Kidnapovanje Bobija Fišera (deo prvi)

Piše Zlatko Bogatinovski

Iskazujući svoj lični, pa i politički stav i protest protiv sankcija SR Jugoslaviji, Boris Spaski i Bobi Fišer su u našoj zemlji, tačno pre 20 godina igrali revanš „meča stoleća“

 

Uhapšen Bobi Fišer! Japanska agencija „Kjodo“ je 13. jula 2004. godine javila da je legenda svetskog šaha uhapšena na aerodromu „Narita“ u Tokiju, zbog korišćenja falsifikovanog pasoša i navodno zbog kršenja sankcija UN prema SR Jugoslaviji čak iz maja 1992. godine. U Jugoslaviji je tada bio zabranjen i sport, jer je embargo UN uključivao i zabranu održavanja međunarodnih sportskih takmičenja. Jugoslaviji su tada mnogi okrenuli leđa, ali ne i pravi prijatelji.
Iskazujući svoj lični, pa i politički stav i protest protiv ovakvih sankcija, Boris Spaski i Bobi Fišer, deseti i jedanaesti prvak sveta u šahu su u SR Jugoslaviji igrali revanš „meča stoleća“ za titulu prvaka sveta iz Rejkjavika 1972. godine. Dvadeset godina posle prvog meča Fišer je igrao gde je želeo.

„JA IGRAM ŠAH GDE HOĆU“
Kada je 1972. godine tražio da se meč održi u SFR Jugoslaviji, lično mu je državni sekretar Henri Kisindžer objasnio da ne može američki sportista da igra tako važan meč u nekoj „komunističkoj“ zemlji. Na putu do titule Fišer nije dobio nikakvu podršku svoje države. Sve je uradio sam. Zapanjen ovim činom nametanja, a vrlo pravdoljubiv, Fišer je demonstrativno odbio da igra meč uopšte. Ljut na Stejt department i ogorčen nepoštovanjem slobode američkih građana nije shvatao zašto ne može da igra gde hoće. Henri Kisindžer mu je i to objasnio.
Godine 1972.  je prvi i jedini put u istoriji šaha jedan rođeni Amerikanac (Fišer je rođen u Čikagu 9. marta 1943) pobedio Rusa, Borisa Spaskog, i postao prvak sveta. Onda je jednostavno nestao.
Vest da će posle dugogodišnje Bobijeve samoizolacije i neigranja šaha u SR Jugoslaviji uprkos sankcijama biti održan rimejk „meča stoleća“ između njega i Spaskog, 1. septembra 1992, bila je prava bomba.
Pre početka meča, 21. 08. 1992. godine, Ministarstvo finansija SAD-a je obavestila Fišera da je njegovo učešće u meču, po njima, protivzakonito i da će biti kažnjen ako bude igrao. Za razliku od sedamdeset i druge, devedeset i druge je Fišer  prkosno izjavio: „Ja igram šah gde hoću“.
