Odlazak Borisa Tadića

Piše Nikola Vrzić

Razrešena je i ta dilema; Srbija će 6. maja izaći na opšte izbore i pokazati šta misli o četiri godine njihove vladavine našim životom. Računica je jednostavna, ali nezgodna: koliko je dobro nama, toliko će posle Đurđevdana biti dobro njima, i za samo mesec dana znaćemo da li se Boris Tadić preračunao kada je odlukom da podnese ostavku na mesto predsednika svoju sudbinu vezao za sudbinu Demokratske stranke

 

Boris Tadić vratio je osmeh Srbiji. Podneo je ostavku na mesto predsednika, i obradovao sve kojima je dosta vladavine najdugovečnijeg predsednika u istoriji ove zemlje; pa je odmah potom objasnio da je otišao samo da bi mogao da se vrati, najavivši da će se za predsednika kandidovati ponovo, i tako razgalio srca onih kojima ga još nije dosta. A već 6. maja uveče, posle glasanja na vanrednim predsedničkim i redovnim parlamentarnim i lokalnim izborima, znaćemo ko se ove srede, 4. aprila, bezrazložno radovao kada je predsednik sebi „skratio mandat“…

[restrictedarea]

SKRAĆENA OSTAVKA
I makar do tada, do našeg i njegovog đurđevdanskog raskršća, odlazeći predsednik moći će da tvrdi da je optimista. „Osećam se super“, opisao je svoje duševno stanje pošto je odlučio da podnese ostavku. I, naglasio je samouvereno: „Pobedićemo sasvim sigurno“. Obrazložio je i na čemu zasniva to svoje uverenje; pokazao da veruje sopstvenoj TV propagandi i spotovima u kojima pronalazi zadovoljne poljoprivrednike i dobro uhranjene radnike: „Kandidovaću se na tim izborima sa puno optimizma, zbog pozitivnih trendova u našoj zemlji“. Što će zapravo reći da ćemo i mi ostali, koji nismo Boris Tadić, na ovim izborima imati da odlučimo kome više verujemo. Borisu Tadiću ili sopstvenom džepu; njegovim osmesima ili našim stomacima; njihovim medijima ili svojim očima? (Ili je takva dilema, u stvari, suvišna, zato što su njihova sreća i naš očaj komplementarni procesi? Naš predsednik u odlasku, naime, objasnio je svima koji se u čudu pitaju gde je, uopšte, uspeo da pronađe poljoprivrednika i radnike nasmejane kao u pesmi „Idola“, da žive u paralelnoj stvarnosti: „Mi smo u protekle četiri godine otvorili 200 hiljada novih radnih mesta. Nažalost, Srbija je zbog ekonomske krize izgubila 400 hiljada radnih mesta. To su dva paralelna procesa“).
Otprilike jednako je uverljivo i objašnjenje Borisa Tadića da je ostavku podneo (tj. kako reče, „skratio mandat“. Nije imao snage da prizna da je podneo ostavku) zato što je „najracionalnije“ i „najsvrsishodnije“ da predsednički izbori budu održani istovremeno sa parlamentarnim i lokalnim. Uostalom, ako je zaista bio vođen tim motivom, motivom da državu poštedi troškova dvostrukog glasanja tokom jedne godine, zašto ostavku nije podneo čim je raspisao parlamentarne izbore? Dakle, još 13. marta, već nas je u neizvesnosti držao čitave tri nedelje duže.
Ako je najjednostavnije objašnjenje obično i najtačnije, Tadić je odugovlačio iz čisto taktičkih (da baš ne kažemo šibicarskih) razloga. Odluku da će se za predsednika glasati kad i za poslanike i opštinske odbornike doneo je odavno, ali nije to hteo da kaže. Tako da je, skraćivanjem kampanje za predsedničke izbore na zakonski minimum od 30 dana, prosto rečeno, svoje konkurente saterao u cajtnot. Na jednak je način, uostalom, i kampanju za parlamentarne izbore sveo na najkraću moguću meru – raspisao ih je pred sam istek zakonskih rokova, bukvalno poslednjeg dana, a pri tom ih zakazao na donjoj granici roka koji daje Zakon o izboru narodnih poslanika, što će reći da je učinio sve da bi predizborna kampanja trajala što kraće. A pri tom je ovaj period – od 13. marta do 4. aprila – na najgrublji način iskoristio za samopromociju, zloupotrebljavajući svoju predsedničku funkciju za kampanju koje formalno nije bilo i dosad se nije pouzdano ni znalo da će je uopšte i biti. Najkraće rečeno, dao je sebi tri nedelje fore u odnosu na sve druge, i toliko o tome da je „politika jedna sportska dimenzija“, kako je to ove srede rekao odlazeći predsednik.
Ili, nasuprot ovom jednostavnom rešenju, Tadić i njegove demokrate ipak, sve do pre nekoliko dana, nisu znali šta da učine s predsednikovom foteljom? Što bi značilo da je ovo objedinjavanje parlamentarnih i predsedničkih izbora njihov (očajnički?) pokušaj da predsednikovim imenom poguraju posrćući rejting Demokratske stranke, računajući da je Tadić i dalje popularan kao pre četiri godine. Zašto bi, inače, baš svu vlast koju imaju stavili na jednu kocku, ovu koja će biti bačena na Đurđevdan, 6. maja? Jer sasvim je jasno da bi, posle eventualnog kraha demokrata na parlamentarnim izborima, preostali meseci Tadićevog neskraćenog predsednikovanja bili svedeni na ponižavanje – u skladu sa ustavnim okvirima – dosadašnjeg apsolutnog gospodara Srbije…
Ili je, u trećoj varijanti, Tadić i mogao da dočeka kraj svog predsedničkog mandata sve sa DS-om u opoziciji, pa da se posle haosa koji čeka narednu vladu, na zimu u kojoj možda neće biti ni struje, ni grejanja, na predsedničkim izborima pojavi kao reciklirani spasilac Srbije, ali to nije smeo da učini zato što ne može da bude siguran da bi te izbore dočekao na čelu DS-a i da bi se stranka na predsedničkim izborima upregla da radi u korist njegove nove kandidature.

