Bobi Fišer: Kidnapovanje šahovskog genija (deo drugi)

Piše Zlatko Bogatinovski

Bobi je umro 2008. godine od nepoznate bolesti. Čudno, kao i mnogo toga vezano za Fišera. Uzrok smrti nikad nije bio objavljen, a sudbina Bobija Fišera je postala tamna projekcija globalističkog sveta

 

Budući da japanske vlasti nisu mogle da saopšte pravi razlog planiranog Fišerovog transfera u SAD, prešli su na drugu taktiku. Bobi je 10. avgusta prebačen u veći „Ušiku“ imigracioni pritvor udaljen 50 km od Tokija. Bobi je u zatvoru živeo u užasnim uslovima. Zabranjeno mu je bilo da telefonira. Tukli su ga, udarali i ponižavali još od hapšenja na aerodromu. Svetlo je u njegovoj ćeliji često bivalo upaljeno 24 sata, nije mogao da spava. Tvrdio je da su svi pritvorenici izloženi opasnoj radijaciji zbog blizine nuklearnih postrojenja i da je on prebačen u ovaj zatvor da bi mu na taj način narušili zdravlje u nameri da ga ubiju. Plašio se da ga ne truju hranom. Zatvorski stražari su mu pokazivali pseću ogrlicu i govorili da će ga tako odvesti u  američki zatvor.

„JUGOSLOVENSKI MEČ STOLEĆA“
Nekako u to vreme se javio i Boris Vasiljevič Spaski. Šahovski genije, kako su ga nazivali i pre i posle  „meča stoleća“, ponudio se dobrovoljno  da dođe u Japan i da bude u ćeliji sa Bobijem – da bi igrali šah. Naravno, predlog je odbijen. Ovaj izuzetan čovek je svojom veličinom izgradio i Fišerovu. Kada je meč u Rejkjaviku trebao da bude prekinut, pri njegovom vođstvu od 2:0, Spaski  to odbija ne želeći krunu bez borbe. Kada ga je Fišer briljantno pobedio u čuvenoj šestoj partiji meča, koja je bila i prekretnica, preko hiljadu ljudi je aplaudiralo Bobijevom majstorstvu. Ustao je i aplaudirao i on – prvak sveta Boris Spaski.
Posle toga Spaski je napisao pismo Džordžu Bušu, u kojem ga moli da Bobi bude pušten iz zatvora. „Dvadeset godina posle Rejkjavika, 1992. godine se desilo čudo. U Jugoslaviji se Bobi Fišer vratio šahu. Umesto da bude nagrađen zbog toga, za njim je izdata poternica zbog kršenja sankcija prema Jugoslaviji. Za mene, kao francuskog građanina od 1978. godine, u Francuskoj nije bilo nikakvih sankcija. Možda je nemoguće, ali Vas molim da ispravite grešku predsednika Fransoa Miterana iz 1992. godine. Bobi i ja smo učinili isti zločin. Uvedite sankcije i protiv mene. Uhapsite me. I smestite me u istu ćeliju sa Fišerom. I dajte nam šahovsku tablu.“
Glavni sudija „jugoslovenskog meča stoleća“ je bio velemajstor Lotar Šmit. Iako je i Nemac kršio sankcije, ni on  nije imao nikakvih problema.
Požrtvovanje njegovih prijatelja je pomagalo Bobiju da izdrži pakao u zatvoru. Bosnić je smišljao nove načine za njegovo oslobađanje. Predložio mu je da oženi Mijoko, što je učinio 17. avgusta i dobio srpskog kuma – Džona Jovicu Bosnića. Bilo je pitanje da li će japanske vlasti dozvoliti Bobiju da se oženi dok je u zatvoru, kao i to da li bi u slučaju ženidbe japanskom državljankom ostao u Japanu, i tako automatski izbegao deportaciju. Inače, SAD i Japan imaju ugovor o međusobnoj ekstradiciji, po kojem do dana današnjeg nijedan američki državljanin nije nikad deportovan iz Japana. Fišer je trebalo da bude prvi, ali sam ugovor nije obuhvatao krivično delo za koje je optužen, i ono se po japanskim zakonima nije smatralo krivičnim delom.
Vreme se u ovoj borbi čoveka protiv sistema sakupljalo svakojako. Tražeći konačno rešenje, Bosnić je skoro svakodnevno zamajavao sudiju Suzukija verbalnim egzibicijama. Bio je u stanju da priča danima od početka do kraja radnog vremena suda. Toliko da sudija često nije mogao da  poveže šta i o čemu  Džon govori.

