Mitovi o američkoj armiji

Piše Zoran Milošević

Amerikanci koriste strategiju psihološko-propagandnog zastrašivanja: vojni budžet SAD-a veći je od svih vojnih budžeta u svetu, njihova armija poseduje nova oružja koje drugi nemaju… Realnost je, međutim, nešto drugačija

 

Početkom marta 2012. godine novinske agencije počele su da šire vesti o novim oružjima koje navodno imaju samo SAD. Reč je između ostalog i o bombama od 13 tona koje su „sposobne da  probiju beton debljine 65 metara“ (dimenzije koje upravo imaju nuklearni objekti Irana). Ovome su dodata i druga superoružja, koja bi da postoje SAD zaista učinile nepobedivom. Da li je tako ili je naprosto reč o postavci psihološkog rata prema kojoj je mnogo važnije uplašiti neprijatelja nego stupiti u neizvesnu borbu, odnosno  zastrašivanjem učiniti da protivnik odustane od borbe?
Amerikanci zaista često koriste ovu strategiju, a već je zapaženo da se u toj funkciji  insistira na sledećim tvrdnjama: vojni budžet SAD-a veći je od svih vojnih budžeta u svetu, njihova armija poseduje nova oružja koje drugi navodno nemaju, dok  posebni programi obuke američkih vojnika stvaraju profesionalce bez mane.

PORAZI  KOJI ZBUNJUJU

[restrictedarea]

Ipak, ako hladne glave pogledamo izvesne nesporne činjenice, dobijamo drugačiju realnost. Na primer, zašto „najbolja armija na svetu“ trpi poraz od mudžahedina u Avganistanu, fedaina u Iraku i somalijskih bandi? Zašto američke specijalne jedinice prilikom odbrambenih bitaka stalno gube (da li to znači da ne bi mogle zaštititi ni teritoriju SAD-a u takvim borbama)? Posle svake informacije o postojanju novih superoružja, a koje bi proverili stručnjaci drugih država pokazivalo se da su takve vesti netačne. Činjenica je da američka vojna industrija pod vidom novog oružja predstavlja samo modifikovani tehniku, koja je već u naoružanju armije SAD-a. Američka armija svoje borbene redove u 90 odsto slučajeva popunjava iz reda imigranata (jer im obećavaju državljanstvo i spajanje sa porodicom, kao i novac), najamnika iz drugih država, kao i građana SAD-a kojima je neophodna novčana podrška radi školovanja, izgradnje kuće i slično.
Veruje se da upravo zbog toga u američkoj armiji u potpunosti odsustvuje svest o važnosti borbenog duha, motivacije i samopožrtvovanosti. Govori se najčešće o tome ko će, ukoliko američki vojnik pogine, da koristi vojnikove „zarađene“ privilegije. Zato i svi ratovi u kojima učestvuju Amerikanci više liče na propagandno-politički šou, koji krije bizarnu istinu da njihovi vojnici mogu biti samo (plaćene) ubice, ali ne i da ginu za ideje svoje države. Kako se to inače pokazalo na Bliskom istoku, čim američka armija doživi minimalne gubitke, to dovodi do masovnog dezertiranja boraca najhvaljenije armije na svetu. (Inače, o vojnim neuspesima američke armije od osnivanja do danas čitaoci se mogu informisati na sajtu „weandworld.ru“, u tekstovima  Konstantina Kolontaeva).
No, zato su tu medijski mitovi o nepobedivoj američkoj armiji, koji se neprestano stvaraju i emituju da bi se prikrili gubici. Na primer, prema podacima zapadnih vojnih analitičara, SAD su u Korejskom ratu izgubile više od 50.000 vojnika, dok Ministarstvo odbrane priznaje tek osam hiljada. Tek sada znamo da je „najmoćnija armija sveta“ prilikom napada SAD-a na Grenadu (1983)  izgubila više od 100 transportnih aviona, što je dovelo do pogibije preko dve hiljade vojnika, uključujući i celokupni sastav čuvene specijalne jedinice „Delta“. I inače istorija ove specijalne jedinice je vrlo tragična, jer za sve vreme svog postojanja nijednom nije uspela da stupi u borbu, zato što je u akciji oslobađanja talaca u Iranu izgubila  40 odsto svog sastava i povučena je, a potom je ceo sastav ove jedinice, kako smo napomenuli, izginuo nad Grenadom. Dodajmo da je američki desant na Grenadu propao uništen sovjetskim oružjem iz doba Drugog svetskog rata. U ovom ratu SAD su uvele u borbu 30.000 svojih vojnika, kojima se suprotstavilo tri hiljade grenadskih vojnika i hiljada kubanskih vojnika (među njima je samo 200 bilo profesionalnih vojnika, ostali su bili rezervisti). Tek kada je Kubancima nestalo municije, Amerikanci su uspeli da ovladaju Grenadom. Upravo ovo američko iskustvo odvratilo je SAD  od napada na Kubu, što su planirali već više decenija da urade.  To nisu smeli da urade ni kada je Rusija ostavila Kubu. Sve ovo govori da je priča o nepobedivoj američkoj armiji čist mit i gola medijska konstrukcija. Tek šest godina unazad američka javnost je informisana o borbenim dejstvima svoje armije u Panami, jer su mediji otkrili strašnu činjenicu „da su američke jedinice otvarale vatru po drugim američkim jedinicama u zoni borbenih dejstava deset puta više nego po neprijatelju“. U američkom žargonu to se nazvalo „prijateljska vatra“ i zaista je postala tradicija u američkoj armiji. To govori da je obuka u američkoj armiji zaista traljava, da nemaju elementarno znanje iz topografije, taktike i strategije vođenja oružane borbe.

