Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Пише Мирослав Стојановић
С експлозивним ширењем незадовољства етаблираним странкама и ограничењима постојећег политичког система уочљиво расте потреба људи за непосреднијим политичким одлучивањем
Aнгела Меркел и даље бије изгубљену битку: преко владиног представника за штампу поручила је да, упркос његовом поразу у првом кругу француских председничких избора, подржава Николу Саркозија, демонстрирајући на тај начин, уз идеолошке (конзервативне) разлоге, с чим се, иначе, јавно не барата: „верност и оданост пријатељству“.
Чини то готово тврдоглаво, упркос жестоким упозорењима не само опозиције, него и њених коалиционих партнера, да немачка влада „не сме бити део француске изборне кампање“.
А била је, на разне начине. Иако се двојац „Меркози“ није појављивао на предизборним скуповима – после јавних упозорења да „француског председника бирају Французи“, Саркози је повукао позиве Меркеловој и избегао ортачке наступе, схвативши напокон да би то могло да донесе више штете него користи – из Берлина му је упућен у последњем трену, као појас за спасавање, проблематичан „поклон“.
УДАР НА ШЕНГЕНСКУ „СВЕТИЊУ“
Да би Саркозијеву битку против „најезде миграната“ учинила уверљивијом, немачка влада је повукла потез против којег се пре нешто више од годину дана, када је тадашња данска влада из истих разлога увела контролу на границама према Немачкој и Шведској, жестоко бунила. Немачки министар унутрашњих послова Ханс Петер Фридрих је, наиме, заједно с његовим француским колегом Клодом Геаном обелоданио иницијативу да се националним владама, у случају нужде и зарад заштите националних интереса, дозволи макар привремена суспензија Шенгена и без претходне сагласности бриселске европске централе.
Учињен је тако нови удар на ионако угрожено европско јединство, на његово најосетљивије место, на један од његових највећих симбола и светиња – Европу без граница – и то у часу када управо немачка канцеларка на сав глас тврди како је једини начин да се извуче из драматичних финансијских ломова и досад највећих искушења пред којима се нашла европска фамилија, управо у јачању европског јединства и солидарности.
Овај „провидни изборни маневар“, како га је протумачио председник Европског парламента (Немац) Мартин Шулц показао је две (опасне) ствари: да је (пре)моћни немачко-француски „директоријум“ спреман када му се прохте да посегне за диктатом и да су, такође, европски лидери, зарад голе борбе за власт, такође спремни да се приклоне разорном популизму.
Саркозију очигледно та високо рискантна политичка авантура није помогла. У готово паничном страху од губитка „трона“, покушао је да у свом десничарењу буде већи Ле Пеновац и преотме гласове ултрадесничарској председничкој кандидаткињи Марин ле Пен.
Наврнуо је тиме само воду на њену воденицу. Како то обично бива, клијентела на коју је рачунао у том мутном „лову“, у избору између копије и оригинала, определила се за оригинал: Марин ле Пен је упркос свим „непогрешивим“ прогнозама агенција за испитивање јавног мњења остварила за њену странку тријумфалан резултат (18, 01 одсто) и постала личност од чије „наклоности“ ће зависити исход другог круга председничких избора, па тиме и сутрашњица Француске!
ФРУСТРИРАНИ ГРАЂАНИ
Саркозијев пораз у првом изборном кругу неочекиван је – с тим се рачунало тек у „репризи“. Мање је неспорна победа његовог ривала, кандидата социјалиста Франсоа Оланда, који се трудио да се бирачима представи као сериозан, прагматичан и саосећајан човек, и у томе прилично успео. Она је више израз протеста и фрустрације већине Француза – о чијој „жеђи“ за променама сведочи и невероватно високо учешће гласача, 80 одсто – због стања у земљи после првог мандата садашњег, највероватније још само кратко време, председника.
Од те чињенице да се Французи 2012. године налазе у далеко горој ситуацији него 2007, кад је „први жандарм“ нације (у време председниковања Жака Ширака био је министар унутрашњих послова) ушао у Јелисејску палату, највише је, како рекосмо, профитирала ултрадесничарска кандидаткиња: запаљивим паролама против странаца и „бездушне“ политичке елите наступала је као заштитник губитника, сиротиње и незапослених и као контрапункт „председнику богаташа“ Саркозију.
С јачањем гневног гласачког потенцијала, који свој гнев испољава и усмерава против етаблираних, а отуђених и бирократизованих политичких странака суочава се још уочљивије и сама Немачка, чији политички рељеф је деценијама био традиционално постојан.
У шездесет и три године постојања садашњег политичког система Савезне Републике Немачке, на политичкој сцени појавиле су се, уз традиционални трио који су чинили социјалдемократе, демохришћани и либерали, само две политичке странке које су успеле да прескоче парламентарни „праг“ од пет процената бирачких гласова – Зелени и Левица. Сада су се на препад појавили „гусари“ чији поход, бар тренутно, делује незадрживо, с крајње непредвидљивим последицама.
Пред њиховим походом „пао“ је најпре Берлин. Партија пирата, како се званично зову, освојила је 18. септембра 2011. године, сасвим неочекивано, високих 8, 9 процената гласова и ушла у градски Парламент (има статус покрајине) са петнаест посланика. Следио је потом, такође тријумфално, Сар, на реду је најмногољуднија немачка покрајина (седамнаест милиона становника) Северна Рајна Вестфалија, где их „следује“ двоцифрен резултат и можда учвршћивање на трећој позицији, одмах иза два велика политичка блока, социјалдемократа и конзервативаца, испред зелених, либерала и Левице!
