CRNA GORA: LANCI MOGU DA BUDU I TEŽI NEGO ŠTO SU SADA

Ana FILIMONOVA

U uslovima svetske finansijske krize  NATO i njegovefilijale – nevladine organizacije, „borci za ljudska prava i demokratiju“  su pojačali pritisak na Zapadni Balkan – konkretno – na Crnu Goru.  Na putu ka postavljanju nove arhitekture Zapadnog Balkana sa dominantnom pozicijom  globalnih organizacija  EU i NATO za Crnu Goru je predviđena jedna od glavnih uloga. Pri tom tvorci projekta koji se  zove „nova Crna Gora“ imaju svoju predstavu o spoljnim i unutrašnjim interesima te zemlje i o putevima njenog razvoja i ta predstava  ne  trpi  suprotstavljanje. U skladu sa formulom Z.Bžežinskog o tri velike obaveze imperijalne geostrategije evroatlanski plan za Crnu Goru se realizuje metodološki i nezaustavljivo:  onemogućavanje vazala da naprave zaveru, vođenje računa da se ne promeni njihova zavisnost od opšte bezbednosti i vođenje računa da potčinjeni ostanu potčinjeni[1].

Zahvaljujući spoljnopolitičkom kursu koalicije na vlasti (Demokratska partija socijalista – Socijaldemokratska partija) koja je za prioritetni cilj Crne Gore proglasila stupanje države u EU i NATO, zemlja je postala zvaničan kandidat za stupanje u obe te organizacije. Nova faza „rada“ Crne Gore sa njima je počela krajem marta – početkom aprila ove godine. Tako je 21. marta donet Treći paket partnerskih ciljeva NATO za Crnu Goru. On se sastoji od 49 tačaka koje moraju biti ispunjene u sledeće dve godine[2]. Reč je, pre svega, o odbrani i bezbednosti  za koje se predviđa  potpuna likvidacija prethodnog sistema naoružanja i organizovanje armije u svemu po standardima NATO-a.

Prvog aprila 2012. godine na snagu je stupio dogovor Crne Gore sa Evropskom unijom,  potpisan još 21.02.2011, o učestvovanju Crne Gore u operacijama Evropske unije na upravljanju  kriznim situacijama, a  radi „razvoja saradnje u oblasti jedinstvene spoljne politike i bezbednosti“. Tako je potvrđena privrženost Crne Gore  izvršavanju obaveza koje proističu iz članstva u EU[3]. U okviru  realizacije „jedinstvene spoljne politike“istog dana je ministar inostranih poslova i evropskih integracija Milan Roćen na poziv ministra inostranih poslova Turske  A.Davutoglija otputovao u Istambul radi učestvovanja na Drugoj konferenciji Grupe prijatelja sirijskg naroda (istovremeno je prvi put pozvana i minstarka inostranih poslova Hrvatske Vesna Pusić). Roćen se sreo sa ministrom inostranih poslova Libije Azorom Hajaalom i sa njim razgovarao o realizaciji niza sporazuma, konkretno, o tome da prva grupa Libijaca treba da doputuje na rehabilitaciju u poznati crnogorski institut „Dr Simo Milošević“ (u Igalu kod Hercegnovog)  uz  istovremenu obuku libijskog medicinskog osoblja u Crnoj Gori. Takođe su razmatrane i druge mogućnosti za crnogorsko-libijsku saradnju[4].

Da potsetimo da “Grupa prijatelja Sirije“  udružuje one koji otvoreno podržavaju sirijske „ustanike“ i zalažu se za smenjivanje sirijskog predsednika Bašara Asada. Poziv princa Saudijske Arabije  Sauda al-Fejsala da se plaćenici „sirijske opozicije“ naoružaju pokazuje pravo lice i namere onih koji su se okupili – to je regionalni internacionalni nastup čiji je cilj izazivanje krvoprolića, uništenje sirijske infrastrukture, društva i države, a sve to kako  bi Sirija bila  pretvorena u jednu u nizu država koje su po volji interesima Vašingtona, Pariza, Londona i Tel-Aviva[5]. Na žalost, među međunarodnim zločincima-otimačima koji podrivaju međunarodno pravo i urušavaju suverenitet država koje vode borbu protiv „nezgodnih“ naroda, našle su se i Crna Gora i Hrvatska.