KADA POLITIČARI PLAČU
I rezultati vojne akcije u Iraku (1991) su rasplakali njihove političare. Naime, bilo je potrebno mnoštvo pritisaka na saveznike da njihovi mediji ne objavljuju podatke o gubicima američke armije koji su samo za prvih šest dana agresije doneli Amerikancima 15. 000 mrtvih vojnika, 600 uništenih tenkova i 18 najnovijih borbenih aviona – navodi Valerij Boval, analitičar ruskog sajta „Voenoe obozrenie“. Iračka armija je ovo postigla zahvaljujući dobroj obučenosti i oružju ruskog, srpskog, ukrajinskog i kineskog porekla. Sredstva protivvazdušne odbrane su uništila i mit o američkim „nevidljivim avionima“, jer su ih sovjetski radari uspešno otkrivali, što je dovelo to toga da za sedam meseci rata u Iraku SAD i Engleska izgube više od 300 najnovijih aviona. Samo zahvaljujući kontroli „demokratskih“ medija ovi podaci su prekasno stigli do (američke) javnosti. Takođe, mnogo reklamirani američki tenkovi „Abrams“ bili su uništeni sovjetskim protivtenkovskim raketama, što potvrđuje saznanje da je američka armija okružena medijskim mitom nepobedivosti. Amerikanci su, što je interesantno, velike gubitke u oklopnim sredstvima pripisivali ne uspehu iračkih boraca već „prijateljskoj vatri“. Drugim rečima, tvrdili su da su Amerikanci greškom uništavali svoje tenkove.
Amerikanci u Iraku, ipak, nisu izvukli adekvatne pouke. Tek kada su primenili strategiju „kupovine protivnika“ uspeli su da umire Iračane, a onda su krenuli da preko medija šire „mit o nepobedivosti američke armije“. U Iraku su Amerikanci izgubili više od 50. 000 vojnika, a rezultat njihove vojne avanture u Iraku je haos u toj zemlji. Koliko je vojnika ranjeno i naknadno umrlo od posledica ranjavanja tek će se utvrditi, ali postoje uverljiva svedočenja da su bolnice SAD-a i one koje kontroliše NATO bile pune. Istovremeno, pokazalo se da „nepobedivi američki vojnici“ veoma vole antikvitete i pljačku svih vrednosti. Na primer, američki vojnici su odneli antikvitete u vrednosti od preko dve milijarde dolara.
Vojni analitičari velike gubitke američke armije u Iraku tumače „niskim koeficijentom inteligencije američkih vojnika i oficira“, odsustvom profesionalne etike i patriotizma. Naime, pokazalo se da američki vojnici u praksi pokazuju nizak stepen obučenosti, nepoznavanje vojne tehnike koja im stoji na raspolaganju, odsustvo navika i znanja da izrađuju najjednostavnije fortifikacijske objekte (zaklone, rovove, bunkere, da se maskiraju…) Na taj način, američki napad na Irak je postao lakmus papir koji je ceo svet obavestio o stvarnom stanju američke armije. Drugim rečima, dugo stvarani američki mit o vlastitoj vojnoj nadmoći u Iraku se raspršio kao jutarnja magla.

KORENI SLABOSTI
Prema već citiranom Valeriju Bovalu uzrok manjkavosti armije SAD-a je „slab sistem obuke oficirskog i vojničkog sastava, što je osnovni razlog nesposobnosti upravljanja komplikovanom vojnom tehnikom i što dovodi do velikih gubitaka u borbi“. Više od dve trećine američkih oficira nisu profesionalni oficiri, nego diplomci građanskih univerziteta, koji vojno znanje stiču na kratkotrajnim kursevima od šest meseci, a njihov nivo je nivo završnog razreda osnovne škole.
Činjenica je da se oficirski kor Amerike formira iz najsiromašnijih slojeva društva, koji nemaju dobre radne navike i ne mogu da završe najbolje američke univerzitete. Oficire kopnene vojske priprema Vojna akademija „Vest Point“ i Oficirska škola u Džordžiji (školuje 500 oficira godišnje preko kurseva koji traju samo tri meseca). „Vest Point“ daje 1000 oficira godišnje, a u njega je moguće doći tek na osnovu preporuke viših oficira. Budući oficir se školuje četiri godine, a program je veoma jednostavan (prema srpskim vojnim kriterijumima to bi bila srednja škola i sastoji se uglavnom od opšteobrazovnih predmeta: strani jezici, matematika, fizika, istorija, književnost, pravo, vojno rukovođenje itd). i ne odnosi se na službu u nekom konkretnom rodu vojske. Vojno znanje polaznici „Vest Pointa“ stiču tek na praksi u vojnim jedinicama. Amerikanci nemaju ni kvalitetnu dodatnu obuku oficira za generale (Generalštabna akademija koja obično traje dve godine), već se to radi na „vojnom koledžu“, na kursu koji traje samo 10 meseci.
Inače, vojni analitičari borbenu gotovost ocenjuju tek u realnom ratu, a u miru na osnovu njenog broja i borbene gotovosti (koja se utvrđuje na vojnim manevrima ili vežbama), količine oružja i tehnike, kao i kvaliteta obuke oficira i vojnika. Tek kada se ima tačna informacija moguće je razobličiti od medija i Holivuda dugo i uporno građeni mit o „nepobedivosti najobučenije armije na svetu – armije SAD-a“.

[/restrictedarea]