Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Miroslav Stojanović
S eksplozivnim širenjem nezadovoljstva etabliranim strankama i ograničenjima postojećeg političkog sistema uočljivo raste potreba ljudi za neposrednijim političkim odlučivanjem
Angela Merkel i dalje bije izgubljenu bitku: preko vladinog predstavnika za štampu poručila je da, uprkos njegovom porazu u prvom krugu francuskih predsedničkih izbora, podržava Nikolu Sarkozija, demonstrirajući na taj način, uz ideološke (konzervativne) razloge, s čim se, inače, javno ne barata: „vernost i odanost prijateljstvu“.
Čini to gotovo tvrdoglavo, uprkos žestokim upozorenjima ne samo opozicije, nego i njenih koalicionih partnera, da nemačka vlada „ne sme biti deo francuske izborne kampanje“.
A bila je, na razne načine. Iako se dvojac „Merkozi“ nije pojavljivao na predizbornim skupovima – posle javnih upozorenja da „francuskog predsednika biraju Francuzi“, Sarkozi je povukao pozive Merkelovoj i izbegao ortačke nastupe, shvativši napokon da bi to moglo da donese više štete nego koristi – iz Berlina mu je upućen u poslednjem trenu, kao pojas za spasavanje, problematičan „poklon“.
UDAR NA ŠENGENSKU „SVETINJU“
Da bi Sarkozijevu bitku protiv „najezde migranata“ učinila uverljivijom, nemačka vlada je povukla potez protiv kojeg se pre nešto više od godinu dana, kada je tadašnja danska vlada iz istih razloga uvela kontrolu na granicama prema Nemačkoj i Švedskoj, žestoko bunila. Nemački ministar unutrašnjih poslova Hans Peter Fridrih je, naime, zajedno s njegovim francuskim kolegom Klodom Geanom obelodanio inicijativu da se nacionalnim vladama, u slučaju nužde i zarad zaštite nacionalnih interesa, dozvoli makar privremena suspenzija Šengena i bez prethodne saglasnosti briselske evropske centrale.
Učinjen je tako novi udar na ionako ugroženo evropsko jedinstvo, na njegovo najosetljivije mesto, na jedan od njegovih najvećih simbola i svetinja – Evropu bez granica – i to u času kada upravo nemačka kancelarka na sav glas tvrdi kako je jedini način da se izvuče iz dramatičnih finansijskih lomova i dosad najvećih iskušenja pred kojima se našla evropska familija, upravo u jačanju evropskog jedinstva i solidarnosti.
Ovaj „providni izborni manevar“, kako ga je protumačio predsednik Evropskog parlamenta (Nemac) Martin Šulc pokazao je dve (opasne) stvari: da je (pre)moćni nemačko-francuski „direktorijum“ spreman kada mu se prohte da posegne za diktatom i da su, takođe, evropski lideri, zarad gole borbe za vlast, takođe spremni da se priklone razornom populizmu.
Sarkoziju očigledno ta visoko riskantna politička avantura nije pomogla. U gotovo paničnom strahu od gubitka „trona“, pokušao je da u svom desničarenju bude veći Le Penovac i preotme glasove ultradesničarskoj predsedničkoj kandidatkinji Marin le Pen.
Navrnuo je time samo vodu na njenu vodenicu. Kako to obično biva, klijentela na koju je računao u tom mutnom „lovu“, u izboru između kopije i originala, opredelila se za original: Marin le Pen je uprkos svim „nepogrešivim“ prognozama agencija za ispitivanje javnog mnjenja ostvarila za njenu stranku trijumfalan rezultat (18, 01 odsto) i postala ličnost od čije „naklonosti“ će zavisiti ishod drugog kruga predsedničkih izbora, pa time i sutrašnjica Francuske!
FRUSTRIRANI GRAĐANI
Sarkozijev poraz u prvom izbornom krugu neočekivan je – s tim se računalo tek u „reprizi“. Manje je nesporna pobeda njegovog rivala, kandidata socijalista Fransoa Olanda, koji se trudio da se biračima predstavi kao seriozan, pragmatičan i saosećajan čovek, i u tome prilično uspeo. Ona je više izraz protesta i frustracije većine Francuza – o čijoj „žeđi“ za promenama svedoči i neverovatno visoko učešće glasača, 80 odsto – zbog stanja u zemlji posle prvog mandata sadašnjeg, najverovatnije još samo kratko vreme, predsednika.