PORODIČNA FIKSACIJA BUŠOVIH

[restrictedarea]

Onda je saopšteno da će Fišer zatražiti nemačko državljanstvo, jer je njegov otac bio Nemac. Istovremeno Bosnić uspostavlja kontakt sa islandskim komitetom „Robert Džejms Fišer“, a 18. oktobra angažuje kalifornijskog advokata Ričarda Vatuna da brani Bobija. Ovaj veteran zelenih beretki preko svojih veza dobija interni dokument Stejt departmenta iz 2003. godine, gde se videlo da je Fišerovo hapšenje i tajno prebacivanje bilo planirano u Vašingtonu.
Fišerova zatvorska saga je trebalo da se završava. Početkom decembra Bobi podnosi zahtev za azil na Islandu. Dobija islandsku boravišnu vizu 17. decembra. Japanci na to ne reaguju.  Početkom januara 2005. godine od Vlade Islanda pismom traži islandsko državljanstvo. Islandske vlasti mu 22. februara izdaju specijalni pasoš za strance. Ličilo je na kraj drame. Međutim, za japanske vlasti, na ponovni američki pritisak, to nije bilo dovoljno. Štaviše, američka vlada proširuje optužnicu protiv Fišera zbog izbegavanja plaćanja poreza, kako bi ga se definitivno dokopala (na taj način je „pao“ i Al Kapone). Prosto je nepojmljivo dokle je dosezala porodična fiksacija Bušovih u odnosu na Fišera, kao patološka lična osvetoljubivost oličena u neverovatnoj rečenici: „Saddam tried to kill ma Daddy“. Otac ga je osudio, a sin uhapsio. Normalno, na kaubojski način. Apsurdno je i potpuno cinično da su dva najtraženija „lika“ od strane SAD-a bila istovremeno Osama Bin Laden i Robert Džejms Fišer.
Dok su se u Stejt departmentu spremale nove zamke za Bobija, islandski Parlament „Altingi“ zakazuje vanrednu sednicu za 21. mart, sa samo jednom tačkom dnevnog reda – puno državljanstvo Bobija Fišera. Saznavši ovo, američki ambasador je pretio da će da zatvori američku vojnu bazu blizu Rejkjavika i da će to Islanđanima da prouzrokuje mnoge probleme.
Za razliku od nekih drugih, Islanđani su sa gnušanjem odbili ove pretnje i održali sednicu. Od 42 poslanika, 40 je glasalo „za“, dva su bila uzdržana i – niko protiv. Glasanje je bilo tajno. U Rejkjaviku, „slučaj Fišer“ je rešavan čitavih 12 minuta. U trinaestom minutu je predsednik Parlamenta Halidor Blondal potpisao ukaz kojim je Robertu Džejmsu Fišeru dodeljeno državljanstvo.
Tada je i Japancima laknulo. Konačno su dobili dokument koji je omogućavao da se reši nametnuti problem. Time bi Japan izbegao širu osudu svetske javnosti, koja bi bila izvesna, da je Fišer deportovan u SAD. Izručenje bi Fišera sigurno koštalo života, umro bi u zatvoru. Posle odlaska iz Japana, Bobi je imao još samo tri godine mirnog života na Islandu do smrti.
Američki ambasador na Islandu Gadsten je mogao jedino da preda Vladi ove male, ali hrabre zemlje, zvaničnu notu u kojoj se isticala reč „razočaranje“.
Kada je konačno potvrđena ispravnost Fišerovog islandskog državljanstva i novog pasoša, japanski ministar pravde je doneo odluku o deportaciji Bobija na Island.

