Godina beba i izlaz iz krize

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Ako slušamo predizbornu kampanju aktuelnog predsednika Borisa Tadića saznajemo da je kriza „potopila“ privrede drugih zemalja, dok smo mi, eto, uspeli da nekako isplivamo!?

 

Javnost je ostala zbunjena najavama izlaska iz krize. Od početka godine, ekonomski analitičari prepoznaju znake oporavka američke i evropske privrede. I to već ove godine, koju je predsednik Tadić, ko zna zašto, valjda kao najavu promene zakona o PDV-u, proglasio „Godinom beba“. U svojim predizbornim nastupima, Tadić je ukazao na zasluge aktuelne vlasti, koja je veštim intervencijama omogućila privredi da „održi glavu iznad vode“. Kriza je „potopila“ privrede drugih zemalja, dok smo mi, eto, uspeli da nekako isplivamo.

KRIZA I LUTRIJA

[restrictedarea]

Neko će se u čudu pitati kako su te zemlje, u uslovima opšteg potopa, uspele da prestignu Srbiju u svemu, pa i na rang listi ekonomske konkurentnosti, ali bi to trebalo da bude razumljivo za svakog plivača koji zna da se ispod vode pliva brže nego na površini. To bi znao i predsednik Tadić, da se u mladosti više bavio plivanjem, a manje ekonomijom. Ups ili obrnuto! No, u svakom slučaju, predsednikovi poetski zaleti i metafore bili bi ubedljiviji, da se bavio bilo čime.
Neki ekonomski analitičari veruju da u krizno vreme značajno raste interesovanje za igre na sreću. Opšta nesigurnost prosto gura građane ka hazardu, a lutrijske igre imaju magnetsku moć za one koji gube nadu u sigurnije i normalnije vrste zarada. Eksplozija kladioničarskih klubova u Srbiji poslednjih tranzicionih (i kriznih) godina, mogla bi da posluži kao dobra ilustracija ove tvrdnje. U poređenju sa pretkriznom 2007, uplate za LOTO pokazuju prepoznatljiv rast u 2009. godini, u kojoj je, prema statističkim pokazateljima, prvi talas krize bio na vrhuncu. Razume se, korišćenje ovakvog „indikatora krize“ zahteva opreznost (i sumnjičavost), bez prethodnih ozbiljnih empirijskih istraživanja.

LOTO INDIKATOR
Da li se iz činjenice da su (iako je bilo 26 kola više) uplate za LOTO u 2011. godini  opale za preko 25 procenata (u odnosu na 2009), može zaključiti da srpska privreda izlazi iz krize? Ne znam! Ali znam da bi za predsednika Tadića, u predizbornom ubeđivanju građana da je kriza minula i da je pred nama svetlija ekonomska budućnost, bilo bolje da se držao ovih lutrijskih pokazatelja, a ne salate i mladih junica.
Nijedan ozbiljan ekonomista nije sklon da veruje u  zabludu (koja se širi) da prisustvujemo „kraju kapitalizma“, kao što niko ozbiljan nije verovao u Fukujamin „kraj istorije“ devedesetih godina prošlog veka. Poznato je da se kapitalizam razvija u ciklusima, pa se i krize podrazumevaju, mada njihovu pojavu nije lako predvideti. A poznato je, takođe, da nijedan privredni sistem u istoriji nije tako brzo razvio materijalnu bazu društva, potrošnju i životni standard, kao kapitalizam, i to (nećete verovati) – liberalni. Kapitalizam, poput svakog vitalnog sistema, poseduje sopstvene (automatske) mehanizme oporavka.

SVETSKI RAT    
Sadašnja kriza počela je kao finansijska, nastavlja se kao dužnička kriza, a preti da se pretvori u najteži oblik depresije – krizu hiperprodukcije. U tom slučaju ogromne mase zaposlenih ostale bi bez posla (i zarada), a mnoge firme bi propale zbog nedostatka tražnje. No i tako duboke depresije, u prošlosti, evropski kapitalizam je uspevao da prebrodi, nekada na veoma mračan način, uz masivnu državnu intervenciju koja je dovodila do dramatičnog rasta industrije naoružanja i svetskih ratova.
Kao jedan od mogućih, spontanih, izlaza iz krize, rat izaziva istinsko mučno osećanje. Stotine miliona ljudi gubi život, a milijarde imovinu koju razara moćno „moderno“ oružje. Posle nekoliko godina provedenih u rovovima i skloništima, iscrpljene milijarde ljudi, izmučenih epidemijama, a presrećnih što su spasli goli život, izlaze na svetlo dana, željni mira i neskloni konfliktima, kao ni protestima zbog niskih nadnica, male potrošnje i velikih socijalnih razlika. Sve je razoreno – posla ima na pretek, a profiti rastu vrtoglavo. Duh optimizma, skromnosti i stvaralaštva uzima maha, a inovacije i tehnološki progres pomažu da se nadoknadi u vihoru rata izgubljena radna snaga.
Pitam se da li je potrebno da se dogodi kataklizma, pa da ovaj duh pobedi?

SLIKA POSLERATNE EVROPE
O ovom strahotnom scenariju, u koji svetski imperijalizam (svesno) gura čovečanstvo, možda baš u ime „demokratije“ i „borbe za ljudska prava“, potrebno je govoriti često i dugo. Slike buduće, „posleratne Evrope“ mogu urazumiti ne samo nezajažljive banke i korporacije u zahtevima za svetskim gospodstvom i „prirodnim pravom“ jačega da otme od slabijih, nego i široke mase, koje bi želele da troše po meri „sopstvenih potreba“, pošto je „pravo na potrošnju“ temelj vrednosti potrošačkog društva.
Dabome, i vojne diktature, poput onih koje su SAD kreirale u zemljama Latinske Amerike, mogu izazvati slične posledice. Tajna „najuspelije“ tranzicije (Čile) možda je baš u tome što su građani, posle puča i perioda državnog terora, shvatili da nemaju alternativu, osim da potčine interese svoje zemlje i naroda imperijalnim ambicijama SAD-a? I da, bez pogovora, svedu nadnice i potrošnju u „realne“ okvire.

[/restrictedarea]