Na konferenciji za novinare Bobi je pred TV kamerama i više od 300 novinara iz čitavog sveta – bukvalno pljunuo na ultimativno upozorenje, baš na memorandum Vlade SAD-a. Potom ga je pocepao i bacio.
Po mišljenju američkih pravnika, ovim se pismom kršio član 1, odeljak 9, paragraf 3 Ustava SAD-a, koji se odnosi na osnovna ljudska prava. Bez obzira na to, a na osnovu predsedničke naredbe 12810, od 5. 06. 1992, koju je potpisao Džordž Buš o zabrani trgovinskih transakcija sa SRJ, kao i novembarske optužnice, 15. 12.1992. godine je izdat nalog za  Fišerovo hapšenje. Od tog trenutka, nekad junak američke nacije postaje „državni neprijatelj broj 1“. Tako je počeo progon Bobija Fišera. To što je u jeku hladnog rata, u meču koji je bio više od igre pobedio Spaskog i ruskoj šahovskoj školi i SSSR-u oteo „njihovu titulu“, koju su od 1948. godine neprekidno držali velikani šaha Botvinik, Smislov, Talj, Petrosjan i Spaski, postalo je nevažno, kao obrisano gumicom.
Bušova predsednička naredba je bila protivustavna i  primenljiva po potrebi. Sankcije SR Jugoslaviji su bile problematične za građane SAD-a, jer su im uskraćivale ustavno pravo na putovanje koje je potvrdio Vrhovni sud SAD-a. Bušovo pismo je sročeno na taj način, da je npr. Amerikanac koji bi doputovao u SRJ, pojeo i platio ćevape u restoranu, mogao da bude optužen za „trgovačke transakcije“ sa Jugoslavijom.
Tako je jedan od najistaknutijih kompjuterskih stručnjaka SAD-a, profesor Čarls Veldon, sa njujorškog „Siti“ Univerziteta boravio poslom u SRJ, pa niko nije hteo da ga hapsi.
Iako je Šahovska federacija SAD-a sve vreme rata kupovala stručne časopise i knjige od Šahovskog saveza Jugoslavije, niko od funkcionera nije bio sankcionisan.
Zato što je igrao šah na „zabranjenoj“ teritoriji, Fišer se neće vraćati u SAD do kraja života. Zbog otvorene podrške tada najusamljenijoj državi na svetu, Bobi će postati usamljeniji i od nje same. Neće smeti da bude ni na sahrani majke Regine i sestre Džoane. Svaka, pa i šahovska pomoć SR Jugoslaviji je morala da bude kažnjena po surovim globalističkim zakonima. Fišeru je bilo zaprećeno novčanom kaznom od 250.000 dolara i zatvorom do 10 godina. Nemačka, Švajcarska, Mađarska, Filipini, Japan i Island su bile iznuđene adrese najpoznatijeg šahovskog skitnice na svetu punih 16 godina.

