Ekonomija i velika koalicija

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet „Singidunum“

Verovatno da će već krajem juna velika evroatlantska koalicija činiti skupštinsku većinu, dovoljno jaku da u narednom mandatu može da ubrzano preda preostale resurse u ruke evroatlantskih sila

 

Sledeći izbori će doneti promene za Srbiju i njenu privredu. Svima je poznato da je naša domovina, u tranzicionim dekadama, silno prepatila od labilnih koalicija na vlasti. „Reforme“ su, zbog toga, išle sporije, uz nepotrebno duge rasprave u Narodnoj skupštini i mnogo nedoumica u realizaciji. Jalovim dikusijama  doprinosili su najviše brojni (prisutni) poslanici opozicije, dok su (odsutni) poslanici vladajuće koalicije imali pametnija posla – osim u danima za glasanje. Vlada je održavala telefonske sednice, pošto ministri nisu imali ni želje, ni snage da se očima gledaju, pa su voljno izvršavali naređenja, izdata takođe – preko žice, ne pitajući da li instrukcije dolaze sa Andrićevog venca ili iz Berlina.

[restrictedarea]

REFORME    
Verovatno da će već krajem juna velika evroatlantska koalicija (DS-SNS, uz učešće još nekoliko stranaka) činiti skupštinsku većinu, dovoljno jaku da u narednom mandatu može da ubrzano preda preostale resurse u ruke evroatlantskih sila, prekroji Ustav, učlani Srbiju u NATO i – dotuče već dobrano načetu privredu. Biće to najmanje što naši lideri mogu da učine za vašingtonske i briselske prijatelje, dokazujući svoj visok koalicioni kapacitet.
Na strogo kontrolisanom tržištu ostaće mesta samo za inostrane (subvencionisane) kompanije i domaća preduzeća pod zaštitom moćnih stranačkih barona. Nepoznato je da li će firme morati da plaćaju partijski reket, možda već i same to žele, no u oba slučaja dominacija politike nad privredom biće silno učvršćena.
Postalo je očigledno da su „reforme“, odnosno transformacija zemlje u „banana-državu“, išle sporije nego što su EA gospodari želeli. Ipak, dovoljno brzo da banke sa stranim kapitalom preuzmu, uz minimalne troškove, kontrolu nad svim privrednim tokovima, uzgred ostvarivši lepe profite, a zaduženost privrede, stanovništva i države brzo dostigne nivo koji je uslov za „dužničko ropstvo“, pošto se ne vide izvori iz kojih bi se dugovi mogli vratiti.

REČNIK
Između tobožnjih političkih protivnika (u stvari boraca za tranzicioni plen) na majskim izborima teško je prepoznati razlike u ekonomskim namerama. U predizbornoj groznici i jedni i drugi (važi i za treće, četvrte i pete) zalažu se za još jače i sveobuhvatnije mere državne intervencije – subvencije, popuste ili zabrane. Građani (birači) nikako da shvate da to znači dodatne poreske namete ili dodatno zaduživanje zemlje (teret budućim generacijama), ili brzu prodaju resursa.
Čak i konzervativne, „desne“ (nacionalno orijentisane) stranke, koje se u zemljama „zrele demokratije“ obično zalažu za slobodno tržište i vučje zakone konkurencije, kod nas se takmiče sa „levim“ (internacionalističkim) partijama u predlozima novih usrećiteljskih državnih (privrednih) projekata i socijalnih programa, dabome, uz smanjivanje poreskih opterećenja… Kao da je to moguće! No političari rado izlaze u susret lakovernim biračima koji žarko žele da budu obmanuti. Lideri ističu da će se potruditi da narod „povedu“, a strane investitore „dovedu“ (prepoznajete li reči iz čobanskog vokabulara?)

OBEĆANJA    
Sumnjam da su obećanja data domaćoj javnosti od bilo kakvog značaja za budućnost. Ona govore jedino o umešnosti stranačkih lidera da ovladaju tehnikom obmanjivanja. Uspeh ili neuspeh na ovom polju uticaće jedino na proporcije u podeli plena, kojim će aktivisti raspolagati naredne četiri godine.
Mnogo bismo više voleli da sa predizbornih tribina saznamo šta su lideri Velike koalicije obećali evroatlantskim pokroviteljima? Šta je uvaženoj Keti Ešton, Š. Fileu, H. Solani  ili samom H. Tačiju obećano u pogledu ekonomskih koncesija, javnih nabavki, učešća u NIP-u, pridruživanju Srbije ratnim naporima ujedinjene Evrope na istoku, podrške ukidanju Republike Srpske, secesije Vojvodine i Sandžaka (o Kosovu već skoro sve znamo), kao i kakvi su dogovori postignuti sa Tačijem o zataškavanju afere oko trgovine organima za transplantaciju?  Možda postoji memorandum o širenju ovog posla? Verovatno će nas, uskoro, srpska evroatlantska elita s prezirom pitati da li hoćemo da godinama ostanemo taoci nekoliko stotina jetri, bubrega i srčanih mišića? Ili želimo da gledamo napred – u EU? Uz podrazumevajuća odricanja, koja su odraz realnosti i odnosa snaga.

KORUPCIJA    
Otklanjanje korupcije u Srbiji je preduslov ubrzanju integracije u EU. Poznato je da je korupcija nužna posledica državne (i partijske) intervencije u privredi. Što je više zabrana ili subvencija, što je šira mreža moćnika koji su u stanju da opštu štetu pretvore u lični, od počinjene štete mnogo manji ćar – korupcije će biti više. Ali učeni EA savetnici nikako da ukore našu vlast zbog prekomernih uplitanja u privredne poslove. Možda zato što baš zapadni biznismeni, korumpirajući uvek gladne i halapljive domoroce (na vlasti), pribavljaju za svoje korporacije nesrazmerno veće koristi. Na kraju će se, kao npr. u Hrvatskoj, pokazati da su izvori korupcije u velikim zapadnim kompanijama koje „prodiru“ na nove prostore, inficirajući koruptivnim poslovima „mlada tržišta“. Ko bi tu koga trebalo da odvikava od korupcije?

[/restrictedarea]