Ko ne može ništa, može sve – ako je protiv Srba

Piše Milorad Vučelić

Kako su stvari nekada bile jednostavne. Ko je radio protiv svoje države i špijao za strane službe i sarađivao sa potencijalnim ili neposrednim okupatorima dobijao je jasnu i podrazumevajuću poruku: „Proklet bio izdajica svoje otadžbine“. Nekad bilo, sad se pripoveda.

Stvari su se danas iskomplikovale i mnogo toga se pomešalo u srpskoj kući. Sada se za nastavak po Srbiju štetočinske saradnje sa zapadnim velikim silama otvoreno traži podrška naroda na izborima. Nacionalna i državna strategija političke i vojne neutralnosti sa vekovnom tradicijom je osnovni protivnik. I, naravno, sve ono što bi dovelo do istinske promene dosadašnje po Srbiju pogubne politike. Doslednost u službi stranih interesa je glavna izborna preporuka vlasti. Oni su pravi vlasnici tapije na evroatlantskom putu bez alternative na kojoj je kao grb utisnuta zvezdica na nezavisnoj državi Kosovo. EU put bez alternative je za njih mera svih stvari i sam smisao postojanja. Srbija nema svoju, nego samo „evropsku budućnost“.
Nikome u medijskoj i zvaničnoj Srbiji nimalo, izgleda, ne smeta opšte poznata činjenica da je blizu 60 odsto građana Srbije protiv EU i oko 80 odsto protiv ulaska u NATO. To znači da je svako dosadašnje i najavljeno sutrašnje ponašanje režima u suštinskom smislu nelegitimno. I onda se s pravom govori o predstojećim teškim i bolnim odlukama, jer raditi protiv većinskog raspoloženja svog naroda odista nije lako. U te teške odluke o kojima se ne govori spada i činjenica da će se zbog masovne nezaposlenosti i ogromne prezaduženosti dovesti u pitanje isplata penzija i plata u javnim službama, jer više od polovine žitelja Srbije „živi na državnom kazanu“. Nastavi li se dosadašnjim putem, to će se sasvim izvesno dogoditi, jer već sada jedan zaposleni plaća državne namete i pokriva ionako bedna primanja jednog penzionera.
Uz sve opipljive uvide, pravu istinu o izbornim aktivnostima lidera stranaka već četiri godine vladajuće koalicije nećemo saznati na osnovu njihovih medijskih nastupa i neposrednih obraćanja biračima. Pravu istinu ćemo saznati tek u nekim novim depešama iz američke ili neke druge zapadne ambasade, ali tada će za narod biti kasno. Tako je bilo i sa izborima 2008. godine. U tajnim depešama koje je objavio Vikiliks kao tipični negativni junaci prodefilovali su svi političari danas vladajućih stranaka i njihovi kandidati na predstojećim izborima. I svi odreda su bili u službi stranih interesa, uz zakletvu da nikada neće preći „crvene linije“ američke politike. Nema nijednog jedinog dokaza da su se promenili. Naprotiv. U protekle četiri godine izborili su se da ono što su nekada po ambasadama radili tajno sada rade javno. Šta  li će tek biti ako bi se kojim slučajem održali na vlasti. Ovo njihovo ignorisanje istine iz  Vikiliksovih depeša objašnjava zašto se toliko insistira na otvaranju  dosijea naših tajnih službi. Sada im je u ovom haosu moralnog nihilzma  koji su  napravili  bezbedno pojavljivanje istine o njima kao negativnim junacima. A o nekoj grižoj savesti i sramoti ne može biti ni reči. Gde nema stida ne može biti ni srama.
