Milan Brdar: Vidilac u Troji

Piše Vladimir Dimitrijević

Nova Brdareva knjiga „Hronika razorene Troje 1-2“ sastoji se od niza članaka, predavanja i intervjua, koje je profesor dr Milan Brdar, kao svojevrsna pisma u boci, upućivao srpskoj javnosti od 2004. do 2011. godine

U knjizi „Hronika razorene Troje“ najviše je intervjua, uglavnom datih Biljani Đorović u emisiji „Atlantis“, Drugog programa „Radio Beograda“ (zabranjena, uprkos snažnom protivljenju domaće i svetske intelektualne javnosti, početkom 2011). Biljana Đorović, naravno, nije samo novinar: ona je žena mislilac prvog reda, koja je u svom stvaralaštvu uspela da spoji temeljne filosofsko-sociološke uvide sa snažnim novinarskim angažmanom (elita svetskog antiglobalizma, od Noama Čomskog, preko Majkla Parentija, do Edvarda Hermana, uvek je spremna da se odazove na njene pozive na razgovor). Ona je profesoru Brdaru postavljala prava pitanja, a intervjuisani je na njih odgovarao iskusno, kao pravi intelektualni mačevalac. Ili, kako bi Biljana Đorović rekla, on „u intelektualnu aparaturu uvodi elektronski mikroskop najnovije generacije pod koji stavlja sociologiju, istoriju ideja, filozofiju, metateoriju društvenih nauka, naučnu kritiku“.

U BUDOARU SVETSKE POLITIKE
I sada je pred nama dvotomnik koji se bavi svim ključnim pitanjima prve decenije 21. stoleća, ne samo u Srbiji. Tu su razmišljanja o odnosu tržišta i ideologije u evropskoj kulturi, uvidi u prosvetiteljstvo kao racionalizaciju terora, o utopističkoj obuzetosti „patosom nasilnog darivanja sreće“ (Florovski), gubljenju značaja filosofije u doba neoliberalizma, medijskoj kretenizaciji svega i sviju… Naravno, eto i srpskih pitanja: Brdar nam otkriva da Srbijom vlada novi titoizam (srbofobija plus ukidanje sloboda, a sve pod maskom borbe za pun trbuh, koji se zove „svetlija budućnost“ – ovog puta euintegrativna), upozorava nas da se većina srpskih intelektualaca prostituiše zarad čanka sočiva, kako je navikla u vreme Broza, i ukazuje na to da „vlast krčmi sopstvenu državu“. Brdar, s pravom čoveka koji „više vidi no onaj pod brdom“, jer stoji na bregu istinske nauke, neodvojive od moralne odgovornosti za zajednicu, govori jasno i o Kosovu i o Srebrenici, i o Jasenovcu i o farsičnoj istoriografiji arbanaškog zeta Holma Zundhauzena, kome u formulisanju stavova pomažu domaći lumeni, poput raznih Biserko, Čolovića & kompanije (vrhunska je Brdareva analiza prostačkog Zundhauzenovog mita o turbo-folku kao tobožnjem proizvodu „velikosrpske ideje“).Tu je i pažljivo praćenje ishoda praksisovaca, uglavnom jalovih „mladomarksista“, od kojih je jedino Mihajlo Marković ostao dosledan levičarskoj ideji kao ideji socijalne pravde, ne zaboravljajući ni rodoljublje kao uslov bez kojeg se ne može biti čovek čovečanstva (svi ostali su postali NATOsofi i EUmnici, koji usklikuju s ljubavlju neoliberalizmu s istim žarom kojim su ranije pevali himne „Tezama o Fojerbahu“). Autor „Hronike razorene