Podtekst uz dva teksta gospodina Zarkovića

Piše prof. dr Radivoje Mitrović

Sporazum AKTA zakotrljao se prema Evropskom sudu, pa otišao u rikverc u Evropsku komisiju. Zar SP ozbiljno misli da će ovaj sporazum ograničiti nečije slobode na Internetu? One su odavno ograničene. Sporazum koji nam je ponuđen, samo je mimikrija za postojeća ograničenja. Ili – nova faza u ograničavanju naših sloboda. Ili – novi interes kapitala u njegovoj aktuelnoj globalističkoj fazi

Naravno da se gospodinu Zarkoviću, saradniku „Pečata“ (u daljem tekstu SP), „ranije nije desilo“ da mu se pričini da neko, kako on piše, u toliko malo reči izrekne toliko „netačnih“ i „zlonamernih stvari“ o njemu i njegovom novinarskom profesionalizmu.
Izvinjavam se čitaocima „Pečata“ što ću malo pojasniti prethodni pasus. Ne izričem ja „stvari“, kako napisa SP. Osposobljen sam da se služim rečima. U te svrhe, stvari još ne upotrebljavam. Naravno, to nije preterano bitno za čitaoce. Bitno je što je javnost sagledala da se SP toliko ozbiljno bavi značajnom temom (sporazum AKTA), ali i mojim imenom i prezimenom (nije nevažno, jer su mi ime i prezime najveća imovina od rođenja), da čak zanemaruje neophodnost da dođe na javno objavljeni („na tarabi“) događaj u „Domu omladine“.
A bar tu je SP mogao da me sretne. Imao bi i priliku da me čuje, a ako me baš ne razume, i da me priupita.
Čitaocima „Pečata“ bih da pojasnim – znate, meni se „desilo“ da sam i profesor Univerziteta. I „desilo“ mi se da, pored državnih obaveza, uspevam da poštujem svoje studente, redovno držim predavanja, ispitujem i ocenjujem koliko sam znanja uspeo da im prenesem.
„Desilo“ mi se da sam i tribinu u „Domu omladine“ shvatio kao svoj obavezni ispit pred javnošću. Tu sam ponovio stav Vlade Srbije – da se o sporazumu AKTA nikada nije razgovaralo. Mislim da sam taj ispit u „Domu omladine“ položio. SP priznaje – nije došao na tribinu u „Dom omladine“. Logično, nema pravo da mu se prizna ispit, koji nije ni polagao.
Eto, ni meni se u mojoj univerzitetskoj karijeri nije dogodilo da se pojavi student koji se poziva na dnevno-novinsku „literaturu“, kao fundament svog znanja.
SP se poziva na izvor koji se zove „24 časa“ i na još druga dva lista. U „24 časa“ SP se „primio“ na ogroman naslov na prvoj strani. To mu je bilo dovoljno da se „ne primi“ na saopštenje Vlade Srbije. A ono je, to saopštenje, bilo reakcija Vlade na izmišljotinu, u žargonu poznatu kao „novinarska patka“.
Neko čija se „analitičnost“ zasniva na čitanju novina, možda može da sarađuje u tabloidu. U nedeljniku, koji se zove „Pečat“ – ne može, prijatelji moji. Zbog brenda, koji se zove Milorad Vučelić. Svakako ne bih čitao ovaj nedeljnik da ga je nekim slučajem zahvatila tabloidna korozija, u narodu poznata kao – rđa.
Bilo bi dobro da ovo pročita i SP. Da se ubuduće ne bi osnovnoškolski „vadio“ da je u njegovom prvobitnom tekstu zastupljena „druga strana“. Promoviše gospodina Vladimira Marića, iz „Zavoda za intelektualnu svojinu“, u „drugu stranu“. Izvinite me, poštovani čitaoci, ali moje ime je navedeno u prvobitnom tekstu SP.
Proizlazi da saradnik nije čuo „prvu stranu“. A piše o njoj, to jest – o meni, i to netačno.
Ako neko sarađuje u „sporovoznom“ analitičkom nedeljniku, za njega je preporučljivo i poželjno da njegov primarni izvor bude prof. dr Radivoje Mitrović. Pogotovo što sam u podeli rada u Vladi zadužen za nauku u Srbiji.
Žao mi je, ali ne razumem hitnost rokova u nedeljniku kao opravdanje za „profesionalizam“ SP. Brzina elektronskih medija podiže gledanost i pomaže menadžmentu, na primer da bolje prihoduje. Zato opis saradnikove komunikacije sa „osobljem“ Ministarstva preterano ne interesuje čitaoce. I neće pozitivno uticati na prihod SP i remitendu „Pečata“.
Dakle, kada mi SP otpiše da je moje navođenje „čista neistina“, da ga „optužujem“, da je moj prethodni tekst „dirljiv“ pokušaj da spojim nauku i humor – takav SP ima razlog da bude zadovoljan. Uspeo je kod urednika. Stigao je na vrh osme strane „Pečata“. Kao redovni čitalac „Pečata“, skromno mislim da je ovaj autor uspešniji na 35. stranici „Pečata“, kao kolumnista u rubrici „TV komentar“. Tu ne mora da ide na događaj. Potrebni su mu fotelja, papuče i, nadam se, daljinski uređaj za promenu kanala.
Želeo bih, najdobronamernije, da smo se gospodin SP i ja razjasnili. I to ne „neprimereno“ (kako on napisa), nego primereno – da se izveštaj sa pijace piše tek posle prolaska kroz pijacu.
Inače, obrada teme je mogla da bude svrsishodnija za čitaoce, pa i za „Pečat“. Vrlo je ozbiljna, ali je, eto, dobrim delom, postala bajata. U međuvremenu se sporazum AKTA zakotrljao prema Evropskom sudu, pa otišao u rikverc u Evropsku komisiju. Zar SP ozbiljno misli da će ovaj sporazum ograničiti nečije slobode na Internetu? One su odavno ograničene. Sporazum koji nam je ponuđen, samo je mimikrija za postojeća ograničenja. Ili – nova faza u ograničavanju naših sloboda. Ili – novi interes kapitala u njegovoj aktuelnoj globalističkoj fazi.
Da li je SP razmislio zašto je dozvolio da se „primi“ na laž iz kuhinje ovdašnje medijske ispostave jedne globalne medijske kuće? Kapital je čudo. Samo bi trebalo doći na tribinu. Pa, čuti. Pogotovo kada se sarađuje u levičarskom nedeljniku. Setiše se, neki ljudi, ovim povodom, trenutka kada se jednog žarkog avgustovskog dana, oko podneva, sav oznojen i zadihan, na Korčuli, iskrcao gospodin Milorad Vučelić sa denjkom tek u štampariji ispečenog „crvenog“ (a nacionalnog) „Studenta“ i, kao njegov urednik, iskolporterisao ga globalnoj „praksis“ eliti.
Lepo bi bilo da je SP na pomenutoj tribini pokušao da iskolporteriše sveži broj „Pečata“. Trebalo bi učiti na Vučelićevoj tradiciji. Naravno, i Špringer ima tradiciju u Evropskoj komisiji.
Dobar tek, u junu (lipnju).