ELASTIČNI AUTOKRATA
Kakvi god bili stvarni razlozi Tadićeve odluke da podnese ostavku, poređenja su neminovna. Na sličan je način, na saveznim izborima 24. septembra 2000. godine, Slobodan Milošević svoju političku sudbinu vezao za sudbinu svoje partije i svi znamo kako je prošao, iako je na predsedničkim izborima osvojio oko 300 hiljada glasova više nego koalicija SPS-a i JUL-a na izborima za tadašnja veća građana i republika Savezne skupštine. Istini za volju, Tadić je danas u mnogo boljoj poziciji nego što je to bio Milošević 2000. godine; Slobodan Milošević ni izbliza nije kontrolisao medije toliko koliko ih kontroliše Tadić, a i protiv sebe je imao celokupnu mašineriju Zapada taman onoliko koliko ta mašinerija neće biti protiv Tadića sve dok on – kao što je učinio i ove srede – obećava kreativna rešenja kosovskog problema i hvali se „elastičnim načinima“ na koje njegova Srbija taj problem rešava. A rešava ga, pohvalio se Tadić, tako da se tim rešenjima, „prvi put u poslednjih dvadeset godina“, niko u međunarodnoj zajednici ne protivi. Imajući u vidu da je reč o međunarodnoj zajednici koja se bori za nezavisno Kosovo, možemo samo da zamislimo koliko su kreativna i elastična Tadićeva rešenja.
Ali te su Tadićeve poruke – poruke da će biti kreativan i elastičan na Kosovu i Metohiji dogod može da bude autokrata u ostatku Srbije – namenjene onima koji u inostranstvu odlučuju ko će u naredne četiri godine vladati u Beogradu. Nama u Srbiji, koji ćemo 6. maja takođe imati bar nešto da kažemo o tome ko će ubuduće upravljati našom zemljom, upućuju se neke sasvim drugačije poruke.
Tako, shvatamo da, zahvaljujući njihovoj vlasti, danas živimo mnogo bolje nego što nam se to čini. Objasnio nam je to lično odlazeći predsednik: Srbiji je usred krize podignut kreditni rejting – a od rejtinga se, jel’te, živi, tim rejtingom ćemo deci kupiti nove patike ili makar užinu – slilo se u ove četiri godine u Srbiju više stranih investicija nego u sve ostale zemlje u regionu zajedno – pa su nam zato u te iste četiri godine plate postale niže nego u svim ostalim državama regiona koje su investitori zaobišli dok su hrlili u Srbiju – rečju (Tadićevom, u Beloj Palanci), „uradili smo više nego bilo ko pre nas“.
Najzad, poruka je Tadića i njegovih demokrata, možda vam sa nama i nije bolje, niti smete da se nadate da će vam biti bolje, ali glasajte za nas zato što su ovi drugi još gori; stilom Luja HIV, poručuje nam odlazeći predsednik, posle mene potop i povratak u mračne devedesete. Baš kao što je već učinio četiri godine ranije: „Da li ćemo obezbediti mir i stabilnost za njih ili će ponovo Srbija posrljati u ratove? Da li ćemo obezbediti bolji život, da li ćemo se izboriti našim ‘Izborom za bolji život’ ili će ponovo svako dete u Srbiji biti u neizvesnosti? Nećemo nikada odustati!“ Što je za predsednikom, kao eho, nastavila da ponavlja potpredsednica Jelena Trivan: „Budućnost Srbije kreira se 6. maja i samo od građana zavisi hoće li odabrati one koji će zemlju gurnuti u rat ili one koji su za mir, prosperitet“. Tako da će, sve u svemu, posle ove šizoidne mešavine nade i straha, za Tadića i njegove demokrate glasati svi koji su zadovoljni životom u njihovoj Srbiji (valjda oni iz TV spotova), svi koje su tim spotovima, kao hipnozom, uspeli da ubede da jesu zadovoljni iako to ni slutili nisu sve dok nisu raspisani izbori, i svi koje su uspeli da uplaše da će im sutra biti još i gore nego što im je danas, samo ako ne glasaju za one zbog čije im je vlasti danas mnogo gore nego što im je bilo juče.

