Slobodan Antonić: Šta spaja „drugu“ i „trogloditsku“ Srbiju

Reagovanje Slobodana Antonića na tekst Dragomira Anđelkovića „Lepeza žutih odgovora“, objavljenom u prošlom broju „Pečata“

Tek što je okončana serija napada Zlatka Pakovića na mene u „Danasu“, osvanuo je napad Dragomira Anđelkovića u „Pečatu“. List „Danas“ je moju sliku stavio na prvu stranu, a naslov iznad teksta glasio je: „Slobodan Antonić, diler ideološkog opijuma“! U seriji od tri članka, „Danasov“ istaknuti kolumnista me je optužio da nacionalizmom trujem omladinu i javnost, te da svojim tekstovima u ruke zaluđene srpske omladine stavljam „bombe“ kojima će oni sutra zasuti „E-novine“ i ostale drugosrbijanske medije. Nije otada prošlo mnogo, a „Pečatov“ kolumnista – čitajući iste tekstove kao i Paković! – evo me optuži da, iako naizgled „kritikuje(m) ne samo vlast, već i opoziciju“, zapravo sve vreme radim za „žute“ i Tadića („navodi vodu na žutu vodenicu“). On stoga opominje sve „dobronamerne ljude“ da „u epohi opšte trke i zbrke, te medijskog hipnotisanja“ nikako ne poveruje mojim „lepim, ali neistinitim rečima“.
Iako ideološki različiti – jer je Paković barjaktar „druge“, a Anđelković „trogloditske“ Srbije – obojica imaju puno toga zajedničkog: netalentovanost za pisanje (njihovi tekstovi su najčešće dosadna ideološka raspredanja), rđavo obrazovanje (koje je u potpunom neskladu sa njihovim kvaziintelektualnim ambicijama), nerazlikovanje kritike od klevetanja i krivotvorenja i, što je posebno zabrinjavajuće, spuštanje nivoa komentatorskog poziva ispod elementarnih standarda ozbiljnog novinarstva.
Dakle, kao što Paković misli da je sav kolumnistički posao uradio time što me je u svom tekstu deset puta nazvao „dilerom ideološkog opijuma“, tako i Anđelković misli da me je dovoljno deset puta optužiti da radim za „žute“ i da je time sav posao komentatora odrađen. Ali, klevetu možete ponavljati do mile volje, tima ona ne postaje ni trunčicu istinitija. Pošto Anđelković nema na šta drugo da se pozove osim na moje tekstove u kojima – o užasa! – „kritikuje(m) ne samo vlast, već i opoziciju“, sve što bi čitalac „Pečata“ trebalo da uradi, kako bi se uverio u tačnost optužbi – jeste da ode na sajt www.nspm.rs i pročita dva moja teksta koja su izazvala tako sličnu reakciju Pakovića i Anđelkovića: „Medijski bašibozuk iz hodnika vremena“ i „Jedno lično razmišljanje o izborima 2012“.
Tačno je, priznajem – u njima ne samo da kritikujem DS, Tadića, Đilasa i njihove medije, kao i medijske ikone „druge Srbije“ – zbog čega Paković pada u histeriju, a „Danas“ mi štampa sliku na naslovnoj strani! U njima – kakve li drskosti! – podvrgavam kritici i SNS, Nikolića, Vučića i njihove medije (kao i nekoliko, njima iznenada veoma naklonjenih, „patriotskih sajtova“) – zbog čega i Anđelković pada u histeriju, a „Pečat“ mi štampa sliku sa jednako ružnim, sarkastičnim potpisom!
E pa upravo to je ona linija koja nas razdvaja i koja toliko toga može da objasni. Nekada, dok sam pisao u „Pečatu“ (2008-2010), moji tekstovi bili su kritički okrenuti ne samo prema DS-u i Tadiću, već i prema SNS-u i Nikoliću – naravno, onoliko koliko je svako od njih za to davao povoda. Ovaj nedeljnik je tada i stekao svoj specifični ugled, jer je u njemu postojala stvarna sloboda kritike za sve aktere našeg političkog života. Pozivam sada čitaoce „Pečata“ da se, pošto pročitaju moja dva gorespomenuta teksta, prisete kada su poslednji put u „Pečatu“ pročitali ne samo neki Anđelkovićev tekst u kojem se kritikuju naprednjaci, već i bilo čiji tekst gde se iznosi neka ozbiljnija kritička opaska prema Nikolićevoj i Vučićevoj stranci?! Jer, malo po malo, a zahvaljujući upravo prodoru i etabliranju „vidovnjačke kriptoanalitičarske škole“, sloboda kritike u „Pečatu“ se nekako svela samo na pravo da se o Tadiću i žutima može reći sve (pa i ono najružnije i najgluplje), a o Nikoliću i naprednjacima se ne sme reći ništa (pa ni ono najistinitije i najstrašnije).
Ali, iz toga što se naše kritičke vizure razlikuju – a to je još jedna od linija međusobnog razdvajanja – ne zaključujem automatski da su Vučelić i „Pečat“ postali „naprednjačke sluge“ i „Nikolićevi plaćeni propagandisti“ – kao što to, kada sam ja u pitanju, spremno čini Anđelkovićeva „vidovnjačka kriptoanalitičarska škola“. Jednostavno, paranoidne sumnje nisu dokazi, paranoične konstrukcije nisu kritika, a besramno iznošene kleveta nije nikakvo novinarstvo.
„Vreme je majstorsko rešeto“, kažu naši stari. Tako će vreme pokazati da li iza ove Anđelkovićeve klevete – da „Antonić radi za žute“ – leži samo tipična glupost naših „trogloditskih nacionalista“, podstaknuta ličnom zavišću jednog, za javnost nezanimljivog „publiciste“, ili je reč o uobičajenoj taktici svih secikesa – „drš`te lopova“! Lično sam, što se vremena koje dolazi tiče, potpuno miran. Sve ono što sam uradio i što radim, sa svim pogreškama i manama koje ima svako delo, rezultat su samo poštenog intelektualnog napora da se prepoznaju i objasne glavne deformacije našeg društvenog života, kao i da se zaštite interesi ovog naroda. Ali, pitam se – da li će za sebe to moći da kažu moji „trogloditski“ kritičari? Ili će se njihova kritika, već odmah posle predstojećeg Đurđevdana, moći objasniti sasvim drugim „motivom“, motivom koji će naša javnost lako moći da prepozna i kvalifikuje.