Pirane iz klajmat biznisa

Piše Mara Knežević Kern

Muhamed Našid je po dolasku na vlast na Maldivima preduzeo mere u pravcu izgradnje samoodrživog sistema, uveo je besplatno zdravstveno osiguranje i obrazovanje, penzije, međuostrvski transportni sistem. Planirao je da pretvori Maldive u prvu zemlju bez industrijskog zagađenja, uz postepeni prelazak na solarnu energiju… Najveći planetarni zagađivači zbog toga su ga svrgnuli sa vlasti…

Posledice klimatskih promena izazvanih ljudskom rukom privlače pažnju naučnika i ekologa, ali je sudbina planete u rukama korumpiranih političara, dovedenih na vlast sa zadatkom da štite interese zagađivača. Ukoliko se neko drzne da prekrši ovaj kodeks, proći će kao predsednik Maldiva – Muhamed Našid (Mohamed Nasheed), svrgnut sa vlasti februara 2012, posle mafijaškog oružanog puča, izvedenog uz blagoslov UN, koje su ovaj puč okarakterisale kao „ustavni čin“. Na vlast je postavljen svrgnuti diktator Mamona Abdul Gioma (Maumoon Abdul Gayoom), protiv koga je Našid deset godina predvodio političku borbu.

ČUVAR OSTRVA
Našid je došao na vlast 2008, kao prvi demokratski izabran predsednik, a odmah posle izborne pobede pokazao je svetu da za malo ostrvo u Indijskom okeanu postoji izlaz. Našidov politički angažman prevashodno je bio usmeren ka ekološkim problemima, a za ostrva koja se nalaze na 1,3 m nadmorske visine, najurgentniji je problem podizanja nivoa mora. Stoga je na UN Konferenciji o klimatskim promenama žučno napao zagađivače, a pažnju javnosti je privukao originalnom medijskom kampanjom. Prvu sednicu Kabineta (sastavljenog od vrsnih ronilaca) je održao pod vodom; opremljeni gnjuračkim odelima i bocama za kiseonik poslali su jasnu poruku svetu o zastrašujućoj budućnosti ostrvskih zemalja.
Međunarodna javnost je tom prilikom saznala da će stanovnici 16 ostrva biti prinuđeni na preseljenje, a na 70 ostrva je pijaća voda kontaminirana morskom vodom. Usled podizanja temperature mora stradaju koralni grebeni – prva linija odbrane ostrva i podvodnog životinjskog sveta, pa je Našid pokrenuo izgradnju brana, kanala za skretanje vode, objekata za desalinaciju… Kad je radi obezbeđivanja finansijskih sredstava uveo „nepopularnu“ meru naplaćivanja korporacijskih taksi na dobit, postalo je jasno da su mu dani odbrojani.
U intervjuu datom Emi Gudman, posle odlaska u egzil, Našid govori o merama vlade koje su dovele do puča: „Godinama se išlo na prodaju dobara i trošenje tog novca. Mi smo, po dolasku na vlast, preduzeli mere u pravcu izgradnje samoodrživog sistema, uveli smo besplatno zdravstveno osiguranje i obrazovanje, penzije, međuostrvski transportni sistem… Planirali smo da pretvorimo Maldive u prvu zemlju bez industrijskog zagađenja, uz postepeni prelazak na solarnu energiju… Ako pogledate mapu i potražite zemlje koje su podržale udar, videćete da se radi o najvećim planetarnim zagađivačima. Nažalost, među njima je i Indija – ona je pod uticajem SAD-a priznala pučističku vladu.“
Obamina administracija je vrebala trenutak da se osveti za napade u Kopenhagenu 2009, kao i za Našidov angažman na povezivanju malih ostrvskih država, organizovanih u AOSIS-u (Alliance of Small Island States), kao i njegove veze sa „ozloglašenim“ Pokretom „350“, usmerenim na borbu protiv dominacije korporacija u vođenju politike vezane za klimatske promene.
S obzirom na to da je ekologija postala ključna reč, zbog koje se gube glave i svrgavaju vlade, može se reći da je Muhamed Našid ušao u istoriju kao prvi predsednik svrgnut zbog nastojanja da se izbori za ekološku budućnost planete. Film Jona Šenka „Predsednik ostrva“ („The Island President“) svedoči o Našidovoj borbi, usponu i pobedi, posle koje ga je međunarodna zajednica predala piranama iz klajmat biznisa.

