Iluzije koje su pojeli crvi

Piše Zoran Milošević

Kako otkrivanje detalja o kazamatima CIA-e u Poljskoj „spotiču“ spoljnu politiku Varšave

 

Početkom aprila Poljska je obelodanila da je donela „novu“ spoljnu politiku zemlje. Dokument je pripremila grupa stručnjaka na čelu sa Radoslavom Sikorskim, ministrom spoljnih poslova, a njegova suština nagoveštava nekoliko činjenica: Poljska će težiti još intenzivnijoj integraciji u strukture Evropske unije, jačanju svoje uloge u vojnoj politici Unije i daljoj, pojačanoj operacionalizaciji antiruskog projekta „Istočno partnerstvo“, te zalaganju za privilegovani odnos sa Nemačkom.

NEMAČKA – NAJVAŽNIJI PARTNER
Povodom integracija u Uniju, Poljska će se zalagati za jačanje institucija ove globalističke tvorevine na osnovu federalističkih principa. Sikorski smatra da je Evropska unija od najvećeg interesa za njegovu zemlju, te da će Varšava slediti integracije u oblasti poreza, ekonomije i političke sfere, budući da samo takav stav članica može garantovati Uniji da će prevazići aktuelnu političko-ekonomsku krizu. Prema mišljenju poljskog ministra, Savet EU mora svoje nadležnosti predati svom predsedniku i predsedniku Evropske komisije, a ove funkcije valjalo bi učiniti izbornim, zatim uvesti opšteevropski birački spisak, čime bi se ukinuli nacionalni birački spiskovi.
Za Poljsku, najvažniji partner u okviru Unije je Nemačka, a što je važno: dve zemlje dele zajednički stav o daljoj sudbini i razvoju Evropske unije, a novog nemačkog predsednika Joahima Gauka i poljskog predsednika Bronislava Komorovskog  vezuje dugo prijateljstvo.
Od drugih prioriteta Varšava je izdvojila očuvanje svoje stečene pozicije unutar Unije, gde Poljska učestvuje u donošenju odluka i rešenja, a ovo je važno, jer postoje indicije da posle potpisivanja dogovora o porezima, Francuska i Nemačka žele da prekinu praksu dogovora i primene scenarija diktiranja (svojih) uslova ostalim članicama. Takođe, Francuska i Nemačka, u oblasti vojne politike i širenja „evropskih standarda“ u ekonomskoj i političkoj oblasti na Ukrajinu, Belorusiju i Gruziju, nemaju svoje interese i neće da se zalažu za interese ostalih članica u ovom regionu, pa i Poljske, jer se time sukobljavaju sa Rusijom, sa kojom imaju dobre ekonomske odnose.
„Nova“ spoljna politika ima i podršku većine poslanika u nacionalnom Parlamentu (kako vlasti predvođene Hrišćansko-demokratskom partijom, tako i levičarske opozicije). Deo poslanika je, međutim, istakao da nema interesovanja za  ulazak u evrozonu, pa sve planirano može ostati mrtvo slovo na papiru. Takođe, poljski poslanici su privrženiji stavovima SAD-a, nego Unije, pa žale što nema veće integracija (zbog veta V. Britanije) u oblasti odbrane i što poljska armija nije uzela učešće u napadu na Libiju. No, kritika „nove“ spoljne politike je došla i od desne opozicione partije „Pravo i pravda“. Njen predstavnik, Kšištof Ščerski (Krzysztof Szczerski) je istakao problem neaktivnosti u oblasti spoljne politike aktuelne vlade i tražio „da se konačno preuzme aktivna uloga i izvan Unije, u Istočnoj Evropi i na Kavkazu“, gde bi trebalo podržati ambicije Gruzije, koju sputavaju Nemci i Francuzi. Jasno je, dakle, da se ovde misli na antirusku delatnost i suzbijanje ruskih interesa u ovom regionu, što traže SAD. Predstavnici ove partije misle da bi u Uniji trebalo stvoriti zajedničku spoljnu politiku, stvorivši pet zona: zapadnu, severnu, južnu, balkansku i istočnu. U „Istočnoj politici“ Varšava se mora izboriti za lidersku poziciju u vezi sa pitanjem Ukrajine, Moldavije i Belorusije, jer je to zona interesa Poljske i iz njih se mora proterati Rusija, što je prilično militantna pozicija.

[restrictedarea]