После овог „јуриша“ више се не поставља питање хоће ли „гусари“ улетети наредне године у Бундестаг, већ шта ће то значити за земљу у целини и њен политички систем. Посвећујући овом политичком феномену ударну тему, под насловом „Аванти дилетанти“, хамбуршки „Шпигл“ констатује да су пирати постали „велика тема немачке политике“, доносећи такође велико питање: хоће ли „гусари“ променити постојећи политички систем или ће (окоштали) систем променити њих?
Слична питања постављала су се и када су Зелени, такође на препад, освајали политичку сцену, и власт, најпре у покрајинама (први њихов „министар у патикама и џинсу“, што је међу господом у тамним оделима деловало као велика јерес и „нечувена провокација“, био је потоњи немачки шеф дипломатије и вицеканцелар Јошка Фишер у покрајини Хесен), а потом и на савезном нивоу. Многи су тада били уверени да ће се ова шарена, по изгледу и по идеологији, разбарушена дружина, која је разбијала све конвенције, брзо распршити и да ће етаблиране странке поново „окупирати“ терен који су нехајно, и за тренутак, препустили еколозистима.
ВАНЗЕМАЉЦИ У БУНДЕСТАГУ
Није се то догодило. Зелени су пустили дубоке политичке корене и постали незаобилазна политичка снага у немачком страначком спектру. У Бундестагу су их дочекали као ванземаљце. Памтим из тог времена једну веома говорљиву и упечатљиву фотоградију на којој се види како Хелмут Кол с изразом подсмеха и згражања посматра брадате и космате колеге у посланичкој клупи.
Тадашње јеретике и бунтовника је, међутим, брзо „скувао“ велики „лонац“ уходаног политичког система и „утерао у бразду“. Хоће ли се то догодити с пиратима и ко су уопште они?
Одговор на друго питање делује једноставније, иако није лак. На прво је, у овом часу, просто немогућ. Оба питања су, међутим, међусобно повезана и условљена. Тешко је, наиме, поузданије предвидети да ли је овај, такође шаролики покрет, у којем има много струја и различитих политичких опредељења, израз тренутне и краткорочне побуне против постојећег, представничког и отуђеног политичког система или дугорочна потреба „бирачке масе“ за директним и непосредним учешћем у политичком одлучивању.
Већ сада су се пирати широко излили из свог (уско) хакерског изворишта, из којег су настали као протест информатички високообразованих, углавном младих људи против сваког облика спутавања и ограничења у комуницирању на глобалној интернетској мрежи. Тај протест се потом ширио и против сваког облика „терора“ које све учесталије демонстрира „Велики брат“ разним видовима присмотре и контроле у режији великих корпорација и државе. После „диверзантских“ упада у забране моћних, од тајних служби до компјутерских центара мултинационалних организација и државних администрација, који су скретали пажњу јавности, формирао се широки фронт побуњеника против политичког система који се грађанина, а све у име демократије, сети једанпут у четири године, употребљавајући његову руку (док заокружује број на гласачком листићу), злоупотребљавајући његову вољу и интересе.
Тако су Пиратској партији у Немачкој, иначе најснажнијој ове врсте у Европи, иако је Шведска постојбина политичких гусара, пришли многи бивши чланови традиционалних парламентарних странака. Из различитих побуда и истог уверења: да у овом покрету могу остварити идеал демократије у непосредном одлучивању.
У набрајању таквих примера, „Шпигл“ спомиње и случај лекарке из Бохума Сузане Ломан. Била је годинама ангажовани члан странке зелених. Све до часа кад се одлучивало хоће ли Немачка учествовати у „косовском рату“, у бомбардовању Југославије. Зелени су у том часу били на власти и њихов глас је могао да у томе буде одлучујући. На ванредном конгресу који је тим поводом био сазван, њен неприкосновени лидер, тада шеф дипломатије и заменик председника владе (Шредера) Јошка Фишер је то поставио као питање „бити или не бити“, запенушено уверавајући делегате да се не сме „дозволити нови Аушвиц“ (!) и „хуманитарна катастрофа“ на Косову. Суочио се са снажним противљењем (један од делегата га је у знак протеста погодио пред укљученим телевизијским камерама у главу пластичном кесом пуном црвене фарбе), а онда је потргао последњи адут: пашће влада и зелени се више никад неће вратити на власт.
Докторка Ломан је, с разочарањем, схватила да је и у њеној партији важнији останак на власти од принципа. Напустила је странку. Сасвим се повукла. Сад је поверовала да би Пиратска партија могла да буде њен нови политички завичај. Они, каже, практикују друкчије вођење и схватање политике које одговара њеним назорима.
Две трећине бирача ове странке чине то из незадовољства према другим, етаблираним странкама, којима су некада припадали или им, на изборима, поклањали поверење, констатује политиколог Штефан Клеха. Њен бирачки потенцијал је типичан за европске десничарске популистичке странке. То су претежно млади људи. С једном разликом: у овом случају реч је о образованој младежи.
Лидери етаблираних политичких странка на „уљезе“ гледају с мешавином игноранције, затечености и нескривеног страха. Међу политиколозима и аналитичарима има много оних који верују да је реч о „пролазној појави“. Али и много оних који су убеђени да су пирати весници пробуђеног интересовања огромног броја људи, у свим друштвеним слојевима, од левице до деснице, и не само међу младима, који су поверовали да је једна боља, хуманија политика ипак могућа.
Ово њихово уверење учвршћује следећи аргумент: постојећи политички систем све више губи свој легитимитет, својом отуђеношћу је учинио људе равнодушним или их окренуо против себе, до те мере да је његова радикална, готово револуционарна обнова просто неизбежна.