TOMINA IGRA
Pitanje od milion dolara je, ipak, kakav će efekat Tadićev blickrig ostavkom imati po rezultate parlamentarnih izbora? Fokusiranje kampanja na ličnosti predsedničkih kandidata, osim što će delovati pogubno po one koji ne kandiduju jake ličnosti, moglo bi da dovede i do nešto veće izlaznosti birača. Samim tim, i cenzus za ulazak u Parlament bio bi podignut, i time bi i mogli da se objasne otpori manjih stranaka objedinjavanju parlamentarnih i predsedničkih izbora, pre svih Ujedinjenih regiona Srbije Mlađana Dinkića i Liberalno-demokratske partije Čedomira Jovanovića. Sudbina Dinkićeve šarene koalicije, uostalom, ionako je veoma neizvesna, a možda vredi podsetiti i da je u maju 2008. godine Jovanovićev LDP jedva prevalio magičnih pet odsto, za svega desetak hiljada glasova. Doduše, Jovanovićeva je stranka sada jača za Aleksandra Jugovića, Vuka Draškovića (Danica je pod izvesnim znakom pitanja) i Miljenka Deretu…
A kako objasniti protivljenje Ivice Dačića predsedničkim izborima za Đurđevdan, ako on već ne strepi za cenzus (u to ćemo, ipak, moći da budemo sigurni tek 6. maja uveče)? Dačić je, u svom protivljenju Tadićevoj ostavci, otišao i kudikamo dalje od ugroženih Dinkića i Jovanovića; pretio je da v. d. predsednika Srbije, njegova stranačka drugarica Slavica Đukić-Dejanović, predsedničke izbore može i da ne raspiše za 6. maj, govorio o bacanju nekakve rukavice u lice, ustvrdio da je raspisivanje predsedničkih izbora plod dogovora DS-a i SNS-a… Zašto se Dačić toliko ljuti? Referendumska atmosfera, za ili protiv, crno ili belo, u kojem nema mesta za trećeg, četvrtog ili petog, biće stvorena tek pred drugi krug izbora; a tada, njegova će podrška jednom od dva kandidata imati visoku cenu, dodatno uvećanu dvonedeljnom vremenskom stiskom u kojoj će biti borci za njegovu podršku u drugom krugu predsedničkih izbora. Tako da bi raspisivanje predsedničkih izbora, uporedo sa parlamentarnim, trebalo samo da ga raduje. Dačićevo protivljenje predsedničkim izborima, otuda, može se objasniti ili kao njegov pokušaj da se profiliše kao alternativa Borisu Tadiću i Tomislavu Nikoliću – premda je teško odgonetnuti zašto bi se baš na ovom pitanju on toliko upinjao da pokaže svoju različitost – ili ličnim strahom da će na predsedničkim izborima proći lošije od koalicije koju predvodi. Ili je, pak, i sam vođen strahovima koji vode Mlađana Dinkića i Čedomira Jovanovića, sve i ako ankete koje se objavljuju tvrde suprotno…
Pozicija naprednjaka, s druge strane, daleko je lagodnija, makar što se 6. maja tiče. I 2008. godine Tomislav Nikolić je u prvom krugu predsedničkih izbora dobio preko 400 hiljada glasova više od tadašnje Srpske radikalne stranke na parlamentarnim izborima tri meseca kasnije, i njegov je mnogo veći problem drugi krug predsedničkih izbora, u koji ulazi sa dvostrukim oreolom gubitnika u direktnim sudarima sa Borisom Tadićem. Treća sreća? Okolnosti mu ove godine idu naruku kao nikada do sada i direktno su proporcionalne dubini našeg propadanja od 2008. godine do danas. Uspe li Nikoliću da drugi izborni krug pretvori u referendum protiv sadašnje vlasti, umesto referenduma protiv mračnih devedesetih kao pre četiri godine – pobedi li, dakle, demokrate u njihovoj sopstvenoj igri i predstavi sebe, umesto njih, kao vesnika bolje budućnosti – imaće i te kako dobre šanse da dobije kancelariju na Andrićevom vencu. A onda će se suočiti sa daleko većim izazovom; moraće da učini nemoguće ne bi li zadržao osmeh na licu Srbije. Osmeh koji joj je ove srede, svojom ostavkom, vratio Boris Tadić.

[/restrictedarea]