Rusija i Balkan preko Beograda

Branko RADUN

Da bi se razumeli odnosi Srbije i Rusije potrebno je razumeti u širem kontekstu situaciju na Balkanu i u samoj Rusiji. Situacija na Balkanu danas podrazumeva razumevanje stepena kontrole koji nad ovim regionom imaju SAD i EU. Na različite načine i u gotovo svim sferama (politička, ekonomska, kulturna, medijska…) Zapadna alijansa kontroliše države i društve na Balkanu. Negde je to manje ili više direktna vojna okupacija, drugde je to kontrola kroz vojne, bezbednosne, finansijske, medijske i nvo strukture moći u većoj ili manjoj meri. U celini gledano čitav prostor Balkana je zaposela američka moć i nju sledi kao mlađi partner EU, sa dodatkom najnovijeg evroatlantskog „pomoćnika“ Turske.

Balkan – američka okupaciona zona

Balkan je od manje više neutralne zone tokom poslednje dve decenije postao američka „okupaciona zona“ i dobrim delom evropska kolonija. Balkan je bio jedan od najvećih geopolitičkih dobitaka za SAD, kao posledica najvećeg vojno-bezbednosnog i diplomatskog angažamana posle pada „berlinskog zida“. U tom pogledu bi svako značajnije mešanje Rusije u „unutrašnja pitanja“ balkanskih država, a naročito Srbije, bi bilo doživljeno od Vašingtona kao izazov njihovoj supremaciji i kao pokušaj promene status kvoa. To sa sobom nosi prilično visoke rizike kojih su svesni ne samo „rivali“ iz Moskve već i saveznici iz Berlina ili Ankare.

Rusko prisustvo na Balkanu i u Srbiji je trenutno nižeg nivoa u odnosu na nivo prisustva SAD i EU, iako je poslednjih godina ono doživelo dinamičan rast. No kako je startna osnova bila veoma niska, tako i značajan napredak nije dovoljan da bi se brzo „sustigli“ drugi geopolitičke igrači na ovom izuzetno bitnom prostoru. No ruske aspiracije na Balkanu, imaju veliki geopolitički značaj ne kao realna i kratkoročna pretnja američkoj dominaciji na poluostrvu, već pre kao potencijal koji bi mogao da ugrozi završetak geopolitičkog prepakivanja za koji su vašingtonski stratezi verovali da je okončano jednom za svagda. Posle pada berlinskog zida je došlo do geopolitičke prekompozicije regiona, koji je „prepakovan“ i kao takav postao američka zona dominacije i uticaja u kojoj su dozirano pripuštene i neke države EU, i to u Vašingtonu nikako ne bi želeli da se ugrozi u narednim decenijama.

Racionalni i iracionalni značaj Balkana

Zbog čega je Balkan toliko bitan ili preciznije zbog čega je Amerikancima toliko bitan? Postoje brojne teorije koje pokušavaju da objasne zbog čega je Balkan često bio u fokusu velikih sila tokom proteklih vekova i zašto je to bio i nedavno. Neki govore o Balkanu kao „mostu među civilizacijama i kulturama“ drugi o geopolitičkom i komunikacijskom značaju polustrova koje se nalazi između Evrope i Azije, ali i između zapadne i istočne Evrope, Evrope i Afrike. Isto tako na prostoru balkana se dodiruju i konforntiraju religije-civilizacije – katolička, pravoslavna i islamska. Ima još brojnih teorija – o značaju energetskih koridora ili resursa (ljudskih i sirovinskih) koje manje ili više uspešno uspevaju da obuhvate samo pojedine aspekte značaja ovog prilično haotičnog i siromašnog dela konitineta. No sve te teroije, ma koliko parcijalno bile istinite ne obuhvataju čitavu celinu i iracionalni deo značaja Balkana za velike sile u prošlosti i danas. No zaključak ovog kratkog razmatranja je da je Balkan mnogostruko značajniji no što to istorija, politika ili geolopitika mogu da objasne racionalnim argumentima. Sama istorija Balkana govori o tome da je ovaj prostor izuzetno značajno mesto, značajniji no što se to može pojmiti „logikom“ prostora i vremena.

