Ruski prodor na jug

Piše Bogdan Đurović

Dok „Stratfor“ poručuje da Rusija ima „neoprostivo veliku teritoriju“, u Vašingtonu najavljuju stvaranje fonda podrške ruskoj opoziciji, u koji će se sliti 50 miliona dolara iz američkog budžeta

 

Bez obzira na brojna uveravanja, kako iz Vašingtona, tako i iz Moskve, da je dramatično zahlađenje odnosa Rusije i SAD-a tek nusprodukt „vruće“ izborne kampanje u obe zemlje – teško je oteti se utisku da su danas ponovo na delu svi elementi koji su karakterisali period nekadašnjeg hladnog rata. Počev od „izvoza komunizma“ (u ovom slučaju „demokratije“), pa preko manjih i većih „lokalnih ratova“ u kojima se dve supersile gledaju preko nišana, formalno u svojstvu vojnih savetnika i diplomata, pa do neprestanih pokušaja destabilizacije unutrašnje situacije, za šta Amerika ne štedi ni sredstva, ni ljude. I kao vrhunac konfrontacije na delu je besomučno širenje vojnog prisustva SAD-a po celom svetu, globalno instaliranje američkih baza i ratne tehnike na kopnu, moru, u vazduhu i svemiru.
Ne manjom žestinom, u nešto izmenjenom obliku nekadašnjeg sukoba ideologija, i danas smo svedoci agresivne i uglavnom nasilne promocije „zaštite ljudskih prava“ iza čijeg paravana vire uši američkih velikih korporacija i specijalnih službi, naspram „suverene demokratije“ i tradicionalne duhovne vertikale, čiji je zaštitnik, u svetskim razmerama, Rusija pod rukovodstvom predsednika Vladimira Putina. Zato i ne čudi kada analitičari američke obaveštajne kompanije „Stratfor“ otvoreno govore da Rusija ima „neoprostivo veliku teritoriju“!

NA TERENU TVRDE VOJNE SILE

[restrictedarea]

Najvažnija i najžešća borba vodi se na terenu klasične, tvrde vojne sile. Doduše, tehnološki nivo današnjice uslovio je da se, osim tenkovima, brodovima i avionima, potencijalni globalni vojni sukob sve više osmišljava i projektuje kao rat raketama, satelitima i drugim kosmičkim aparatima, odnosno sredstvima za zaštitu od raketnih napada. Zato se obrisi novog fronta sve jasnije pojavljuju u svemiru, gde će protivraketna odbrana (PRO) imati presudan značaj za obaranje hiljada, pre svega nuklearnih projektila kojima obe strane raspolažu. Ne samo što je reč o opkoljavanju i gušenju Rusije, što je strateški cilj Amerikanaca već više od pola veka, već se ponajpre radi o stotinama milijardi dolara vrednim ugovorima za američke kompanije koje se time bave.
Da je reč o unosnom biznisu, svedoči i vest od pre nekoliko dana, u kojoj se navodi da su se SAD i šest zemalja Persijskog zaliva dogovorili o izgradnji zajedničkog sistema PRO. O tome je saopštio ministar inostranih poslova Bahreina šeik Halid Ahmad al Halifa i precizirao da u konsultacijama sa Vašingtonom učestvuju Saudijska Arabija, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar, Oman, Bahrein i Kuvajt. Kako prenose ruski mediji, u planu je razmeštanje jedinstvene radarske mreže u regionu i organizacija razmene podataka, čime bi se „zaštitila naftna nalazišta i terminali od mogućeg udara“, uz napomenu da se američki PVO sistemi „patriot“ već nalaze na teritoriji Saudijske Arabije i UAE. „Za nas ne postoji druga pretnja osim Irana i naš dogovor biće signal za njega“, objasnio je Al Halifa.
Prostom analizom ove vesti dolazi se do bar dva zaključka. Najpre, da su ovih šest zemalja duboko umešane, na strani prekookeanskog „saveznika“, u pripremu agresije na svog iranskog suseda. Inače ne bi bilo nikakvog razloga da brinu o zaštiti svojih naftnih polja i postrojenja, jer je poznato da Teheran u novijoj istoriji nije nikada napao nijednu zemlju. To i ne čudi, zato što Vašington ima svoje trupe, vojne i pomorske baze u svim ovim zemljama, pa će eventualni napad na Iran odatle krenuti i odmazda Teherana je sasvim očekivana. Sa druge strane, iako su neke od njih veoma male, radi se o bogatim državama, izvoznicama nafte, pa ne bi trebalo ni sumnjati ko će snositi troškove izgradnje PRO u regionu Persijskog zaliva. I ako se zna da antiraketnu tehnologiju poseduju uglavnom Amerikanci, opet je jasno čije će firme dobiti unosne poslove. Dakle, jednim potezom štite se ne samo „naftna nalazišta i terminali“, već i američke baze u regionu, uz istovremeno prelivanje ogromnih suma na račune američkog vojnoindustrijskog kompleksa.
Sa svoje strane, i Rusija, koja se tek pre koju godinu oporavila od šokova perestrojke i tranzicije, preduzima niz mera kako bi zaštitila svoju bezbednost i interese u uslovima revolucionarnih promena međunarodnog poretka. I kada analitičari „Stratfora“ ocene da „nezavisno od toga što je Rusija najveća zemlja na svetu, njena neoprostivo velika teritorija potpuno je nezaštićena“, to svakako nisu prazne reči. U svojoj analizi Amerikanci navode da je Rusija, kao ogromna ravnica od Baltika do Pacifika, kroz istoriju težila da svoje granice postavi na prirodnim barijerama, kao što su Tihi okean, altajske, kavkaske i karpatske planine, dok na poljsko-beloruskom pravcu takvih prirodnih pregrada nema. Uz podsećanje da su u poslednjih 200 godina upravo iz tog pravca bile pokrenute tri velike invazije na Moskvu, stratforovci nameću zaključak da Rusija navodno vrši pritisak na Poljsku kako bi zatvorila „geostratešku rupu“.