ZATAMNJENO MORE
Autor čuvene knjige „Earth“, Bil Mek Kiben, osnivač Pokreta „350“, objavio je „Vodič kroz globalno zagrevanje“ („The Global Warming Reader“) – svojevrsni istorijat ovog fenomena, otkrivenog prvi put u 19. veku. Mek Kiben skreće pažnju na revolucionarni esej Elizabet Kolbert (Elizabeth Kolbert) „Zatamnjeno more“ („The Darkening Sea“), posvećen otkrićima okeanografa dr Viktorije Fabri, vezanim za degradaciju podvodnog ekosistema usled povišene koncentracije ugljendioksida u vazduhu. S obzirom na to da okeani apsorbuju gasove iz atmosfere (upili su skoro polovinu emitovanih gasova od početka industrijske revolucije), određena koncentracija CO2 može da promeni pH faktor vode u okeanu i dovede do fenomena „kiselo more“. Ovakve promene su bespovratne. Najugroženije su školjke i koralni grebeni, od kojih zavisi opstanak mnogih životinjskih vrsta. Naučnici predviđaju da će ukoliko se ništa ne preduzme koralni grebeni prestati da rastu do 2075. godine.
Sem zagađenog vazduha, opstanku morske flore i faune prete havarije na naftnim platformama, od kojih je tragedija Meksičkog zaliva nezapamćena u istoriji. Posle eksplozije na bušotini „Britiš petroleuma“ došlo je do nezadrživog izlivanja nafte, a merama preduzetim tokom „saniranja“ akcidenta doveden je u pitanje opstanak živih organizama – kako u vodi, tako i na kopnu. Ribari i okeanografi otkrivaju zastrašujuće mutacije, kao što su rakovi bez očiju, ribe sa lezijama po telu, zakržljale plave krabe bez kandži… Američka administracija je umesto alarma preduzela sve korake da minimizira problem i zaštiti kompanije koje su prouzrokovale toliku patnju. Obama je posle akcije zasipanja mora toksičnim disperzantima (kako bi se nafta razložila i pala na dno) trijumfalno izjavio „Voda je čista, problem rešen!“
I dok „Grinpis“ izveštava o pomoru delfina, a hemičar Vilma Subra tvrdi da je ovo samo početak, mejnstrim mediji i američka vlada unisono štite „ugled“ i opstanak „Britiš petroleuma“.
Da je ovo zaista „samo početak“ potvrđuju događaji na Arktiku. Vojni planeri nekoliko zemalja već su započeli sprovođenje plana za osvajanje „ničije zemlje“, pripremajući se za hladni rat oko preuzimanja kontrole nad mineralnim bogatstvima i rezervama nafte. „Zlatnom groznicom“ pokrenut stampedo nezaustavljivo hrli ka ovom području, ugrožavajući ekosistem (svaka bušotina doprinosi ubrzanom topljenju leda) i preteći stvaranjem žarišta za izbijanje novog rata.
I dok „Grinpis“ svojim akcijama pokušava da omete protagoniste ove drame, izveštavajući o kriminalnim delatnostima kompanija i zainteresovanih vlada, koje u topljenju arktičkog ledenog brega vide samo priliku za zaradu, situacija izmiče kontroli. Celo područje se pretvara u vojni poligon za podzemne i nadzemne ratne igre, a jedan od najagresivnijih poteza povukla je Norveška pokrenuvši manevre  „Eksersajz kold rispons“ („Exercise Cold Response“), u kojima učestvuje 16.300 vojnika iz 14 zemalja, dok su se političari menadžeri najmoćnijih pretendenata na arktičko bogatstvo: Kanada, Rusija, Island, Danska, Švedska, Norveška i Finska sastali u kanadskoj bazi „radi usaglašavanja akcija vezanih za regionalnu sigurnost“, kako se u kamarilu nagrnulu na Arktik ne bi priključili nezvani gosti i poremetili planove o podeli plena. Nadajući se daljem topljenju leda, US mornarica planira otvaranje brodskih linija do 2030. godine, a kartografi već pripremaju mape sa obeleženim putevima. Možda nije daleko od istine tvrdnja da postoji dogovor o namernom i unisonom laserskom delovanju na arktički led, kako bi se lakše izvele planirane akcije.

VUKOVI KAO ČUVARI KOKOŠINJCA
Istovremeno se priprema teren za neometan transfer sredstava prikupljenih od strane članica UN, u svrhu „preduzimanja mera u cilju ublažavanja klimatskih promena“. Za sprovođenje ovih transakcija UN su osnovale „Grin klimejt fond“ („Green Climate Fund“), a pozadina čitave operacije postaje mnogo jasnija posle zahteva rukovodećeg kadra ovog „zelenog“ fonda, da im se odobri diplomatski imunitet kako bi bili zaštićeni od „bilo kakvog legalnog procesa, uključujući građansko i kriminalno gonjenje u zemljama u kojima obavljaju svoje delatnosti“ („Foks njuz“, 26. mart). Fond je kontrolisan od strane 24 zemlje i dobio je – za početak – 30 biliona dolara od članica UN, sa zadatkom da posreduje između zemalja u transferu novca od razvijenih ka nerazvijenima, radi „saniranja posledica klimatskih promena“. S obzirom na količinu novca u opticaju, razumljiva je potreba „čuvara blaga“ da obezbede odrešene ruke u ovom preduzetničkom poduhvatu, što bi im omogućilo da transfer novca obave van svetlosti pozornice na kojoj se odigrava ekodrama. Analizirajući metode rada ove organizacije, „Aktivist post“ je njihove aktivnosti okarakterisao terminom „fašistički“, s obzirom na izostanak svake odgovornosti koju omogućava sprega „menjača novca i kreatora javne politike, koja stavlja vukove da čuvaju kokošinjac“.
Kada je o odgovornosti reč: još niko nije odgovarao zbog trovanja Haićana, prouzrokovanog formaldehidom kontaminiranih prikolica, poslatih kao „humanitarna pomoć“ đacima za održavanje nastave u zemljotresom pogođenim oblastima. Prikolice je poslala Fondacija „Klinton“ („Clinton Foundation“), a do kontaminacije je došlo tokom njihovog korišćenja u Nju Orleansu, gde je – posle uragana – došlo do izlivanja toksičnih materija.
Ponašanje novih konkistadora samo je nastavak politike inaugurisane tokom francuskog osvajanja Martinika, sažete u izjavi tadašnjeg guvernera, davne 1700. godine. „Bezbednost belih zahteva je da držimo crnce u najdubljem mogućem neznanju. Počeo sam da verujem da bi ih trebalo tretirati kao životinje.“ Našid je morao da ode zbog odupiranja konkistadorima, pod okriljem UN i „zelenih fondova“, a zastareli termin „bezbednost belih“ zamenjen je terminom „sigurnost kompanije“.