Najuočljiviji dokaz za to je uskršnja poslanica vlade u kojoj se otvoreno kaže da lokalni izbori na KiM neće biti održani. ( Pročitati tekst N. Vrzića u ovom broju „Pečata“). Najednom održavanje lokalnih izbora na KiM nije u skladu sa Rezolucijom 1244, a na osnovu nje izbori su održani 2008. godine i pre toga kada su se izbori održavali. Odustajanje od teritorijalne celovitosti Srbije  je jedina prava tekovina beogradskog režima. Na sve to oni koji kažu da nisu nadležni za održavanje izbora tvrde da su nadležni za uvođenje prinudne uprave tj, privremenih mera u opštinama ako im nešto ne bude po volji. Izbore da organizuju ne smeju, ali smeju da zavode prinudnu upravu! Narušeno je osnovno pravno načelo po kojem onaj ko može više, može i manje. U čitanju današnjih vlasti ispada da onaj ko ne može ništa može sve ako je protiv interesa Srba koji žive na Kosovu, a u svrhu očuvanja postojeće beogradske vlasti.
Osobenost u viđenju ustavnog poretka režim demonstrira i paničnim upozorenjima da je opšta opasnost to što je Tomislav Nikolić sklon da dovede u pitanje ili poništi neke od tajnih ili polujavnih dogovora koje je ova vlast postigla u Briselskom dijalogu ili zakulisnoj diplomatiji. (Treba li podsetiti da vlast kao zmija noge krije u rumunsko-srpski pakt potpisan u Briselu, neposredno pred dobijanje kandidature.  Posle niza neuspešnih pokušaja da dobije na uvid ovaj dokument, „Pečat“ je nedavno morao zvanično da se obrati povereniku za informacije od javnog značaja). Navodno bi ovakvo preispitivanje tajnih i neformalnih odluka bilo narušavanje međunarodnog pravnog poretka. Naprosto je nezamislivo takvo samoljublje i odsustvo pameti po kojima neko smatra da su njegovi privatni mutni dogovori mimo i protiv ustavnih ovlašćenja, a bez ratifikacije u parlamentu deo međunarodnog prava i unutrašnjeg pravnog i ustavnog poretka. Upečatljivo svedočanstvo o pravnim tekovinama režima je izjava predstavnika Evropskog udruženja sudija i tužilaca u kojoj se izričito kaže da su u ovoj asocijaciji „potreseni stanjem u srpskom pravosuđu“ i da bi im „trebalo tri dana da nabroje sve što nije dobro urađeno“.
Povuci potegni izvesno je da je jedini pravi evropski uspeh beogradskog režima predan rad na priznavanju „države“ Kosovo, koje je postalo prava sigurna kuća za sve kriminalce i teroriste, uključujući i ove koji su  pre neki dan streljali pet Makedonaca. I samo tome i ničemu više imaju da zahvale što im je udeljena uloga večitog kandidata.
Pošto je politika „bez alternative, a protiv Srbije“ aktuelnih vlasti proglašena vrhovnom vrednošću, oni su se uživeli u ulogu davaoca EU indulgencija ili oproštajnica. Niko ne može biti za EU, a daleka nam je pomisao da se za to kandidujemo, ako oni ne odluče. Može se promeniti samo onaj kome oni odobre i koga ne vide kao konkurenta i ko im može pomoći u daljem održavanju vlasti. Slučaj Miloševićevih socijalista i njihovog pomirenja je već opštepoznat, ali se zato naprednjaci pominju kao pritajeni neprijatelji evropskog puta i kao odgovorni za vođenje države koja je dovela do bombardovanja Srbije. Tako, zamaskirani žuti kandidat za gradonačelnika Beograda Dragan Đilas poneseno kaže da to „mora da se plati ali ne na izborima“ prizivajući ko zna šta i ko zna kako. Oni koji su bombardovali Srbiju su nevini, ali su neki Srbi, već prema njegovom proizvoljnom kriterijumu, krivi. Odapeta Đilasova strela može stići svakoga ko nije po volji ovom čuvenom „borcu protiv Miloševića“. Ta borbenost se može uporediti samo sa kikirez pevcom koji je jednom kukuriknuo, a onda čitavu deceniju kljucao po bogatom čardaku hrane i gledao kako raspevani pravi petlovi završavaju zbog kukurikanja u loncu, a onda ponovo propevao glumatajući neku pevčinu. U slobodnom prevodu današnjih demokrata moglo bi se reći – Miloševićev tajkun.
Kada smo već kod prevoda ili parafraza možemo se latiti i čitanja Šekspirovih reči „biti spreman to je sve“. U preciznom, a u slobodnom prevodu, to znači – promena.