RASKID S PROŠLOŠĆU
Reklo bi se, ipak, da stvari stoje malo drugačije. Uprkos zaklinjanju Džordža Buša Starijeg da NATO „nikada, ali baš nikada“ neće preći granicu nekadašnjeg Varšavskog pakta, desilo se upravo suprotno. U Poljskoj, baltičkim i balkanskim republikama već postoje značajne američke vojne baze, vojni aerodromi i ozbiljna infrastruktura PRO. Zato je potpuno neosnovano reći da Rusija pritiska Poljsku, pošto je situacija očito obrnuta – Varšava je poslednjih godina jedan od najdoslednijih igrača u borbi Zapada protiv Rusije. Međutim, s obzirom na to da se težište geostrateških procesa sve više premešta u Aziju, ka južnim i jugoistočnim ruskim granicama, Moskva je poslednjih godina svoju pažnju usmerila ka Kavkazu i Srednjoj Aziji. Posle kavkaskog sukoba u avgustu 2008. godine – kada je ruski kontigent do nogu potukao tri puta brojniju vojsku Mihaila Sakašvilija, pa su tokom paničnog povlačenja u Tbilisiju u prvi mah pomislili da to Rusi, a ne Gruzijci, tenkovima jurišaju ka glavnom gradu – na duže staze zaustavljen je prodor NATO-a u ovaj region.
Posle ojačavanja velike ruske baze u Jermeniji sada je na red došao Azerbejdžan. Tu se bitka vodi oko gabalinske Radio-lokacione stanice, kao južnokavkaskog segmenta ruskog PRO. Azerbejdžan je ovih dana podigao cenu zakupa ove stanice, sa sedam na 300 miliona dolara godišnje, do 2025, i ruski šef diplomatije Sergej Lavrov hitno je odleteo u Baku na pregovore. Rusija će najverovatnije pristati na ponuđenu cenu, jer je u pitanju ne samo veliki radar u Gabali, već nešto mnogo važnije – rusko vojno prisustvo u ovoj bivšoj sovjetskoj republici, na koju Vašington godinama vrši pritisak da se odrekne saradnje sa Moskvom i ne dozvoli joj da se „usidri“ u Azerbejdžanu i koristi stanicu u Gabali. Takođe, u slučaju napada na Iran, granični Azerbejdžan i ova radarska stanica imaće izuzetan bezbednosni značaj.
Druga tačka ruskog interesovanja je Tadžikistan, srednjoazijska država na granici sa još jednom „vrućom tačkom“ – Avganistanom. Tamo se trenutno rešava pitanje produžetka zakupa ruskih vojnih objekata, na period od 49 godina. Na teritoriji Tadžikistana nalazi se najveća prekogranična ruska kopnena 201. vojna baza, a ruski vojnici stacionirani su u prestonici Dušanbeu i gradovima Kuljab i Kurgan Tube. Poseban biser ruske armije jeste unikalna Optičko-elektronska stanica „Okno“, izgrađena na savršenom mestu, koja se nalazi u sastavu Vazdušno-kosmičke vojske RF. „Okno“ je radarska stanica za osmatranje kosmičkog prostora i registrovanje i katalogizaciju svih veštačkih kosmičkih objekata u Zemljinoj orbiti većih od jednog metra i na visinama do 40.000 kilometara – počev od trenutka njihovog lansiranja sa bilo kojeg kosmodroma na planeti. Zato je stanica „Okno“ od izuzetnog značaja u lociranju i proračunavanju putanja satelita i drugih kosmičkih objekata, što može biti presudno u slučaju eventualnog raketnog sukoba.
U kontekstu svega navedenog, ne bi trebalo da čudi izjava portparola Stejt departmenta Viktorije Nuland, koja je ovih dana potvrdila da će Vašington stvoriti „Fond za jačanje građanskog i informatičkog društva i zaštite ljudskih prava u Rusiji“, u koji će se sliti 50 miliona dolara iz američkog budžeta. Ova sredstva primaće svi oni u Rusiji koji se slažu sa ocenom „Stratfora“ da njihova zemlja raspolaže „neoprostivo velikom teritorijom“. Tada će i oni tvrditi, kako uveravaju narandžasti aktivisti, da Rusija mora da „raskine sa prošlošću“, kao što su to uradile Bugarska, Rumunija, Poljska i baltičke republike. I to bi, možda, bilo u redu, da sve ove zemlje nisu prvenstveno raskinule sa – Rusijom. U tome, međutim i jeste poenta svih obojenih revolucija: ubediti narod jedne zemlje da je u njegovom interesu da se okrene protiv samog sebe.

[/restrictedarea]