Članstvo u NATO-u se realizuje u okviru Komunikacione strategije NATO-a, u koju spadaju tzv. Akcioni planovi. Do ovog trenutka realizovano je već osam akcionih planova. Samo sedmi akcioni plan (prvo polugodište 2011.) uključuje u sebe mere kao što su:  formiranje Informacionog centra NATO-a, izdavanje pet brojeva žurnala „NATO integracije“, program „NATO info“ na TV RCG dva puta mesečno, organizovanje tok-šou emisija na  različitim televizijama, organizovanje obrazovnog kursa  Društvenog informisanja u NATO školi u Nemačkoj, cost-benefitanaliza (informacija o tome, koliko je zemlji, kao, ekonomski korisna saradnja sa NATO-om), predavanja po školama, poseta učenika centru NATO-a u Briselu, proučavanje društvenog mnjenja u svakom crnogorskom gradu, formiranje Centra za rad novinara, organizacija konferencije „Dijalog o NATO-u“, formiranje Regionalne škole za bezbednost, organizovanje „NATO-karavana“  u pet gradova, organizovanje multimedijalnog „Festivala mira“, organizovanje rada poslanika, državnih visokih i lokalnih činovnika, fejsbuk kampanja „Pristajemo NA TO“, itd, i tome sl. Cilj navedenih organizacija i mera je da se javno mnjenje prelomi prema NATO-u. Kako pokazuju različite ankete, otprilike trideset procenata stranovništva podržava stupanje zemlje u NATO, jedna je trećina protiv, a otprilike jedna trećina nema jasno određen stav po tom pitanju.  Zato je propagandni rad jedan od glavnih zadataka na „atlanskom“ putu Crne Gore. Pri tom, kako vidimo, niz mera se ponavlja, ali to sasvim sigurno nije zbog nedostatka fantazije – stručnjaci NATO-a za marketing rade prema osnovnom zakonu propagande: „stabilan efekat se postiže  stalnim ponavljanjem“. A sredstva za finansiranje Akcionih planova se izdvajaju direktno iz budžeta Crne Gore, i u 2011. godini je taj iznos  bio 107.000€.

Ministarstvo odbrane Crne Gore se nalazi u prvim redovim onih, koji sarađuju sa NATO-om u oblasti političkih i vojnih reformi. U  armiji i bezbednosnoj službi se maksimalno  koriste standardi NATO, uništava se postojeće  naoružanje. U proteklom periodu Crna Gora je već likvidirala 3000 tona oružja i municije. Tako se formira materijalna i kadrovska formacija Armije Crne Gore, koja u svemu zadovoljava ciljeve i zadatke NATO-a.

Zatim, crnogorsko Ministarstvo odbrane je pristupilo formiranju integrisanja kontrole i upravljanja pomorskim i vazdušnim prostorom zemlje rukovodeći se „regionalnim prilazom problemu“. On se zaključuje u tome da sve zemlje regiona imaju jedinstven sistem kontrole i uprave. Ministarstvo planira i formiranje posebne vojno-obaveštajne službe čiji će zadatak biti da sakuplja obaveštajne i kontraobaveštajne  informacije koje će u procesu spajanja sa NATO-om  i prelazu na standarde NATO-a biti potrebne Armiji Crne Gore i njenom Ministarstvu odbrane. U ovom trenutku te informacije sakuplja Agencija nacionalne bezbednosti Crne Gore. U aprilu 2011. u zakon o toj Agenciji  su unete izmene i dopune. Zadatak  Agencije je proširen na takve na takve aspekte,  kao što su „značaj odbrambenih interesa  Crne Gore i izvršavanja strateških ciljeva i interesa, koji su strateški sa gledišta državne  bezbednosti.  Sakupljeni podaci stižu u Savet za odbranu i bezbednost, ministru odbrane i načelniku Generalštaba Crne Gore.