KAZNA I POTVRDA O AVANTURI
Inače, kako piše poljska „Gazeta Viborsa“ („Gazeta Wyborcza“) iz pera Marčina Vojčekovskog, upravo Poljska i Nemačka formulišu politiku Evropske unije prema Rusiji. Od Rusije ove dve zemlje očekuju da se „demokratizuje i prihvati evroatlantske integracije, a ne da sprovodi svoju geopolitiku evroazijstva“. To će od Rusije učiniti „predvidljivog partnera na međunarodnoj areni, ali i u oblasti energetike“. Takođe, dokument sadrži i poziv Rusiji da uđe u evroatlantske integracije („Uz pomoć Evropske unije Moskva bi našla svoje mesto u demokratskoj Evropi koju odlikuje sloboda i napredak“). No, opozicija ovoj poziciji su Francuzi, Holanđani, Italijani i što je interesantno i sami Nemci (što svedoči o otuđenosti nekih političkih centara Nemačke), koje interesuje samo biznis, a ne politička demagogija i atlantistički avanturizam.
Poljska od Rusije očekuje da „poštuje ljudska prava“ i da se konačno reše konflikti u ruskom okruženju (Pridnestrovlje, Južna Osetija i Abhazija, naravno na štetu Moskve). Od Moskve se očekuje da uzme i učešće „u rešavanju konflikta na Bliskom istoku“ na strani demokratije, a protiv tamošnjih „diktatura“. Drugim rečima, stalo se na stranu SAD-a, Evropske unije i NATO-a, što je, jasno je, račun bez krčmara i neosnovani spisak želja. Kada se sagledava „nova“ spoljna politika Poljske dobija se utisak da u Varšavi zamišljaju da je Rusija zlatna ribica koja ispunjava želje svakog namernika, pa i Poljaka. Drugim rečima, spoljna politika Poljske je više avanturistička, nerealna i prožeta spiskom želja, a ne realnim mogućnostima Varšave.
No, Varšavu je (ne)očekivano stigla kazna i potvrda da vodi avanturističku spoljnu politiku. Naime, kako su poljski mediji objavili, ne bez uticaja stranih centara moći, na teritoriji Poljske su se nalazili tajni zatvori CIA, dok žučne rasprave ko je odgovoran i kako ovi zatvori utiču na poziciju Poljske u Uniji, Evropi i svetu još traju.
Poljsko Tužilaštvo je sakupilo dokaze o postojanju tajnog centra u Poljskoj kojem je CIA držala svoje građane, ali i građane drugih država optužene za terorizam, a koji su kidnapovani i dovedeni u ovu zemlju. Prilikom ispitivanja zatvorenika u tajnim zatvorima u Poljskoj korišćene su „nekonvencionalne tehnike ispitivanja“, kao što su lišavanje sna, smeštanje u veoma usku sobu ispunjenu crvima (da se zatvorenik ne može braniti), premlaćivanje i izlaganje čuvenom „davljenju“. Kako je utvrđeno od poljskog Tužilaštva, jedan zatvorenik je bio podvrgnut „davljenju“ 84 puta u roku od samo mesec dana. Poljsko Tužilaštvo je optužilo za organizaciju i rad tajnih zatvora CIA poznatog neokomunistu i sada već bivšeg šefa Obaveštajne službe Zbignjeva Semjentkovskog, (bivšeg) premijera Poljske Lešeka Milera i (bivšeg) predsednika države Aleksandra Kvasnevskog. Kakav će uticaj ovaj događaj imati na međunarodnu politiku i na samu Poljsku, ostaje da se još analizira. Predstavnici vlasti se brane da nisu znali šta rade Amerikanci, jer nisu, navodno, imali pristup tajnom zatvoru, pošto su objekte izdali stranoj obaveštajnoj službi bez prava kontrole.
Drugo pitanje koje se u poljskim medijima postavlja, jeste da li bi trebalo verovati saveznicima, pre svega Amerikancima? Jasno je da Amerikanci nisu smeli da drže tajne zatvore na svojoj teritoriji, pa su to uradili u državama u kojima su imali na vlasti svoje ljude – takozvane „petokolonaše“. Istraga je pokazala da Poljska nije bila usamljena, te su slični zatvori postojali (i postoje?) i u Litvaniji i u Rumuniji. Međutim, komisija Evropske unije je za pitanje tajnih zatvora dolila još ulja na vatru, jer je utvrdila, i to javno i saopštila, da je postojala svetska mreža koja je služila CIA za tajni rad i organizaciju nelegalnih zatvora, te da su nju, pored ostalih država iz sveta, dobrovoljno činile i 14 država koje ulaze u Savet Evrope.
Što se tiče Poljske, Komisija Unije je utvrdila da su u tajnom zatvoru u Poljskoj bili građani SAD-a i Saudijske Arabije (koji su još uvek u zatvoru u Gvantanamu). Daljom istragom utvrđeno je da je u stvaranju tajnih zatvora u Evropi posebno značajnu i ružnu ulogu imao NATO. No, Komisija Unije nije uspela da prikupi i saopšti detalje, jer je NATO odbio saradnju (toliko o civilnoj kontroli vojske u zapadnim demokratijama).
Sve ovo, jasno je, ruši demokratsku, ali i civilizacijsku reputaciju Poljske. Jer, ako Poljska želi da bude demokratska i civilizovana država, uzor Belorusiji, Ukrajini i Moldaviji, onda vlasti moraju poštovati kako svoj Ustav i zakone, tako i međunarodne pravne norme, a oni ne dozvoljavaju tajne zatvore stranih država na sopstvenoj teritoriji. Sledeće pitanje je pitanje metoda ispitivanja zatvorenika, a oni su takvi da su daleko hiljade svetlosnih godina od pravila civilnog društva i realne demokratije. Na sudu će biti odlučeno ko je kriv, no već sada je, kako ističu poljski analitičari, pitanje da li Poljska ima snage da sa ovim problemom izađe na kraj, zato što su optuženi važni proamerički političari koje prekookeanski saveznik već žestoko brani.

____________

Politička prostitutka

Objavljivanje dokumenata da su na njenoj teritoriji postojali tajni zatvori CIA nosi sa sobom velike posledice. Gubitak poverenja partnera iz Unije i sveta u Poljsku je očigledan, jer počinju da je razmatraju kao američku koloniju, bez ikakve samostalnosti i identiteta. Takođe, Poljska će postati meta osvete terorističkih islamističkih grupa, čime je bezbednost države i stanovništva ugrožena. Na unutrašnjem planu tajni zatvori su već izazvali štetu i u samospoznaji samih Poljaka da njihova otadžbina nema suverenitet. Rečju, Poljska se u svetskoj javnosti predstavila kao politička prostitutka, gde je sve moguće uraditi ako neko od važnih političara u zemlji ima od toga lične koristi. To obične građane Poljske, koji očigledno vole svoju zemlju, boli, jer neodgovorni evroatlantistički političari sve prodaju – od države do nacionalnog ponosa.

[/restrictedarea]