Najjači argument u prilog tezi o izuzetno značajnoj ulozi Balkana je najnovija istorija. Tokom devedesetih se trijumfujuća posthladnoratvska Amerika gotovo čitavu deceniju bavila najviše Balkanom i Srbima. To je imalo takve razmere da je i guru američke strategije i geopolitike Kisindžer „protestvovao“ zbog preteranog bavljenja Balkanom i zapostavljanja Rusije kao primarne „mete“ američke ekspanzije. On je upozoravao da bi gubljenje čitave decenije na Balkanu, koga nije potcenjivao, moglo da mnogo košta Ameriku, jer bi se Rusija mogla u međuvremenu oporaviti. Trebalo je to vreme iskoristiti da se NATO proširi na istoku i da se američke baze poseju po državama bivšeg SSSR-a i na taj način potpuno opkoli Rusija. No Amerikanci su naravno znali što se toliko bave balkanskim gordijevim čvorom, iako su rizikovali da propuste momenat kad mogu Rusiju okružiti i blokirati njene potencijale za buduća vremena. Jedan od razloga je to što je Balkan bio potreban kao odskočna daska za dalje napredovanje ka Rusiji i kao podrška za ekspanziju na Bliskom istoku.

Balkan je tokom devedesetih stavljen pod kontrolu i ta „misija“ je uspešno odrađena, i sada se ide dalje na istok. Klintonova administracija je morala završiti balkansku priču koja se na kraju svela na pokoravanje Srbije bombardovanjem 1999. Posle toga su postojala dva scenarija – prvi je bilo organizovanje podrivanja i rušenja miloševićevog režima „obojenom revolucijom“ a drugi razbijanje SR Jugoslavije, proglašenje „nezavisnog Kosova“, federalni status Vojvodine i „kubanizacija“ ostatka Srbije. Pobedila je „prva opcija“ i Milošević je skinut sa vlasti. Tako je klintonova administracija rešila najneugodnije pitanje Balkana i ostavila budućoj administraciji prostor da deluje u drugim regijama, pre svega na istoku.

Za to je potrebno mirno balkansko zaleđe, a u tome im može pomoći „reislamizovana“ Turska kojoj se otvaraju vrata nesmetane ekspanzije na Balkanu. Sultan Sulejman „ponovo jaše“ na Balkanu ne samo kroz popularnu tursku seriju. Cilj ove operacije je da se u slučaju velikih lomova u vreme drugog razornog talasa svetske ekonomske krize ili u momentu ratnih sukoba na bliskom ili daljem istoku stvar drži pod kontrolom. Amerika ne želi da im na Balkanu „vršljaju“ Nemci ili Rusi, a potencijalna koalacija Berlina i Moskve, preko Beograda im je geopolitička noćna mora.

Stoga se, čini se, posredno blokira i put Srbije u EU, čime bi Srbija postala manje više klijent Berlina koji sve više pokazuje ambicije da gazduje rasklimanom EU. Germanocentrična EU uz partnerske odnose sa Moskvom bi u koaliciji mogla da poremeti odnose na Balkanu, pre svega u Srbiji. Stoga je Turska na Balkanu projekat ojačavanja američke kontrole i suzbijanja potencijalno nezgodnijih rivala na terenu u budućem periodu.

Danas Srbija ne bira između evropske budućnosti i izolacije kako nam to predstavljaju domaći kvazievropejci već između Anadolije i Podmoskovlja, jer je naša evropska perspektiva zamrznuta što zamorom proširivanja EU u momentu unutrašnjeg haosa i mogućeg kolapsa, ali i interesima Amerike da i dalje u istoj meri kontroliše ovaj izuzetno značajan prostor.

Američka „rampa“

Prva i osnovna rampa razvoja partnerskih odnosa Balkana i Rusije ili Balkana i nekih drugih većih sila je, kako se može videti iz prethodno iznetog Amerika, koja ne želi da im se neki drugi igrači ubace u „kvart“ koji kontrolišu. Otkuda tolika paranoja kod Vašingtona pa da ne samo sumnjiči Moskvu, već i Berlin da njima iza leđa, ispod žita, podrivaju njihove već stabilizovane strukture moći u regionu, pa su primorani i da preventivno deluju? Kako Anglosanskonci imaju kontrolu nad političkom, bezbednosnom, finansijskom i medijskom elitom čini se da su ovi strahovi i bojazni preterane.