CIA PACOVI

[restrictedarea]

U  Američkom konzulatu u Bernu, u Švajcarskoj, 24. januara 1997. godine Fišer produžava svoj pasoš  na 10 godina. Bobi je živeo u Mađarskoj 1999. godine kod čuvenih šahistkinja sestara Polgar, gledajući kako NATO besomučno bombarduje i kažnjava Srbiju. Bio je vrlo nesrećan povodom toga.
Živeći tako po svetu, Bobi sve više kritikuje SAD i daje antisemitske izjave: „CIA pacovi rade za Jevreje“. U međuvremenu su mu u SAD-u sve lične stvari, knjige i zapisi partija nestale.
Od 2000. godine živi na Filipinima, odakle često putuje za Japan kod poznanice Mijoko Vatai, predsednice Šahovske federacije Japana. Dajući intervju filipinskoj radio stanici „Radio Bombo“, povodom jedanaestog septembra 2001, aplaudira tom činu i kaže: „To je divna vest“.
Stejt department kreće u otvoreni napad na Fišera. Prvo je diskreditovan isključenjem iz Američke šahovske federacije i oduzimanjem titule velemajstora zbog navodnog „podržavanja terorizma“.
Onda je na lični Bušov zahtev Bobiju tajno i nelegalno poništen pasoš 11. 12. 2003. godine. Obaveštenje o tome Fišeru nikada neće stići, jer nije ni poslato. Cinizma radi, samo mesec dana ranije Bobiju je pasoš proširen sa 20 novih stranica za vize zbog čestih putovanja.
Petnaestog aprila 2004. godine, Fišer iz Manile doleće u Tokio i bez problema, sa urednim ulaznim pečatom carine i  japanskom vizom u trajanju od 90 dana prolazi granicu. Dolazi u posetu kod Mijoko.
Dva dana pre isteka vize, trinaestog jula, Fišer namerava da JAL-ovim letom 745  otputuje za Manilu. Posle toga je planirao da putuje za Igalo kod Dimitrija Bjelice, nameravajući da zatraži politički azil u Jugoslaviji, tada već SCG.
Tih dana se spremao za meč na 25 tabli protiv kompjutera „Duboko plavo“, koji je pobedio Kasparova želeći da pokaže da je bolji od Garija.
Dok je prolazio kontrolu, pokazujući bording kartu, odjednom mu neki čovek otima pasoš i udara pečat VOID, čime ga poništava na njegove oči. Nekoliko radnika obezbeđenja ga okružuje tražeći da pođe sa njima, što Fišer odbija. Vukući ga i  grubo gurajući uspevaju da ga odvedu u neki polumračan hodnik. Kada su mu rekli da je zadržan jer mu je pasoš poništen pre šest meseci, bio je zapanjen. Pitao se kako mu je pasoš bio ispravan pre tri meseca kad je ulazio u Japan? U pritvoru su mu rekli da je „pasoš poništen retroaktivno“. Najednom je postao – imigracioni predmet broj 20210. Uspeo je samo da na svoj sajt postavi rečenicu da je uhapšen u Tokiju na aerodromu i da traži pomoć.
Džon Bosnić, kanadski novinar (videti „Pečat“, br. 189) je tada radio noćnu smenu  na „Radio Japanu“, program na engleskom. U dva sata po ponoći, dok je čitao vesti, iznenada je na ekranu video najnoviju vest da je Fišer uhapšen.. Najnovije vesti se uvek prikažu tri puta, ova je bila samo jednom. Pomislio je da nešto nije u redu, da neko nešto krije.
„Kopajući“ po Internetu nabasao je na očajničku Fišerovu poruku i na telefon Mijoko Vatai.  Već u devet sati je bio kod nje u Jokohami. Pored nje je bio Ićiđi Iši, ugledni japanski političar, poslanik u Parlamentu i bivši zamenik ministra spoljnih poslova.
Za to vreme Fišeru u posetu u zatvor dolazi misteriozni čovek predstavljajući se kao „Piter“, zvaničnik američke ambasade. Kad ga Bobi pita za prezime, „Piter“ odgovara da to nije važno, već to što on ima ovlašćenje od ambasade da mu zameni pasoš za dokumenta kojima bi mogao da putuje. Fišer odbija ponudu kao i slikanje, potpisivanje bilo kakvih papira i  ostavljanje otiska prsta. Znao je da počinje prljava igra.
Već petnaestog jula japanski ministar pravde potpisuje nalog za Bobijevu deportaciju. Amerikancima se žurilo da  ga što pre, sa što manje buke prebace u SAD. Za sprečavanje te akcije je ostalo samo nekoliko dana. Kada 16.07. postavlja molbu za hitnu ponudu za politički azil u nekoj prijateljskoj zemlji, u „Vašington postu“  se oglašava specijalni agent Alen Dudi rečima da se očekuje Fišerova deportacija u SAD gde će mu se suditi.
Setio se prvog  hapšenja u Kaliforniji, dvadesetak godina pre ovog japanskog. Policija je tada zamenila prvaka sveta u šahu sa nekim obijačem banke. Nepoverljiv prema svima, tek 19. jula pristaje da razgovara sa Bosnićem. Ugledavši ga, pita ga da li radi za FBI ili za CIA. Bosnić odgovara da već 15 godina živi i radi u Japanu, i da hoće da mu pomogne. Onda saznaje da je Džon u stvari Srbin i pristaje da ga zastupa na sudu kao pravni savetnik.