Od te činjenice da se Francuzi 2012. godine nalaze u daleko goroj situaciji nego 2007, kad je „prvi žandarm“ nacije (u vreme predsednikovanja Žaka Širaka bio je ministar unutrašnjih poslova) ušao u Jelisejsku palatu, najviše je, kako rekosmo, profitirala ultradesničarska kandidatkinja: zapaljivim parolama protiv stranaca i „bezdušne“ političke elite nastupala je kao zaštitnik gubitnika, sirotinje i nezaposlenih i kao kontrapunkt „predsedniku bogataša“ Sarkoziju.
S jačanjem gnevnog glasačkog potencijala, koji svoj gnev ispoljava i usmerava protiv etabliranih, a otuđenih i birokratizovanih političkih stranaka suočava se još uočljivije i sama Nemačka, čiji politički reljef je decenijama bio tradicionalno postojan.
U šezdeset i tri godine postojanja sadašnjeg političkog sistema Savezne Republike Nemačke, na političkoj sceni pojavile su se, uz tradicionalni trio koji su činili socijaldemokrate, demohrišćani i liberali, samo dve političke stranke koje su uspele da preskoče parlamentarni „prag“ od pet procenata biračkih glasova – Zeleni i Levica. Sada su se na prepad pojavili „gusari“ čiji pohod, bar trenutno, deluje nezadrživo, s krajnje nepredvidljivim posledicama.
Pred njihovim pohodom „pao“ je najpre Berlin. Partija pirata, kako se zvanično zovu, osvojila je 18. septembra 2011. godine, sasvim neočekivano, visokih 8, 9 procenata glasova i ušla u gradski Parlament (ima status pokrajine) sa petnaest poslanika. Sledio je potom, takođe trijumfalno, Sar, na redu je najmnogoljudnija nemačka pokrajina (sedamnaest miliona stanovnika) Severna Rajna Vestfalija, gde ih „sleduje“ dvocifren rezultat i možda učvršćivanje na trećoj poziciji, odmah iza dva velika politička bloka, socijaldemokrata i konzervativaca, ispred zelenih, liberala i Levice!
Posle ovog „juriša“ više se ne postavlja pitanje hoće li „gusari“ uleteti naredne godine u Bundestag, već šta će to značiti za zemlju u celini i njen politički sistem. Posvećujući ovom političkom fenomenu udarnu temu, pod naslovom „Avanti diletanti“, hamburški „Špigl“ konstatuje da su pirati postali „velika tema nemačke politike“, donoseći takođe veliko pitanje: hoće li „gusari“ promeniti postojeći politički sistem ili će (okoštali) sistem promeniti njih?
Slična pitanja postavljala su se i kada su Zeleni, takođe na prepad, osvajali političku scenu, i vlast, najpre u pokrajinama (prvi njihov „ministar u patikama i džinsu“, što je među gospodom u tamnim odelima delovalo kao velika jeres i „nečuvena provokacija“, bio je potonji nemački šef diplomatije i vicekancelar Joška Fišer u pokrajini Hesen), a potom i na saveznom nivou. Mnogi su tada bili uvereni da će se ova šarena, po izgledu i po ideologiji, razbarušena družina, koja je razbijala sve konvencije, brzo raspršiti i da će etablirane stranke ponovo „okupirati“ teren koji su nehajno, i za trenutak, prepustili ekolozistima.
VANZEMALJCI U BUNDESTAGU
Nije se to dogodilo. Zeleni su pustili duboke političke korene i postali nezaobilazna politička snaga u nemačkom stranačkom spektru. U Bundestagu su ih dočekali kao vanzemaljce. Pamtim iz tog vremena jednu veoma govorljivu i upečatljivu fotogradiju na kojoj se vidi kako Helmut Kol s izrazom podsmeha i zgražanja posmatra bradate i kosmate kolege u poslaničkoj klupi.
Tadašnje jeretike i buntovnika je, međutim, brzo „skuvao“ veliki „lonac“ uhodanog političkog sistema i „uterao u brazdu“. Hoće li se to dogoditi s piratima i ko su uopšte oni?