U 2011. godini kao nacionalni program u Crnoj  Gori su počeli da koriste Akcioni plan članstva za NATO. Plan, između ostalog, kao obavezan uslov  za stupanje zemlje u NATO, predviđa sačinjavanje specijalnog opisa  nacionalnih vojnih i civilnih objekata i kapaciteta koji već postoje, a koje zemlja može da ponudi saveznicima iz alijanse. Vlada Crne Gore je 13.10.2011. donela program realizacije „partnerskog cilja“, nazvanog „Podrška zemlje-domaćina“. Početkom novembra 2011. vlada Crne Gore je donela i odluku, kojom se dozvoljava prevoz tajnih roba (dokumentacije, materijala i drugih sredstava) NATO-a preko teritorije zemlje (dogovor između komande saveznih snaga u Evropi SHAPEi Crne gore potpisan je u Belgiji u septembru 2011). Crnogorska policija i armija  su obavezne da obezbede pouzdanu logističku podršku NATO-u.

Za političko konsultovanje  u SAD  vlada Crne Gore je angažovala lobističke firme «Orionstrategies» i «Reefgroup». Njihov zadatak je veza sa predstavnicima američke administracije i lobiranje za interese Crne Gore u vezi sa pristupom NATO-u. Rad tih firmi za 4 godine je Crnu Goru koštao  4,000.000 $[6].

Jedna od najvažnijih tačaka «saradnje» je učestvovanje Crne Gore u međunarodnim misijama NATO-a. Tako da će kontingent Crne Gore u okviru misije NATO u Avganistanu ISAFostati do kraja 2014. godine i, po rečima ministra odbrane Crne Gore Bora Vučinića,  „ako bude potrebno i to NATO bude tražio – i duže“, i „Crna Gora će svakako da izvrši ono, što se od nje traži“[7]. U misiji trenutno učestvuje nekoliko desetina vojnih lica, a na učestvovanje u njoj Crna Gora je već potrošila 2,000.000 €. Osim toga, nastavlja se učestvovanje crnogorskih vojnih lica u misijama u teriotorijalnim vodama Somalije i Liberije. Sve usvemu, direktni troškovi u vezi sa stupanjem Crne Gore u NATO godišnje iznose 6,000.000€.

Međutim, glavni zadatak, uslov iznad svih uslova za prijem neke zemlje u NATO predstavlja bezuslovna podrška politici SAD[8]. Sredinom oktobra 2011. godine  crnogorski premijer Igor Lukšić se prilikom posete SAD Sastao sa najvažnijim figurama Bele kuće – zamenikom predsednika Džoom Bajdenom i državnom sekretarkom Hilari Klinton, koji su izjavili da su zadovoljni merama koje Crna Gora preduzima na svom putu u NATO. U Savetu Severnoatlanske alijanse  Lukšić je govorio visokim funkcionerima NATO-a, ambasadorima i predstavnicima američkih fondova. Povodom relativno male podrške crnogorskog stanovništva ideji da Crna Gora stupi u NATO (u septembru 2011. Ona je iznosila 30,9%) on je izjavio sledeće: protivnici članstva  u alijansi vremenom će da postanu manjina, a neka rešenja, koja su dobra za zemlju, moraju biti doneta, čak i ako ih većina građana ne razume[9]. Tako se, potpuno otkinuta od naroda, anacionalna pronatovska „rukovodeća elita“ Crne Gore ni malo ne stidi da zemlji koju vodi natura volju  svojih transatlanskih patarona.

