Kako MMF „ubija“ srpske banke

Ivan NINIĆ

Planiranom prodajom akcijskog kapitala države u preostalih 9 domaćih banaka, aktuelni režim Borisa Tadića ne samo da bespogovorno izvršava još jedan u nizu naloga MMF-a, već se odriče 17,7 odsto sadašnjeg udela u celokupnom bankarskom tržištu Srbije, a stanovništvo i privredu prepušta u nemilost zapadnim bankama

***

Nakon 5. oktobra 2000. godine međunarodne finansijske institucije, među kojima dominantnu ulogu imaju MMF i Svetska banka, preuzimaju punu kontrolu nad javnim finansijama i tržištem kapitala u Republici Srbiji. Gubitak finansijske suverenosti naše države, najpre se osetio u bankarskom sektoru koji je predstavljao najvažniju okosnicu za ekspresni i nekontrolisani prodor zapadnog kapitala u Srbiju. Sve je počelo kada su četiri velike, domaće banke („Beobanka“, „Jugobanka“, „Investbanka“, „Beogradska banka“), u kojima je država imala većinsko učešće kapitala, preko noći nestale. Nad njima je, 4. junuara 2002. godine, tadašnja DOS-ova vlast pokrenula stečajni postupak i to po dobijenim smernicama i u koordinaciji sa MMF-om i Svetskom bankom[1]. O revitalizaciji i eventualnoj konsolidaciji ovih giganata se ni jednog trenutka nije razmišljalo, jer tako nešto nisu dopuštale „gazde“ iz Vašingtona. Cilj je bio da se sa likvidacijom sve četiri banke otpočne sa tzv. „reformom bankarskog sektora“ u Srbiji, koja će rezultirati prodorom zapadnih banaka na srpsko tržište kapitala i to na „mala vrata“.

Ubrzo potom država, privreda i stanovništvo u Srbiji, postaju masovno zavisni od kreditnih „usluga“ zapadnih banaka, a postaju i taoci paprenih bankarskih provizija i „zelenaških kamata“. Osim što sistematski porobljavaju svoje klijente, zapadne banke potiskuju i „guše“ rad nekolicine „malih“, odnosno preostalih banaka čiji je većinski ili manjinski vlasnik Republika Srbija. Takvo otežavanje uslova poslovanja domaćih banaka koje je poslednjih godina prisutno, samo predstavlja uvod u realizaciju „paklenog plana“ koji će po nalogu MMF-a implementirati Vlada Srbije. O čemu je zapravo reč?

 

Naređeno da banke odu „na doboš“

Kada se govori o budućim pravcima „razvoja“ našeg bankarskog sektora, izvesno je da je opredeljenost i „pažnja“ MMF-a, Svetske banke, privatnih zapadnih banaka i aktelnog političkog režima u Srbiji, skoncentrisana na to da se u potpunosti završi ono što je započeto junuara 2002. godine. Drugim rečima, „gazde“ iz Vašingtona se neće smiriti sve dok ne „eleminišu“i poslednji procenat vlasničkog udela koji naša država ima, kao manjinski ili većinski akcionar, u pojedinim bankama. U tom smislu se aktuelni režim Borisa Tadića, u tzv. „pismu o namerama“ koje je 3. decembra 2009. godine iz Beograda upućeno direktoru MMF-a u Vašington, obavezao da će izvršiti privatizaciju preostalih banaka: „Državni vlasnički udeli u bankama biće eleminisani čim to postane moguće“, navodi se u pismu koje je poslato MMF-u[2].

U pismu se dalje objašnjava da je „planirana privatizacija četiri banke u većinskom državnom vlasništvu odložena zbog nepovoljnih uslova na tržištu“, i ističe se: „Ipak, do juna 2010. godine nameravamo da spojimo banku ¢Poštansku štedionicu¢sa ¢Privrednom bankom Pančevo¢, kao i da privedemo kraju pregovore s privatnim investitorom o privatizaciji ¢Credy bank¢. Što se tiče ¢Srpske banke¢, još uvek razmatramo opcije koje su nam na raspolaganju. Uz to, nameravamo da do kraja 2009 u saradnji sa ostalim akcionarima dovršimo dokapitalizaciju ¢Komercijalne banke¢.“

