odmah. A malo građana će se setiti ko su i šta su Vukadinović i Antonić, te će patriotske bajke sadržane u demagoškoj Inicijativi staviti u kontekst njihovih ranijih reči i dela.
Neću sada njima šire da se bavim, niti da posvećujem nepotrebnu pažnju jeftino propagandnom štivu „Inicijative za spas Srbije NSPM-a“, ali ipak moram da se bar na nešto od toga osvrnem, kako bi i oni čitaoci „Pečata“ koji još imaju poštovanje za Antonića i Vukadinovića, na konkretnim primerima videli šta je istina. Pre toga, samo bih se naglas upitao kako je moguće da se, sa srpskog stanovišta „patriotska“ inicijativa fol-vlaške stranke, uklopi sa njenim osnovnim ciljevima, koji između ostalog predviđaju maksimalnu decentralizaciju Srbije („Prenošenje velikog dela nadležnosti na pomesne upravne jedinice tako da sve ono što može da se uradi na nivou vlasti koji je najbliži stanovništvu bude i rađeno na tom nivou“). Eh, od NOPO-a (NSPM-a) do Dinkićevog URS-a (maskiranog G-17 Plus), malo je rastojanje. I to ne samo moralno već, to je sve očitije, i ideološko!

NATO RAPSODIJA
Da pređemo na Inicijativu. U njenoj tački 2. zahteva se „što hitnije raspisivanje referenduma o pristupanju EU i NATO-u (sa zabranom ponovnog raspisivanja u roku od 10 godina), uz obavezu svih državnih institucija da se striktno pridržavaju i rade na primeni tih odluka kakve god one bile“. Divno. Jedino, malo je neobično što onda Vukadinović i Antonić podržavaju one koji, dok nam se kunu u to da se zalažu za neutralnost, protivno volji naroda, Srbiju podmuklo uvlače u NATO! Kako svedoče američki diplomatski izvori koje je umešno obradio Nikola Vrzić u svojoj knjizi  „Vikiliks – tajne beogradskih depeša“, Tadić je „u razgovoru sa Amerikancima više puta snažno tvrdio da je integracija Srbije u NATO njegov prioritet broj jedan“. A Vuk Jeremić je u sedištu NATO-a, 5. septembru 2007. godine, izjavio da Srbija želi punopravno članstvo u tom savezu.
Bez obzira na to što je sigurno dobro znao kakvo je Tadićevo lice bez maske, evo kakvim ga je komplimentom neosnovano počastio Slobodan Antonić: „U neku ruku, on i jeste nastavljač Koštuničine politike realnog patriotizma“. Po Antoniću, Tadić  je to uprkos činjenici da preko svog nakupca Borka Stefanovića prodaje Kosovo. Navodno, to je, između ostalog, i stoga što Srbiju nije uveo u NATO. A to se – da se prisetimo onoga što profesor „previđa“ – do sada nije desilo, ne zahvaljujući Tadićevom opredeljenju, već žestokom otporu srpske patriotske javnosti. Vukadinović je otišao i nekoliko koraka dalje. Pokušavajući da nađe opravdanje za njihove neuspehe u vezi sa „odbranom“ Kosova i Metohije (što su zapravo samo simulirali da čine, dok sa njim zapravo trguju), izrekao je o Jeremiću, a i Tadiću reči koje će ući u antologiju srpske udvoričke proze: „Istorija i buduća pokolenja su, razume se, skloni da pobednicima mnogo toga progledaju kroz prste. Ali se, s razlogom, uvek nađe simpatija i za one časne gubitnike, koji su u nepovoljnim okolnostima dali sve od sebe i u porazu, svojim otporom i svojim stradanjem, osvetlali obraz i osvetlili put“.

REALNA ALTERNATIVA REŽIMU
Vukadinović, pa i Antonić, kada je to režimu bilo potrebno, pokušavali su da nas ubede da Tadić i Jeremić „herojski“ stradaju zbog nas, a ne mi zbog njihovih (ne)dela! Sada primenjuju drugu strategiju, te nam se predstavljaju kao „istinska opozicija“ i „slobodnomisleći intelektualci“, koji Srbiji „žele dobro“, i iz tog razloga kritikuju ne samo vlast već i opoziciju. Istina je nešto drugo: i dalje, samo ovaj put na drugi način, navode vodu na žutu vodenicu. Sve to je lako uvideti ako se politička kretanja prate pažljivo. Ipak, naći će se dovoljno dobronamernih ljudi koji će, u epohi opšte trke i zbrke, te medijskog hipnotisanja, olako poverovati njihovim lepim, ali neistinitim rečima od kojih je satkana NSPM-ova izborna inicijativa, i tako glasati za listu „Nijedan od ponuđenih odgovora“. Ili će nasesti na druge režimske prevare koje promovišu Antonić, Vukadinović ili neko treći.
U očima dela tzv. medijalnih birača, koji nisu mnogo upućeni u politička kretanja, Vukadinović i Antonić i dalje figuriraju kao „čvrste“ i „neiskvarene patriote“. Tome pogoduje inercija i za njih totalna otvorenost elektronskih i drugih medija pod kontrolom režima (na kojima se, dok beže od suštinski važnih tema, „svađaju“ sa predstavnicima „Anti-Srbije“, koji na drugi način takođe rade za režim). Zato su ti urednici NSPM-a (pardon, da se poslužim opaskom Predraga Nikolića, uskoro možda NVPM-a: Nove vlaške političke misli) opasni u širem kontekstu. Ipak, sami po sebi nisu naročito bitni. Oni su tek štetočinski delić mozaika izborne obmane koju sprema režim. Ali, navodim ih kao dobar primer koji bi trebalo da ukaže na realnu opasnost od izvrtanja narodne volje. No, sve o čemu smo govorili ima i dobru stranu.
Očajnički potezi koje vlastodršci povlače, govore u kakvom su stanju. Truli su i nije nam potreban veliki napor da ih se rešimo. Dovoljno je samo da ne dozvolimo da nam ogade demokratski proces (što pokušavaju) i da masovno izađemo na izbore, te glasamo za nacionalne opozicione stranke koje su realna alternativa režimu. Onda će on, sve zajedno sa NATO kvazilevičarima, NSPM preletačima i njima sličnima, otići u mračne ponore prošlosti. I neće više od Srbije praviti zemlju apsurda,  u kojoj se društveno-politički život uistinu odvija u duhu stripa „Alan Ford“! Setite se smejurije sa („manjinskom“) strankom NOPO, kojom smo se sada bavili, kad god pomislite da preterujem!