Odgovor na drugo pitanje deluje jednostavnije, iako nije lak. Na prvo je, u ovom času, prosto nemoguć. Oba pitanja su, međutim, međusobno povezana i uslovljena. Teško je, naime, pouzdanije predvideti da li je ovaj, takođe šaroliki pokret, u kojem ima mnogo struja i različitih političkih opredeljenja, izraz trenutne i kratkoročne pobune protiv postojećeg, predstavničkog i otuđenog političkog sistema ili dugoročna potreba „biračke mase“ za direktnim i neposrednim učešćem u političkom odlučivanju.
Već sada su se pirati široko izlili iz svog (usko) hakerskog izvorišta, iz kojeg su nastali kao protest informatički visokoobrazovanih, uglavnom mladih ljudi protiv svakog oblika sputavanja i ograničenja u komuniciranju na globalnoj internetskoj mreži. Taj protest se potom širio i protiv svakog oblika „terora“ koje sve učestalije demonstrira „Veliki brat“ raznim vidovima prismotre i kontrole u režiji velikih korporacija i države. Posle „diverzantskih“ upada u zabrane moćnih, od tajnih službi do kompjuterskih centara multinacionalnih organizacija i državnih administracija, koji su skretali pažnju javnosti, formirao se široki front pobunjenika protiv političkog sistema koji se građanina, a sve u ime demokratije, seti jedanput u četiri godine, upotrebljavajući njegovu ruku (dok zaokružuje broj na glasačkom listiću), zloupotrebljavajući njegovu volju i interese.
Tako su Piratskoj partiji u Nemačkoj, inače najsnažnijoj ove vrste u Evropi, iako je Švedska postojbina političkih gusara, prišli mnogi bivši članovi tradicionalnih parlamentarnih stranaka. Iz različitih pobuda i istog uverenja: da u ovom pokretu mogu ostvariti ideal demokratije u neposrednom odlučivanju.
U nabrajanju takvih primera, „Špigl“ spominje i slučaj lekarke iz Bohuma Suzane Loman. Bila je godinama angažovani član stranke zelenih. Sve do časa kad se odlučivalo hoće li Nemačka učestvovati u „kosovskom ratu“, u bombardovanju Jugoslavije. Zeleni su u tom času bili na vlasti i njihov glas je mogao da u tome bude odlučujući. Na vanrednom kongresu koji je tim povodom bio sazvan, njen neprikosnoveni lider, tada šef diplomatije i zamenik predsednika vlade (Šredera) Joška Fišer je to postavio kao pitanje „biti ili ne biti“, zapenušeno uveravajući delegate da se ne sme „dozvoliti novi Aušvic“ (!) i „humanitarna katastrofa“ na Kosovu. Suočio se sa snažnim protivljenjem (jedan od delegata ga je u znak protesta pogodio pred uključenim televizijskim kamerama u glavu plastičnom kesom punom crvene farbe), a onda je potrgao poslednji adut: pašće vlada i zeleni se više nikad neće vratiti na vlast.
Doktorka Loman je, s razočaranjem, shvatila da je i u njenoj partiji važniji ostanak na vlasti od principa. Napustila je stranku. Sasvim se povukla. Sad je poverovala da bi Piratska partija mogla da bude njen novi politički zavičaj. Oni, kaže, praktikuju drukčije vođenje i shvatanje politike koje odgovara njenim nazorima.
Dve trećine birača ove stranke čine to iz nezadovoljstva prema drugim, etabliranim strankama, kojima su nekada pripadali ili im, na izborima, poklanjali poverenje, konstatuje politikolog Štefan Kleha. Njen birački potencijal je tipičan za evropske desničarske populističke stranke. To su pretežno mladi ljudi. S jednom razlikom: u ovom slučaju reč je o obrazovanoj mladeži.
Lideri etabliranih političkih stranka na „uljeze“ gledaju s mešavinom ignorancije, zatečenosti i neskrivenog straha. Među politikolozima i analitičarima ima mnogo onih koji veruju da je reč o „prolaznoj pojavi“. Ali i mnogo onih koji su ubeđeni da su pirati vesnici probuđenog interesovanja ogromnog broja ljudi, u svim društvenim slojevima, od levice do desnice, i ne samo među mladima, koji su poverovali da je jedna bolja, humanija politika ipak moguća.
Ovo njihovo uverenje učvršćuje sledeći argument: postojeći politički sistem sve više gubi svoj legitimitet, svojom otuđenošću je učinio ljude ravnodušnim ili ih okrenuo protiv sebe, do te mere da je njegova radikalna, gotovo revolucionarna obnova prosto neizbežna.