No kao i svaka velika sila i Amerika se bori za moć i ne gleda samo na realne trenutne rizike i konkurente održanja i jačanja njihove moći i uticaja već i na moguće perspektive i geopolitičke potencijale u budućnosti. Njihov politički vrh je svestan da danas Berlin i Moskva, u ovom momentu ne može njima realno preoteti kontrolu na Balkanu jer je njihova dominacija nad tim društvima mnogostruka, a osim toga i mogući pretendenti na „balkansku silu“ su osetljivi na pritiske i ucene koje sa druge strane Atlantika. Tako na primer Nemačka je i sama nekim stepenom okupacije od strane Anglosaksonaca, te zapravo nema pravu spoljnopolitičku nezavisnost, a EU se često ponaša kao nezreo i nesamostalan mlađi brat Vašingtona kome je potrebno vođstvo i tutorstvo. Zato su limiti nemačke spoljne politike veliki, mnogostruko veći od limita ruske spoljne politike, pod uslovom da se Rusija odluči na aktivniju ulogu u regionu. Stoga je prirodno i najveća pažnja vašingtonskih analitičara usmerena na rusku politiku na Balkanu iako ona za sada ne pokazuje kojim pravcima će se kretati u budućnosti, osim energetske sfere.

Ruska „energetska politika“ i američka „meka moć“

Zapadne strukture moći u regionu najviše interesuje pitanje, šta Rusi žele osim instalacije južnog toka i nekoliko svojih kompanija na ovom prostoru? Na ovo pitanje, koje se često postavlja od strane „upućenih“ zapadnjaka nema jasnog odgovora. Čini se, ponekad barem, da Rusija pokazuje kako ima aspiracije da postane ozbiljniji regionalni igrač, a opet delovanje na terenu pokazuje oprez i fokus na energetski sektor i nešto malo više. Realno gledano Rusija danas ima interes da na Balkanu pre svega izgradi „južni tok“. Trenutnu rusku spoljnu politiku bi mogli nazvati „energetskom politikom. To je pozitivno jer ruska spoljna politika time prevazilazi ideološki jednostrano i resursno prenaprezanje iz vremena SSSR-a kao i jalovi izolacionizam Jelcinovske epohe (koji su promovisali i intelektualci poput Solženjicina). No na duže staze takva realistična i pragmatična politika ima određene limite.

Sa druge strane Amerika koju bije glas da gleda „samo na svoje ekonomske interese“ je spremna da rizikuje konflikte, da ulaže velike resurse i u dugoročne projekte pridobijanja lokalnih elita, te na kupovinu „ključnih igrača“. Kada se samo uporede resursi američkog vojnog budžeta i kompanija koje na ovaj ili onaj način rade sa vojnoindustrijskim kompleksom ili državom uviđamo da je to veći deo kapitala od onoga koji je na „slobodnom tržištu“. Američka politička i ekonomska elita ne razmišlja samo na taktičkom nivou ostvarivanja profita, već nastoji da strateškim delovanjem utiče na to da poveća stepen svoje kontrole u nekom regionu ili da ga održi, bez obzira koliko to košta u tom momentu. Tako se osigurava američko političko, vojno i ekonomsko prisustvo u nekom delu sveta.

Ulaganje u resurse „meke moći“ se dugoročno pokazuju kao najbolje investicije, a naročito projekti korumpiranje lokalnih elita, zatim „proizvodnje nove elite“ i ulaganje u „transformaciju svesti“ kod lokalne populacije. Otuda i ogromna ulaganja ulaganje u „edukaciju“ mladih političara, novinara, biznismena, ljudi iz nvo sektora, te napor da se „njihovim ljudima“ prokrči put na društvenoj lestvici. Nekom se može činiti da je jednostavnije nekoga kupiti ili uceniti, ali se dugoročno najbolji rezultati postižu sa „edukacijom“ sa ciljem prevaspitavanja elite i cele populacije. U tom pogledu korišćenja „meke moći“ u odnosu na SAd druge zemlje zaostaju, iako na tom polju prave značajan napredak u poslednje vreme.