AMERIČKA SRAMOTA
Bojeći se Fišerove otmice, Bosnić u najvećoj tajnosti organizuje put za Island. Kupljene su  najskuplje karte za Bobija i Mijoko, za let Tokio-Kopenhagen-Rejkjavik.  Saznavši to Amerikanci su odmah obavestili Interpol da uhapsi Fišera u Danskoj dok bude menjao avion za nastavak leta. Bosnić je organizovao i da diplomatski službenik ambasade Islanda bude uz Fišera od izlaska iz zatvora do ulaska u avion, držeći ga za ruku. Posle 253 dana Fišer je sa Bosnićem izlazio iz zatvora  i krenuo na svoj poslednji let – u slobodu. Hodajući do crne limuzine ambasade Islanda, Fišer je preko Bosnićevog mobilnog telefona dao intervju za svetski servis Bi-Bi-Sija. „Neću biti slobodan dok ne napustim Japan. Ovo nije bilo hapšenje, već kidnapovanje spremano u Bušovoj i Koizuminoj kuhinji.“ Govorio je o američkom predsedniku i japanskom premijeru. Dodao je i da su oboje „kriminalci“, da će se žaliti Vrhovnom sudu zbog kršenja njegovih ljudskih prava, ali da se neće vraćati u SAD dokle god Bušova administracija bude na vlasti. Usput je optužio Japan da je marioneta SAD-a. Bosnić je na kraju javljanja, u Fišerovo ime rekao jednu strašnu, ali ispostavilo se kasnije, istinitu rečenicu: „Bobi Fišer više nikad neće igrati šah“. Oprostili su se uz Bobijevo „Hvala“ i nikad se više nisu videli.
Bosnić je organizovao da u Kopenhagenu, dok su Interpolovi policajci čekali Fišera u aerodromskoj zgradi, on na pisti pređe iz SAS-ovog aviona u mali privatni avion i posle 24 sata leta konačno mirno sleti u Rejkjavik, za svaki slučaj izbegavajući aerodrom u Keflaviku zbog blizine američke vojne baze.
Bobi je sa svojim prijateljima dobio istorijsku bitku protiv Amerike. Pokazali su svetu da se protiv diktata SAD-a može i mora boriti, i da se može i pobediti. Povodom toga će reći: „Svaka moja reč protiv tih bandita je reč slobode“.
„Vašington post“ se obrušio odmah na novu Fišerovu domovinu uredničkim komentarom pod naslovom „Sramota Islanda“, imputirajući Islanđanima da je „dolazak Fišera bio tužan dan za Island“. Čitava zemlja  je ocrnjena kao nemoralna, jer se „ovim činom priklonila čoveku koji je davno ostao bez morala“. List je podsetio da je Fišer igrao šah u Jugoslaviji „dok su na delu bila ubijanja u Bosni“. Nije podsetio da su u tim ubijanjima učestvovali svi, čak i mudžahedini koje su obučavali američki vojni instruktori, koji su pucali iz američkog oružja koje su ti isti Amerikanci svakodnevno dopremali na sarajevski aerodrom, najgrublje kršeći embargo UN na prodaju i unos oružja. Uostalom, šta je pucanje i ubijanje u odnosu na igranje šaha? Tada je moskovska „Pravda“ proglasila Fišera za ličnost meseca, naglašavajući u podnaslovu teksta da je bio „kidnapovan, brutalno pretučen i zatvoren samo iz političkih razloga“.
Odgovor Islanđana na prizeman tekst iz „Vašington posta“ je usledio već 29. marta  kontrapitanjem „Čija sramota?“ i jednom, ali vrednom rečenicom: „Nije Islanda, već SAD-a, koje su zatvorile Fišera kome je jedini zločin bio to što se nije ponašao u skladu sa američkom spoljnom politikom“. Istovremeno je Vlada Islanda vrlo hrabro potvrdila svoj stav da Stejt department proganja Fišera zbog njegovih političkih izjava.
Ljutnja oholih nema kraja, pa FBI  2. maja 2005. godine raspisuje novu poternicu za Bobijem.
Fišer je umro 18. 01. 2008. godine ne napuštajući Island zbog mogućeg hapšenja. Sahranjen je uz put, u dvorištu lokalne crkve u malom selu Selfos udaljenom 60 km od Rejkjavika. Velemajstor Svetozar Gligorić, veliki Fišerov prijatelj je komentarisao da je Bobi umro od nepoznate bolesti. Čudno, kao i mnogo toga vezano za Fišera. Uzrok smrti nikad nije bio objavljen, a sudbina Bobija Fišera je postala tamna projekcija globalističkog sveta.
Kraj

_____________

Zanimljivosti o Fišeru

Sa 14 godina je postao šampion SAD-a i najmlađi velemajstor u istoriji šaha;
dao je veliki doprinos šahovskoj teoriji, pogotovo Kraljevom gambitu i Najdorfovoj sicilijanki. Godine 1988. patentirao je novi tip digitalnog šahovskog sata, sa kojim je igran meč u Jugoslaviji 1992. godine. U Buenos Ajresu, u Argentini, 19. juna 1996. godine, predstavio je „Fišerandom“ – Fišerov nasumični šah, varijantu šaha koja bi izbegavanjem problema učenja brojnih varijanti otvaranja više afirmisala šahovsko stvaralaštvo i majstorstvo.

[/restrictedarea]