Troje“ ukazuje i na trajnu vrednost nacionalizma (koji, kako bi rekao vladika Nikolaj, nikad nije „uski i glupi šovinizam“), podseća na nastojanje Imperije da nam uruši Crkvu kao identitetski oslonac, a naročitu pažnju posvećuje razaranju našeg visokog školstva pod vidom „bolonjizacije“ (amerikanizacije evropskih univerziteta koja znači pretvaranje studenta u đaka srednje škole, a profesora u popisivača bodova, papirologa i poklanjača ocena). Kao čovek koji je izvesno vreme bio pomoćnik Ljiljane Čolić, ministarke prosvete, Brdar nam nudi „insajdersku“ priču o tome kako činovnici „Svetske banke“ u Srbiji upravljaju razaranjem našeg školstva, pri čemu im se, sa „naše“ strane, za ulogu dokusuritelja svagda nude razne lenjin-gaše, tinde, šećibovići i ostala cirkuski šarolika bratija slepčovođa na putu od Svetog Save do Đerđa Soroša. U drugom delu drugog toma „Hronike razorene Troje“ Brdar, s kolegom Aleksandrom Jokićem, pažljivo razmatra slučaj dodeljivanja počasnog doktorata američkom „moralisti“ i apologeti „pravednih ratova“ Martinu Volceru, koji se 1999. godine zalagao za bombardovanje Srbije. To je prava „knjiga u knjizi“, pod naslovom „Nepravedan počasni doktorat: hronika neuobičajenog akademskog beščašća“.
O naslovu knjige autor veli: „Ova savremena Troja o kojoj je reč jeste sama Itaka, odnosno savremena Srbija. Kao u drevnom mitu deset godina je (tokom devedesetih prošlog veka) odolevala opsadi Danajaca, a onda je posustala, opčinjena poklonom demokratije. Dobili smo papirnatu demokratiju, da bi nam zauzvrat uzeli sve što hoće“. Kiklop se u našoj apokaliptičnoj verziji drevne povesti sakrio u Trojanskog konja, a Odisej se, vrativši se u zavičaj, pridružio pljačkaškoj družini, ne zapažajući da „razara sopstvenu kuću“. Kiklop Imperije, po Brdaru, „namešta lokalne Odiseje, upravlja njima i menja ih kao čarape, u nesrećnim zemljama bivšeg socijalizma, naročito regrutovanjem intelektualnih elita, gladnih demokratije i estradne promocije, a inače kardinalno neodgovornih prema svojim državama i narodima“. Našavši se u Srbiji pod knutom političkih amatera, spremnih da prodaju majku za šaku dolara i da menjaju identitet svog naroda, dovodeći „ilegalno nacističke zapadne kompanije da nam truju obradivu zemlju i ekologiju“, klovnova i dvorskih luda podvlašćenih globalističkim pljačkaškima koji od naroda (people) prave ljude – ovce (sheeple), u doba kad nauka služi kao „prostitutka u budoaru svetske politike“, Brdar je uzviknuo: „ (…) Evo ja, Srbin, koji drži do sebe i svog naroda, s dedovima u čijim je kućama bilo više reda i pristojnosti nego među vrlim zapadnim demokratama, a pogotovo u njihovom odnosu prema nama“. U herojskom „Ja“ početak je ove knjige.
Dok svi oko njega postaju nosorozi, i uživaju u tome, kao u drami Ežena Joneskoa, naš Beranže, profesor Brdar, ostaje čovek. I to čovek koji se, kao i Beranže, bori do kraja, bez obzira na „nosorogizaciju“ srpske istorije i savremenosti.