Šta to znači – veliki značaj „meke moći“ na terenu? Varaju se one političke elite koji veruju da ako prodobiju upravljače da donesu odluke koje su u njihovom interesu (pa makar ugovori bili izuzetno fer za obe strane) a da pri tome ne dobiju podrške medija, intelektualne zajednice i javnosti, da je ugovor siguran i interes obezbeđen. Tako recimo prodaja NIS-a Gazproma se neprekidno dovodi u pitanje od strane prozapadnih medija, političara i „energetskih analitičara“, pa se čak i vode posebne kampanje koje pogađaju interese NIS-a poput one o akcizama, kojima se pogađa i interes države. Tako se stvara „erozija“ pozicije nekoga subjekta ili nekog ugovora. Pod pritiskom zapadnih krugova i lokalnih prozapadnih medija, određenih političkih i bezbednosnih krugova, kao i nvo sektora se s vremena na vreme čine ustupci. Dobar primer je ponašanje države oko akciza za gorivo kada se pod pritiskom takve kampanje povlače potezi koji su štetni i za vladu i za NIS. U budućnosti se može očekivati i otežavanje poslovanja od strane vlade koja bi bila pritisnuta od Zapada ili lokalne samouprave kojim bi se otežalo poslovanje ruskog partnera do toga čak i da razmisli o povlačenju sa „srpskog tržišta“.

Odgovor na takvu kontinuiranu i profesionalnu kampanju do sada nije bio adekvatan. Dok druga strana – zapadne sile i prozapadni krugovi imaju svoje medije, intelektualce, političare koji učestvuju u agresivnoj, inteligentnoj i gotovo neprekidnoj negativnoj kampanji, sa druge strane nema adekvatnog i organizovanog profesionalnog odgovora. No i pored te i takve efikasne, perfidne i kontinuirane kampanje većinski srpska javnost pozitivno gleda na ulogu Rusije u Srbiji i na energetski sporazum. No pitanje je koliko će odolevati inteligentnim i lukavim medijskim udarima, skandal podmetačinama, poluistinama i lažima.

Kosovski „test“

Kako stvari stoje na planu odnosa Srbije i Zapada. Srbija ide postepeno u pravcu evrointegracija – ka EUsigurnije iako polako, ali i ka NATO-u iako se ovo drugo zbog traumatičnog iskustva 1999. stidljivije i malo više maskirano predstavlja u javnosti.

Isto tako kako se kao uslov ulaska u EU sve jasnije postavlja pred Srbiju zahtev da i formalno prizna secesiju Kosova, ni Rusija ne može to da gleda ravnodušno. Naime na Kosovu se ne samo lomi srpska sudbina, i određuje identitetska orijentacija srpskog naroda već se jasno prelamaju i globalni odnosi. Tako se i Rusija kao velika sila potvrđuje na Kosovu ili pada na tom ispitu. Slom berze 1998 ali i još više bombardovanje Srbije 1999. sa okupacijom Kosova je bio okidač za rusku elitu koja je odlučila da se obračuna sa sopstvenim „potencijalnim Kosovom“ Čečenijom i da na vlast dovede ozbiljnijeg igrača – Vladimira Putina. Pored toga i kasniji izlazak stabilizovane i ojačane Rusije i Putina na svetsku scenu se desio u vreme pregovora oko Kosova kada je SAD preko Ahtisarija gurao plan instaliranja secesionističkih institucija „države Priština“. Tada je u UN prvi put Rusije rekala odlučno NE američkom velikom bratu, što je tamo izazvalo promenu odnosa prema Moskvi.

Tako se i nedavna podrška Amerike albanskim provokacijama na Kosovu koje su imale za posledicu barikada može razumeti kao test za Rusiju i provokacija Zapada pred predsedničke izbore. Sve u svemu, pored određenih strateških i ekonomskih interesa Amerika pitanje „pobede secesionista“ smatra izuzetno značajnim jer će time ne samo poraziti Srbiju koja se drznula da se suprotstavi već će nastojati time da ponizi i Rusiju, kojoj se Srbija obratila za pomoć. „Tako prolaze svi oni koji nas ne slušaju i svi oni koji se uzdaju u Rusiju“ – to je poruka u slučaju trijumfa projekta legalizacije otmice Kosova. Kosovo je, rekao bi pesnik, grdno sudilište, ne samo srpskoj eliti, već i vođama Amerike, Evrope i Rusije.

