Pokušaj uvredljive obmane

Piše Milorad Vučelić

U problematičnim i nestabilnim demokratijama poput onih u Francuskoj, Americi, Brazilu ili Rusiji, zna se po četiri-pet godina unapred kada će biti održani predsednički izbori. Krajnje dosadno. U nestabilnoj demokratskoj Srbiji sve je to mnogo uzbudljivije, pa tako predviđanje datuma održavanja predsedničkih izbora spada u kladioničarsku avanturu prvog reda. Termini „prekosutra“ i „nakosutra“ su najveća moguća i jedina izvesnost. Kada se raspišu parlamentarni i lokalni izbori u ovoj veseloj zemlji ne zna se na kojoj teritoriji će biti održani, a na kojoj neće, i imaju li pravo svi državljani te zemlje, da ne kažem Srbije, da glasaju i biraju. Uz tu nepredvidljivost, petnaest dana parlamentarne izborne kampanje služi pre svega kao test i proba da bi se zaključilo da li će ili neće biti vanrednih predsedničkih izbora. Ako ide – ide, ako ne ide, onda nećemo. Kao u lošoj štapskoj igri. U svakom slučaju biće izabrani interesi nomenklature umesto narodnih interesa. Održavanje vladajuće nomenklature je toliko životno važno za njene pripadnike da ga oni i definišu kao izbor između rata i mira!
I tako zabavljeni svim i svačim, stigosmo do redovnih parlamentarnih i vanrednih predsedničkih izbora. Vlada je bila toliko dobra i uspešna da je do poslednjeg minuta vršila svoj mandat, za razliku od predsednika koji je podneo ostavku i krenuo na vanredne predsedničke izbore.
Možda je nezadovoljan sobom? Neko bi rekao da je Tadić hteo da zasedne na siguran talas, tako reći cunami, uspeha vlade i da na taj način želi da prigrabi novi mandat. Dok se bez ostataka vladalo vladom, predsednička vlast je imala smisla, kada preti opasnost da se funkcija predsednika dovede u ustavne okvire, sve se menja. Pogotovo je podnošenje ostavke predsednika odgovoran čin kada imamo u vidu neviđen uspeh njegove kosovske politike i Briselskog dijaloga. Ima li boljeg dokaza za ova državna dostignuća od nagrđivanja zidova Visokih Dečana grafitima „Ovo je svojina UČK-a“, pucnjave po Srbima u Pećanima, neuspešnog raketiranja Ljeviške u Prizrenu, kamenovanja delegacije Vlade Srbije u Prištini, zatvaranja alternativnih puteva, otvorenih pretnji svim Srbima na Kosovu…?

[restrictedarea]

Beogradskim medijima trebalo je pet dana da uopšte pomenu  grafite na Dečanima, ali zato svaki grafit napisan na zidu neke zgrade u Beogradu ili u Novom Sadu postaje najveći mogući problem koji se mora što strože inkriminisati i službeno goniti.
Sve će to onako junački, kao velika tekovina i dostignuće, biti ostavljeno v.d. predsednici Slavici da rešava, dok će se dosadašnji predsednik i ostatak tehničke vlade baviti izborima i raditi i dalje uspešno na evropskoj kandidaturi, udovoljavajući pre svega Tačiju osokoljenom prijemom kod Obame i ponovljenim strastvenim očijukanjima sa Madlen Olbrajt i Hilari Klinton, te robusnim Džoom Bajdenom.
Izborna kampanja u Srbiji predstavlja tipičan beg u prostor lišen politike i bitnih državnih pitanja, u područje u kojem je moralni sud ukinut. Ima li drastičnijeg primera od toga da niko, ama baš niko, ne priupita nekog od političara – „junaka“ iz Vikiliksovih depeša, kada on govori istinu? Da li kada priča sa nekim američkim obaveštajcem ili diplomatom, ili kada se obraća svom narodu? Iskustvo je sasvim jasno pokazalo da su naši zvaničnici Amerikancima uvek govorili iskreno šta misle, i pažljivo izvršavali njihove naloge, a svoj narod su tada, baš kao i sada, lagali i lažu.
Rezultati vladavine u poslednje četiri godine su toliko ubitačni i razorni da nema tog naroda koji takvoj politici ne bi presudio. I stoga se danas u Srbiji, po oprobanom američkom marketinškom receptu, upotrebljava „strategija Šeherezade“. Po toj recepturi „kada vas politika osudi na smrt, počnite da pričate, tako neverovatne, zavodljive i fascinantne priče, da bi kralj (ili u ovom slučaju srpski građanin koji, bar teorijski, vlada našom zemljom) zaboravio da vas je osudio na smrt“. Umesto polaganja računa za lošu vladavinu i podnošenja političke kazne dolazi do situacije u kojoj naš narod krajnje politički korektno, ne pominjući reči kao što su bezočna laž, ponovni pokušaj prevare i tome slično, kaže – Ma, pričam ti priču.
Gledajući svakodnevno glumljene izborne spotove političara na vlasti, a pre svega predsednika DS-a i do juče Srbije, i njihove posete svega onoga što posećuju, obistinjuje se stari fenomen  po kojem je za političare poseta sama po sebi postala sve, ili, pak, nova svetska pojava u kojoj napaćeni narod, sve češće, prati zadivljujuće, a stvarnom životu strane emisije.
Predizborna kampanja srpskih stranaka na vlasti sprovodi se sa osnovnim ciljem da se u potpunosti eliminiše pitanje odgovornosti za katastrofalne rezultate u protekle četiri godine. Sve je upregnuto da se proizvede neka nova fikcija i društvo koje nema nikakvu vezu sa stvarnim životom. Na delu je pokušaj da se nagna narod da izađe iz vlastitog života i stvarnosti, i zakorači u neki nepoznati izmišljeni i lažni svet. I u tom svetu  glasa. U tom svetu komforno obitavaju akteri naše vlasti i to narod i te kako vidi, ali isto tako građani Srbije vide da u toj izmišljotini nema mesta za njih i njihov život. Ono što je za stranke na vlasti stvarni život uspeha i sjaja kojim žive, za birače je ne samo ponovljena lažljiva priča  nego i pokušaj uvredljive obmane.
Na toj razlici i raspolućenosti između stvarnosti života nacije i pojedinca, i mogućoj istinskoj promeni nabolje i pričanja praznih priča režima, odrediće se sudbina i ishod izbora. Odlaskom Borisa Tadića s vlasti, Đurđevdanski izbor Srbije neće se završiti 6. nego 20. maja. Tada bi Srbija trebalo da se napokon vrati sebi i posveti ozbiljnim promenama i samopregornom radu, a današnje stranke na vlasti i njihovi lideri da ostanu, za duže vreme, u svojim evropskim spotovima. Pa kada se dobro izdovolje, čekaće ih, od  njih oporavljena, Srbija.

[/restrictedarea]