Dakle, jasno je da su ovakvo uslovljavanje „iznedrili“ pregovori srpskih vlasti sa „gazdama“ iz Vašingtona, kada je istovremeno postignut dogovor da MMF Srbiji odobri kreditni stend-baj aranžman vredan 2,9 milijarde evra. A da je to upravo tako, indirektno je potvrdio i državni sekretar u Ministarstvu finansija Slobodan Ilić (DS): „MMF i Svetska banka su tražili da za te banke pripremimo mere u slučaju da dođe do prelivanja problema iz realnog sektora u finansijski kako bi se znalo da li će moći da opstanu. Jedna od mera jeste i međusobno pripajanje tih banaka. Ali niko nije rekao da to mora da se uradi“, objasno je svojevremeno Slobodan Ilić[3]. On ubeđuje kako tobož „Svetska banka i MMF ne žele da nijedna banka dođe u problem“: „Zato su tražili od Srbije da preduzme mere da državne banke, koje nemaju mogućnost da se dokapitalizuju kao privatne, ne dođu u nezgodnu situaciju i odu u stečaj, što bi po domino efektu moglo da se proširi na sve druge“, kaže Slobodan Ilić.

 

Kako rasprodati 9 banaka?

Vlasnička struktura aktuelnih banaka koje posluju na srpskom tržištu kapitala je takva da se čak 20 banaka nalazi u većinskom stranom vlasništvu, 5 banaka u vlasništvu stranih i domaćih pravnih i fizičkih lica i 9 banaka u kojima učešće kapitala ima Republika Srbija[4]. Praktično gledano, prodajom državnog kapitala u 9 banaka, država se potpuno povlači sa bankarskog tržišta, a to drugim rečima znači da gubi 17,7 odsto sadašnjeg udela u celokupnom bankarskom tržištu Srbije. I ne samo to, već celokupno bankarsko tržište Srbije, stanovništvo i privredu prepušta u nemilost zapadnim bankama. S obzirom da je reč o uceni MMF-a, više ne postoji dilema da li će se privatizacija u skorije vreme realizovati, već se nameće pitanje načina na koji će to biti učinjeno. U Vladi Srbije još uvek nemaju odgovor na ovo pitanje, niti je definisana jasna strategija po kojoj će se vršiti prodaja manjinskih i većinskih paketa akcija spornih banaka. Po prvobitnoj preporuci MMF-a, Vlada Srbije je još krajem 2008. godine planirala da, radi lakše i brže prodaje, spoji četiri velike u jednu banke, pa je s tim u vezi urađen i elaborat od strane Agencije za osiguranje depozita.

Planirano je bilo spajanje „Srpske banke“ (96,5 odsto u državnom vlasništvu), „Poštanske štedionice“ (63,7 odsto), „Privredne banke Pančevo“ (92,9 odsto) i „Kredi banke“ Kragujevac (55,1 odsto). Od ovog plana se naprasno odustalo, a režim je sa „Novom kreditnom bankom“ iz Slovenije započeo pregovore o prodaji „Kredi banke“. Inače, „Kredi banka“ je 2009. godinu završila sa gubicima od 475,7 miliona dinara. Što se tiče „Poštanske štedionice“ i „Privredne banke Pančevo“, Vlada Srbije je u januaru 2010. godine formalno odobrila njihovo spajanje, ali praktično do toga nije došlo, iako je od tada proteklo šest meseci. Kod ove fuzije problematično je to što je ¢Privredna banka Pančevo¢poslovnu 2009. godinu završila sa gubicima od 1,9 milijarde dinara, dok je „Poštanska štedionica“ ostvarila dobit od 1 milijardu u 55,6 miliona dinara[5]. Dakle, dobit jedne banke je dovoljna za pokrivanje samo polovine ukupnih gubitaka druge banke, pa se onda nameće opravdano pitanje zašto i od „Poštanske štedionice“ praviti gubitaša i obezvrediti njenu vrednost pred potencijalnim kupcima!?

 

Sinhronizovano MMF i EBRD

 

Sudbina „Srpske banke“[6] koja je takođe u većinskom vlasništvu države (96,5 odsto) još uvek nije poznata. Ova banka je sve do 2009. godine pozitivno poslovala, da bi 2009. godinu okončala sa gubicima od 280,3 miliona dinara. Kroz medije su se provlačili neki negoveštaji da bi upravo spomenuta banka mogla da postane državna razvojna banka. Međutim, na ovakve marketinške priče režima ne treba nasedati, jer je gotovo nemoguće da će MMF, nakon 10 godina razaranja srpskog bankarskog sektora, dopustiti našoj državi da ima svoju razvojnu banku. Politika MMF-a i Svetske banke se svodi na prostu ekonomsku računicu koja glasi: što bi vi u Srbiji kreditirali vašu privredu, kada smo mi tu sa svojim bankama i svojim kamatama!? Jer da međunarodne finansijske institucije „grabe“ i prisvajaju za sebe sve ono što u našoj državi ima nekakvu vrednost, očigledno je na primeru „Komercijalne banke“ u kojoj naša država ima impozantan vlasnički udeo (42,6 odsto).