PORUKE JEDNOG VIDIOCA
Knjiga profesora Brdara toliko je puna dobrih i tačnih rečenica, snažnih poređenja, upečatljivih slika da čovek stalno pada u iskušenje da prikaz pretvori u zbirku citata. Izbegavajući to iskušenje, a svestan da je novinski tekst nedovoljan da ukaže na sve dimenzije Brdarovog sagledavanja naše situacije, vredi ukazati na neke od njegovih putokaznih pristupa čitanju naše zakukuljeno-zamumuljene (a do bola providne) tranzicione stvarnosti.
Ključni problem sveta u kojem živimo (kao pojedinci i kao narod) je, po Brdaru, „pisoarizacija stvarnosti“, uzdizanje bezvrednog i štetnog, lažnog i praznog, u status vrednog i neprikosnovenog, kao i bacanje svega vrednog u blato, zarad geopolitičkih i ekonomskih ciljeva Imperije. Simbolički početak svega je, smatra autor, izlaganje naopako okrenutog pisoara kao umetničkog objekta pod imenom „Fontana“, što je Marsel Dišan izveo 1917. godine, čime je konačno razoren kalokagatijski ideal evropske umetničke tradicije, zasnovane na jedinstvu Dobra, Lepote i Istine. Sada prisustvujemo „epohalnom procesu pisoarizacije“: „(…) Sve što je imalo vrednost, od nacionalne kulture do ličnog dostojanstva, a što upadne u aktuelnu mašinu globalizacije kao poslednjeg pohoda Imperije u osvajanje sveta, biva srozano do tačke bezvrednog pisoara, u koji onda doslovno rečeno može da se vrši svaka vrsta nužde“. Dok nas primoravaju da evropsku WC šolju koristimo kao šoljicu za kafu, povremeno na nas povlačeći vodu iz vodokotlića, traže da vičemo: „Još!Još!“ To jest: „Bednici nam zatvaraju usta, pošto su ih prethodno zatvorili sebi. Neka nam hiljade ljudi umire svaki dan od kancera, oni će da ćute – u ime Evrope i demokratije. Važno ja da nas vlast gnusno, puzalački nečujno uvlači u taj isti NATO, koji nas je zatrovao. I to u ime demokratije, mimo svakog zakona i morala. Diktatura proletarijata zamenjena je vladavinom ološa“. „Jahači popova unapređeni u jahače Srbije“, po Brdaru, idu do kraja – na kraju zabranjuju emisije poput „Atlantisa“, samo da se ne bi čula slobodna reč (kakvi „heroji“ – plaše se slobodne reči).
Mi živimo u svetu u kojem je „antiutopija unutrašnja istina utopije“. Prvobitna utopistika se od nepolitičkog književnog žanra – opisa društveno ostvarene vrline, u tradiciji postsrednjovekovnog humanizma, preko engleskog, krvavo-kromvelovskog, puritanskog revolucionarstva i prosvetiteljskog ubijanja milion Francuza u ime „slobode, jednakosti, bratstva“, do boljševičke GULAG odiseje, pretvara u svoju antiutopijsku suprotnost, koju opet objavljuje književnost, poput Solženjicinovog „Arhipelaga“.
Takođe, mi živimo u svetu u kojem je ostvarena vizija Markiza de Sada, koga Brdar smatra paradigmatičnim misliocem prosvetiteljstva, a ne pukim pornografom. Ako je prirodno stanje, rusoovski gledano, poželjno, onda bi svi zakoni ljudskosti i civilizacije trebalo da budu ukinuti (priroda nema milosti, u njoj je borba za opstanak), i nastaje red da se krše sva pravila: Jači tlači! Might is right!Tiranin od žrtve ne želi samo pasivno pokoravanje, nego saradnju. Imperija, po Brdaru, kaže robovima, poput  nekakvog globalnog De Sada: „U redu, moraš da budeš rob, ali ponašaj se kao da to nisi, ponašaj se kao da si saradnik, strateški partner, jer svi smo u radosnoj zajednici. Smeškamo se mi, morate da se smeškate i vi, bez obzira na to koliko je vruća vatra koju smo vam podložili. I hajde, pokažite entuzijazam, samoporobljavanjem, samoponižavanjem, samopovređivanjem. Ako bi neko trebalo da vas izbavi, to smo mi koji smo vas i bacili na kolena“.
Srbima je teško jer ih Zapad, bez obzira na sve, stalno vidi kao produženu ruku Rusije na Balkanu i, potencijalno, na Sredozemlju. Zbog toga, Brdar, koji je surov realista, kaže da mi u ovom času ne možemo da rešavamo svoju sudbinu: naša sudbina zavisi od ishoda sukoba Zapad-Rusija. Međutim, to ne znači da bi trebalo da radosno učestvujemo u desadovskoj orgiji globalizma, i da izdaju Kosova slugeranjski predstavljamo kao „strateško partnerstvo“ sa Imperijom. Pogotovo to ne bi trebalo da rade intelektualci kojima je stalo do ličnog i nacionalnog dostojanstva. Oni su dužni da govore istinu i da traže puteve izlaza.
Kada je učenik pitao Konfučija šta bi on uradio kad bi ga vladar jedne oblasti pozvao da mu bude prvi ministar, Konfučije je rekao da bi prvo izvršio reformu pojmova, dovodeći ih do njihovog pravog značenja. Jer, nikakav boljitak nije moguć dok se problemi ne definišu, a to je neostvarivo bez ispravnog korišćenja reči. Knjiga „Hronika razorene Troje“ Milana Brdara je „konfučijevski“ rečnik ispravljenih pojmova i, poput „Kulturnog rata u Srbiji“ Slobodana Antonića i „Duha samoporicanja“ Mila Lompara, pravo oruđe za početni napor u preporađanju Srbije. Ako bude Srbije u armagedonskom svetu potonje globalizacije, Brdarovo delo biće nezaobilazan udžbenik budućih preporoditelja.