Zaključak koji se nameće je da je Srbiji i Balkanu je potrebna Rusija, ali je i Rusiji ako želi da se potvrdi kao sila, potreban Balkan i Srbija. U kojoj meri ovo kao svest sazre u eliti koja donosi odluke u toj meri će se lakše prevazići postojeći limiti i prepreke razvoju odnosa Rusije i Balkana.

Kada je u pitanju ulazak u NATO situacija je nešto jasnija – Rusija ne bi volela da Srbija uđe u NATO jer postoji rizik da dođe do konfrontacije NATO-a (ili njegovog dela) sa Rusijom. No nažalost Srbija je posle 1999. izgubila ne samo kontrolu nad Kosovom već i deo suvereniteta, kroz slabljenje volje za otporom. Stoga se čini da je, barem kada je u pitanju NATO mora shvatiti da je Beograd primoran određenim nivoom pritisaka i uslovljavanja da se puzajući približava NATO-u. Pri tome je značajan puta prevaljen i može se reći da je Srbija „dobrim delom“ u atlanstskom vojno-bezbednosnom sistemu, pa bi daljni „napredak“ na tom putu gotovo učinio gotovo nebitnim i sam čin učlanjenja. Postoji ozbiljan rizik da Srbija pod pritiskom Zapada pristane i na formalno članstvo u ovom vojnom savezu iako je to suprotno i njenoj tradiciji i nacionalnim interesima. Bez unutarnjeg koncenzusa oko tog pitanja i realne spoljne podrške Srbija će skliznuti u NATO u narednom periodu.

Balkanski okidač za globalne promene

Srbiji je potrebna jača podrška da bi ona, a time posredno i Balkan bio za koji stepen ili nijansu samostalniji i slobodniji. Iako ideja „Balkan balkanskim narodima“ u ovom vremenu globalizacije i evropeizacije poluostrva deluje sasvim nerealno, svaki značajniji napredak na tom polju bi imao izuzetno pozitivne rezultate u regionu, ali i šire. Da bi to „Balkan balkancima“ postalo više od parole potrebno je i više angažamana samih balkanaca, više hrabrosti u odbrani svoje slobode, ali i značajnija podrška dobronamernih sila.

Rusija je često u istoriji, naročito u vreme razrešavanja „istočnog pitanja“ (koje kako vidimo nije još potpuno rešeno) pokazivala na Balkanu kao benevolentna sila i zaštitnik pre svega ugnjetenih pravoslavnih naroda. Bilo je tu uspona i padova u tim odnosima, nerazumevanja i nestabilnosti sa obe strane, ali je sigurno da je Rusija ipak bila jedina blagonaklona sila prema balkanskim narodima i njihovim aspiracijama ka nezavisnosti od Turske, pa i Austrije. Zbog toga geopolitički realizam danas nalaže da balkanski narodi pritisnuti dominacijom sa Zapada nastoje da dobiju podršku od Istoka, pa makar i umesto njima bliske pravoslavno slovenske zemlje bila recimo zemlja druge kulture i tradicije poput Kine.

Iako situacija trenutno ne izgleda sjajno budućnost očgledno nosi promene i nove šanse. Okolnosti se u svetu dramatično menjaju a time se i menjaju pozicije i šanse za promene. Ekonomski parametri zemalja BRIK-a pokazuju tenedenciju velikog rasta i dinamike koja će uticati i na političke promene u odnosima velikih sila krajem decenije. Očekivani konflikti na istoku (npr. oko Irana) i drugi talas globalne krize će dovesti do novog mešanja geopolitičkih karate i potencijalno do velikih promena koje će iskoristiti oni koji budu spremni za to. Stoga će budućnost doneti i nove izazove i šanse za Srbiju i Rusiju, pa i za značajno aktivniju saradnju Rusije i Balkana na polju borbe za novi nivo nezavisnosti i stabilnosti na ovim prostorima.

Izvor: “Fond strateške kulture” (srb.fondsk.ru)