Visoki patos funkcionera NATO-a o „demokratiji, ljudskim pravima i borbi sa terorizmom“ za Crnu Goru znači niz više nego sumnjivih privilegija:  da se ratuje (ubija) za NATO,  da se bude saučesnik u uništenju nezavisnosti drugih zemalja i naroda,  da se leče i obučavaju odredi „NATO-pacova“, da se razmeštaju vojne baze NATO-a  na svojoj teritoriji (što za Rusku Federaciju znači pretvaranje bratskog naroda, koji kao narodnu izreku staru oko stopedeset godina ima rečenicu „nas i Rusa dvjesta miliona“  u protivnika), da štiti transport droge putem Avganistan – Kosovo – Evropa – Rusija, da dozvoli jačanje albanskog faktora koji preti „Velikom Albanijom“  na Balkanu, da podriva međunarodno pravo i samu Organizaciju  ujedinjenih nacija. I, najzad,  u ime, i u interesu crnogorskog naroda, kao i u slučajevima Iraka, Avganistana, Libije i t.d. – NATO će da menja režim vlasti, društveno-političko uređenje, mentalitet naroda i sve što bude smatrao za potrebno, kako on bude smatrao da treba da bude.

Na unutrašnjem aspektu u drugoj polovini marta u Crnoj Gori je došlo do izvanrednog događaja, koji ponovo skreće pažnju na međunarodni faktor. 18. marta 2012. u Crnoj Gori je došlo do jednog od najmasovnijih protesta. Na ulicama Podgorice  se,prema podacima organizatora, našlo preko 20.000 ljudi (policija je procenila da ih je bilo 7.000), koji su protestvovali protiv vlade i državne nomenklature. Pod parolom „Vreme je!“ studentske, sindikalne i druge organizacije su proglasile  početak borbe sa korupcijom  – „hobotnicom čiji su pipci obuhvatili čitav postjugoslovenski prostor, a najviše Crnu Goru“. Međutim, obzirom da je to postala pojava koja se svuda sreće, u ispoljavanje narodnog nezadovoljstva  se odmah vrlo jasno upleo „narandžasti, odnosno plišani, motiv“.  U Crnoj Gori se on pretvorio u žutu boju –simbol protesta je postala dobro poznata „pesnica Otpora“  na žutoj pozadini. Formalno, organizatori protesta su Savez slobodnih sindikata i Savez studenata, ali centar koordinacije je orbganizacija MANS (Mreža za afirmaciju nevladinog sektora). Rukovodilac te organizacije, Vanja Ćalović, na mitingu koji je održan 18.marta je istupila sa parolama „Da se započne brojanje poslednjih minuta organizovanog kriminala“, pozivala je da se podignu satovi jer je „čas organizovanog kriminala  u Crnoj gori prošao“ jer „mi, što smo ovdje, svi mi se borimo za našu decu, za budućnost, za Crnu Goru“ u koju je „proleće stiglo ranije“.

Zvučne i pune značenja parole „Vreme je!“ , dramaturgija postupka („da podignemo satove  zato što je kucnuo  čas!“), personalizacija (skandiranje „Vanja, Vanja!“ ) su neka medijska sredstva čak nazvala protestom  „za predstavljanje Vanje Čolović“[10];   zahtevi od strane nepoznate organizacije koja se neočekivano pojavila i koja se ustremila da odmah postane  nacionalni lider pokazuju da su se talasi “narandžaste revolucije“[11]dovaljali i do Crne Gore. Da malo pogledamo izvore „svenarodnog gneva“. Sponzori MANS-a  su: Evropska komisija, delegacija Evropske unije u Crnoj Gori, ambasade SAD, Velike Britanije, Nemačke i Holandije, OUN, OEBS, poznate organizacije«TransparencyInternational», «Civilrightsdefenders», «OpenSocietyInstitute», pravni program Crne Gore (u okviru USAID) «MontenegroAdvocacyProgram»; «RockefellerBrothersFund», «CharlesStewart– MOTTFoundation», «TheBalkanTrustforDemocracy», «NationalEndowmentforDemocracy», «MicrosoftCorporation», «InternationalReliefandDevelopment», «RegionalEnvironmentalCenter, pa čak i najveća norveška nevladina organizacija  «NorwegianPeople’said») i egzotični «HIVOS» (HumanistInstituteforDevelopmentCooperation),  i Organizacija za „razvoj građanskog društva“ u Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Stvara se utisak da ta udruženja nemaju važnijih problema od borbe sa korupcijom uCrnoj Gori. Posebno je interesantna metodologija rada MANS-a:  MANS stanovništvu Crne Gore nudi besplatnu pravnu pomoć svojih pravnika za rešavanje različitih problema i za dobijanje informacija od državnih institucija na različitom nivou a, osim toga, skuplja anonimne informacije o korupciji u organima vlasti[12].