________________

Profesor Brdar na udaru „druge Srbije“

Pišući za kragujevačku „Nezavisnu svetlost“ ( 22. mart 2012) prikaz knjige profesora dr Milana Brdara „Hronika razorene Troje“, zapisah: „Brdar je odavno zaslužio da bude zabranjen u ‘drugoj’, ‘žutokrakoj’ Srbiji, u kojoj je parada sodomsko-gomorske avangarde preči posao od zaštite Srba na Kosovu i Metohiji, zato što se usudio da ‘drugosrbijancima’ i njihovim ocima i učiteljima u lice kaže ko su, šta su, odakle su i kuda idu, i da se bori za slobodu mišljenja u trenucima kada neotitoizam ponovo stavlja katance na umove i usta uplašenih i zbunjenih“. Prođe desetak dana, i 2. aprila moje „proročanstvo“ se ispuni (u Srbiji nije teško biti prorok – zamisliš najgori mogući razvoj događaja, i znaš da će biti gore nego što si zamislio). Tog datuma, naime, „poverenica za zaštitu ravnopravnosti“ Nevena Petrušić izdade svoje „Mišljenje povodom diskriminatorskih stavova o LBGT osobama profesora M. B.“ za koga svi znaju da je Milan Brdar. Naime, jedna LBGT aktivistkinja, studentkinja inače, ocinkarila je profesora Brdara koji je na predavanju 12. oktobra 2011. godine, na predmetu „Teorija javnog mnjenja“, pred studentima, u slobodnoj akademskoj diskusiji, izrekao zabranjeno mišljenje (svoje, naravno) da je za vreme njegovog studiranja homoseksualizam u udžbenicima psihijatrije bio oglašen kao bolest i „začudio se što to više nije slučaj“ . Profesor Brdar je odgovarajući poverenici izjavio da je temu dodirnuo jer je ona primer koji ilustruje „pritisak javnog mnjenja, usled čega nije moguća javna racionalna rasprava“, o čemu svedoči i podneta pritužba, na koju je dotična oštro reagovala (kao svojevremeno na propovedi mitropolita Amfilohija). Brdar je istakao da je Američko udruženje psihijatara (ucenjeno od gej lobija, što i vrapci na grani znaju) odluku o tome da li je homoseksualizam poremećaj u polnom ponašanju donelo preglasavanjem i, naravno, upitao se kako bi to bilo „kada bi lekari, na primer hirurzi, demokratski odlučili da čir više nije bolest“. Profesor Brdar je jasno rekao: „Kako god bilo i što god da privatno mislimo, dužni smo da tolerišemo ljude bez obzira na opredeljenja i na to da li su bolesni ili ne (od side ili neke druge bolesti), ukoliko to ne narušava naše zdravlje“. No, poverenica DIXIT: „Predavanje je komunikacija između nejednakih strana, profesora, koji prenosi znanje i svojim predavanjem oblikuje shvatanja svojih slušalaca, i studenata koji na predavanje dolaze da bi nešto naučili od osobe koja je poznavalac stvari i intelektualni autoritet u oblasti u kojoj predaje. Zato je iznošenje mišljenja univerzitetskog profesora studentima na predavanju da je homoseksualnost bolest samo po sebi akt diskriminacije, jer predstavlja neprihvatljivo etiketiranje i vređa dostojanstvo ovih osoba, stvarajući u odnosu na njih ponižavajuće i uvredljivo okruženje“. I dodade: „Same radnje kojima se lice ili grupa lica uznemirava i ponižava na osnovu njihovog ličnog svojstva mogu biti raznovrsne, uključujući i javno saopštavanje određenih ideja, stavova i mišljenja“.
Inače, u SAD-u pedofilski lobi već više od dve decenije vodi snažnu boru da Udruženje psihijatara natera da pedofiliju uključi u „seksualne orijentacije“ i da se time omogući da svi izopačenici imaju slobodan pristup deci. Kako je krenulo, Srbija će na čelu sa raznim drugosrbijanskim komesarkama udenutim u žutokrake kožne mantile biti među prvima koja će takvu odluku pozdraviti. A ljude poput Brdara čeka sudbina profesora Mihaila Đurića, koji je zbog javno iznetog stava o srboubilačkom Ustavu iz 1974. godine robijao.