STRAH OD VAŠINGTONA
Koliko sutradan je osnovao i vodio „Komitet za oslobađanje Bobi Fišera“. Izborio se da bude „amicus curiae“, tj. „prijatelj suda“. Koordinirao je pravnu i javnu kampanju za Fišerovo oslobađanje. Bobi je imao novca, ali u Švajcarskoj, tako da se Bosnić snalazio kako je znao i umeo, onako, po srpski. Angažovao je mladu, ali izuzetno upornu i stručnu advokaticu Masako Suzuki. Objavili su brzo na Internetu i na skoro svakodnevnim konferencijama za novinare sva dokumenta  važna za ovu američko-japansku blamažu. Da svet gleda prevaru u originalu. Tako je počela bitka za Bobi Fišera.
Bosnićeva ideja je bila da, zato što su američke vlasti nelegalno poništile Fišerov pasoš, Bobi ima pravo da zahteva obustavu procedure japanskih imigracionih vlasti. Pošto na dokumentu o poništavanju pasoša nije bilo Fišerove adrese, dokument je bio ništavan. Tim potezom je izvučena trenutna pat pozicija. Tada niko nije mogao da pretpostavi da će poslednji Fišerov kraljev gambit trajati skoro devet meseci.
Krajem jula Fišer podnosi molbu za politički azil u Japanu koja je odbijena. Onda podnosi drugostepenu molbu ministru pravde Daizu Nozavi.
Odriče se i američkog državljanstva. Tom činu mora da prisustvuje zvanično lice iz ambasade, ali niko ne dolazi zbog raznih izgovora. I zabrane. Bez američkog državljanstvo ne može da bude deportovan u SAD. Fišer se obraća i državnom sekretaru Kolinu Pauelu za pomoć. Odgovora nema. Međutim Japanci pristaju na deportaciju u neku treću zemlju. Bosnić je prikupio ponude čak 26 zemalja.
Fišer je rekao: „Jugoslavija“. Bosnić odmah kontaktira našeg ambasadora, a ovaj Vuka Draškovića, ministra spoljnih poslova. Vrlo brzo mu ambasador prenosi poruku ministra da nema našeg državljanstva za Fišera, jer Amerikanci ne bi bili zadovoljni.
U isto vreme na drugom kraju sveta velemajstor Božidar Ivanović, predsednik Šahovskog saveza SCG, 1.08. saopštava da je Bobi Fišer, od pet zemalja koje su mu japanske vlasti ponudile, izabrao SCG, odbivši da bude deportovan u Rusiju ili na Filipine. Po ustavu SCG nije postojala mogućnost izručenja njenih državljana. Ivanović je od crnogorskog predsednika Filipa Vujanovića dobio uveravanja da „razumije slučaj Fišer“ i da nudi pomoć oko dobijanja državljanstva. Obećava da će Fišer „dobiti titulu počasnog građanina Crne Gore“. Ivanović će iskreno i naivno reći: „Mislim da smo u moralnoj obavezi da pomognemo Fišeru. Uostalom, on je zaradio kaznu zbog naše zemlje. Njegova odluka je kompliment, ne samo u šahovskom i sportskom smislu za SCG. Verujem da ne bismo imali problema sa američkom administracijom zbog prihvatanja legendarnog Bobija“.
Ivanovića je već sutradan negirao upravo Vujanović izjavivši na „Radiju Crne Gore“ nešto sasvim suprotno i razočaravajuće. „Svjetska šahovska legenda Bobi Fišer neće biti stanovnik Crne Gore. Zbog stava Vlade SAD, on nema uslova da dobije azil“. Čak je izustio i ovo: „Vlada SAD-a očekuje da Fišer bude izručen što prije. Zbog takvog očekivanja i stava američke vlade, potpuno je razumljivo da ne može dobiti azil u Crnoj Gori“. Filip Vujanović je iz junačke Crne Gore poručio ne baš junački „da ne bi bilo dobro za buduću nezavisnost da se Crna Gora zamera SAD-u“.
Američki  konzulat u Podgorici i ambasada u Beogradu su ekspresno reagovali. Kao i ambasada SCG u Tokiju, koja je 3. avgusta negirala da je SCG ponudila politički azil  Fišeru. U izjavi je bilo navedeno da je to „interna stvar Japana i SAD-a, jer je Fišer američki državljanin“. Beograd i Podgorica su se uplašili Vašingtona. Vidno razočaran i skoro potpuno skrhan neočekivanom vešću, Bobi je Bosniću rekao: „Ne mogu da verujem da je vlada SCG zaboravila NATO bombardovanje“.

Kraj u sledećem broju

[/restrictedarea]