Istovremeno još jedna izuzetno uticajna međunarodna organizacija širi svoj uticaj na stanovništvo Crne Gore. Misija MMF-a je konstatovala katastrofalno stanje u zemlji i crnogorskoj vladi izdiktirala svoje uslove: da se racionalizuju troškovi, da se smanji broj zaposlenih (!) i plate i da se povećaju porezi (!).

Dok međunarodne organizacije i spolja, i iznutra uništavaju ostatke crnogorske  nezavisnosti dolazi do jakog osiromašenja najvećeg dela naroda Crne Gore. Prosečna plata u toj zemlji iznosi 500 €, dok je za potrošačku korpu potrebno 300€, prosečna penzija je 280€, ali je polovina penzionera i ne prima, 54% stanovništva nema posao,  a armija mladih obrazovanih ljudi trudi se da svoj život proživi u svojoj zemlji[13]. Na dan 31.01 2012.  državni dug Crne Gore je iznosio na unutrašnjem planu 419 miliona evra (12,3%BDP), na spoljnom 1,054.200.000 € (31%BDP), ukupno 1,473.200.000€ (43,3% BDP)[14]. 31.marta 2012. vlada se zadužila za još 230,000.000€.

Nivo korupcije u Crnoj Gori je zaista prevazišao svaku meru. U njoj je, prema definisanju mnogih stručnjaka, kao i u nizu drugih zemalja u regionu, stvoren  sistem kleptokapitalizma – kombinacije kapitalizma i lopovske kleptokratije.[15]Ali  zašto se  onda kada postoje tako ozbiljni problemi, crnogorski  rupor Rokfelera, Soroša i sl. i organizacija MANS,   u prvi plan stavlja  upravo borba sa korupcijom? Odgovor je potpuno očigledan  – korupcijski skandali su odlična podloga za raščišćavanje puta ka vlasti.  Nevladine organizacije koje finansiraju navedeni fondovi teško da se mogu optužiti da  brinu o nacionalno-državnim interesima naroda sa kojima „rade“. Njihovo „pravedno  negodovanje“ izaziva korupcija aktuelne kaste na vlasti, ali ne i korupcija i kriminal uopšte.  Talas antikorupcijske borbe treba da počisti postojeću vladajuću grupu i da rasčisti put za dolazak birokratije novog tipa. Pri tom se narod nalazi ne između većeg i manjeg zla, već uvek između dve najgore varijante, između Scile i Haribde. Osim toga veliku opasnost predstavlja udruživanje energije sindikata i studenata i pravac njihovog delovanja, zaklonjen leđima „narandžastog“ remorkera. Najvažnija funkcija elite novog tipa će biti još veća orijentacija na  ispunjenje  „evroatlanskih zadataka“ , u zavisnosti od interesa njenih partnera – MMF-a,Svetske banke, Evropske komisije i svetskih finansijskih krugova.

Kao rezultat – crnogorska država se povlači pred  snagama NATO-a  i zapadnim institucijama koje otvoreno rade sa antinacionalnih pozicija. Istovremeno se sve više produbljuju  degradacioni društveno- politički i ekonomski procesi, koji tako dobijaju sveobuhvatan i nepovratan karakter. Kao nacionalni zadatak  se postavljaju ne interesi svoje zemlje, već interesi transnacionalnih finansijskih grupa i geopolitički zadaci Zapada, povezanog sa njima, a koji pretežu nad nacionalno-državnim interesima Crne Gore.