„Komercijalna banka“ je 2009. godine ostvarila dobit od 1,8 milijardi dinara, a sem toga je po veličini bilansne aktive je na srpskom tržištu kapitala zauzela drugo mesto, sa učešćem od 9,96 odsto (prva je „Banka Intesa“ sa 14,83 odsto tržišnog udela). U decembru 2009. godine, predstavnici Evropske investicione banke (EBRD), koja inače ima vlasnički udeo od 25 odsto u „Komercijalnoj banci“, potpisali su sa režimom u Srbiji ugovor o dokapitalizaciji „Komercijalne banke“ sa 120 miliona evra. Na ovaj štetočinski ugovor, potpis je u ime Vlade Srbije stavila ministarka finansija Dijana Dragutinović. Njime se perfidno predviđa da Srbija može da zadrži svoj vlasnički udeo od 42,6 odsto u „Komercijalnoj banci“, ali uz uslov da u naredne tri godine takođe obezbedi novac za dokapitalizaciju i to u istom procentu u odnosu na vlasnički udeo[7]. Međutim, kako je nalog MMF-a da Srbija rasproda svoje vlasničke udele u bankama, a sem toga država neće biti u stanju da obezbedi realne izvore finansiranja za dokapitalizaciju „Komercijalne banke“, jasno je da definitivno ostajemo i bez ove banke.

 

Strane banke „poželjni“ kupci

Sem navedenih pet banaka, režim u Srbiji će po nalogu MMF-a morati da proda manjinske vlasničke udele koje država ima u preostale četiri banke i to u: „Jumbes banci“ Beograd (21,2 odsto), „Agrobanci“ Beograd (20 odsto), „Privrednoj banci“ Beograd (19,4 odsto) i „Čačanskoj banci“ Čačak (38,8 odsto). Kada je reč o „Čačanskoj banci“, ne treba isključiti mogućnost da EBRDza bagatelu od Srbije preuzme akcije, s obzirom da ova međunarodna finansijska institucija već poseduje 24,9 odsto vlasničkog udela spomenute banke. Međutim, za sada ipak nije poznato kome, kada i po kojoj ceni će država prodati svoje akcije u navedenim bankama. Rizik da će akcije pre prodaje biti obezvređene uvek je prisutan, a to naročito postaje neminovnost ukoliko režim uđe u direktne, tajanstvene i netransparentne pregovore sa favorizovanim kupcima. Dosadašnja praksa privatizacije banaka na tržištu kapitala u Srbijije pokazala da režim Borisa Tadića obično favorizuje strane kupce, odnosno strane banke.

Tako je februaru 2005. godine „Jubanka“ iz Beograd (88,6 akcijskog kapitala za 152 miliona evra) prodata grčkoj „Alpha banci“, dok je u julu 2005.godine „Novosadska banka“ iz Novog Sada (83,2 odsto za 73,1 milion evra) prodata „Erste banci“ iz Austrije. U julu 2005. godine „Novoj ljubljanskoj banci“ iz Slovenije prodata je „Kontinental banka“ iz Novog Sada (98,4 odsto za 49,5 miliona evra), dok je u martu 2006. godine „Niška banka“ iz Niša (89,3 odsto za 14,2 miliona evra) prodata „OTP banci“ iz Mađarske. Krajem jula 2006. godine, banci „San Paolo IMI“ iz Italije, prodata je „Panonska banka“ iz Novog Sada (87,3 odsto za 140 miliona evra). U decembru 2006. godine „Nacionalnoj banci Grčke“ prodata je „Vojvođanska banka“ iz Novog Sada (99,4 odsto za 385 miliona evra). Dakle, upravo ovi argumenti iz minulog perioda govore da nema nikave dileme da će ubrzo u svih 9 banaka akcijski kapital koji poseduje Srbija, preuzeti isključivo strane banke.

NAPOMENA:

Poglavlje iz knjige Ivan Ninić „PUSTOŠENJE SRBIJE“. Beograd, 2011.