Belo-crni album jedne epohe

Priredila Ljiljana Bogdanović

Fotografije Branko Belić

U veliku baštinu fotografskih portreta kod Srba svakako će biti uvršćena i dela iz obimne i raskošno priređene fotomonografije „Lica“, u izdanju „Službenog glasnika“ i „Nezavisnih izdanja Slobodana Mašića“ iz Beograda

 

U vremenu sklonom da zanemari i zaboravi gotovo sve što mu je prethodilo i da – kada je reč o „mudrosti i veličini“ – sebe predstavi kao „epohalno“ i najvažnije , a da to, razume se, čini pre svega kroz samorazumevanje i duh velikog dela svoje društvene elite,  jedna knjiga okrenuta prošlosti koliko i sadašnjici pobuđuje pažnju i biva praćena nepodeljeno odličnim ocenama. To je raskošno priređena i uređena, obimom pozamašna, trojezična (srpsko-englesko-francuska) fotomonografija „Lica“ autora  Branka Belića.
Na preko sedamsto strana, ovaj crno-belom novinskom i umetničkom fotografijom posredovani „deo srpskog savremenog i prohujalog Panteona“, objedinjuje 465 Belićevih fotografija na kojima su portreti značajnih ličnosti iz kulturnog i političkog miljea. Uz fotografije, u knjizi su objavljeni tekstovi Mirka Lovrića, Matije Bećkovića, Mome Kapora, Dragivoja Srećkovića, Stevana Stanića, Ratka Božovića, Momčila B. Đorđevića, Jelice Roćenović, Predraga Lazarevića, Gorana Malića, Dragana Jovanovića, Gligora Čemerskog, Jovana Ćirilova, Puriše Đorđevića, Draška Ređepa, Bratislava Ljubišića, Ljubomira Erića, Slobodana Mašića i Dragoša Kalajića.
Govoreći o zaveštanju Branka Belića, majstora umetničke i novinske fotografije, Mirko Lovrić, istoričar umetnosti i umetnosti fotografije, kaže: „Svojom vizuelnom hronikom Belić nastavlja tradiciju slavnih srpskih fotografa, kao što su Anastas Jovanović i Milan Jovanović. Njegov opus predstavlja neiscrpno vrelo za multidisciplinarna istraživanja bez ikakvog zastarevanja. Ujedno, to je nezaobilazni značajni doprinos srpskoj kulturi i posebno umetnosti fotografije“… Branko od 1972. godine uglavnom portretiše ličnosti iz različitih oblasti umetnosti, nauke, kulture, politike – protagoniste  domaće scene i mnoge znamenite goste Beograda. Radi to u okviru radnih zadataka na dužnosti fotoreportera, a kasnije i urednika fotografije u redakciji „NIN“-a… On počinje svoj ciklus portreta u periodu tranzicije srpske fotografije, koja iz kategorija amaterske fotografije prelazi u visoki profesionalizam. To su 70-te godine prošlog veka.
U nizu značajnih u monografiji objavljenih tekstova iz pera pomenutih vrsnih autora, podseća se, između ostalog, i na činjenicu da „Novinski tekst ne može da živi bez fotografije. A fotografija ima svoj zasebni život.“ Citiraju se i duhovite opaske poput one profesora Ratka Božovića, jedne od ličnosti iz knjige, koji je više puta u šali ponovio: „Uopšte nije važno šta ćeš novinaru reći, bitno je jedino kako si ispao – na fotografiji“.
Fotomonografija, uz učešće mnogih portretisanih u njoj, već je svečano – dva puta – predstavljena široj publici.

___________

MATIJA BEĆKOVIĆ

Kada je puška imala samo jedan metak pobolje se malo nišanilo. Od kako je na municiji osvanuo natpis „ ne štedi metke“, puca se nasumice i pogađa slučajno. Dok je u Srbiji bio samo jedan fotoaparat on ni jednom nije škljocnuo, a da nije ovekovečio neku znamenitu ličnost. Bez tog aparata mi ne bismo znali kako je izgledao Njegoš, kako je izgledao Vuk, kako je izgledao knjaz Miloš, kako je izgledao hajduk Veljko.
…
Sada, gotovo, nema nijedne kuće bez fotoaparata, ali ma koliko da  je tehnika napredovala i kamere usavršene one nisu ništa ako nisu u rukama majstora. A možda ni kod  jednog umetničkoga dela umetnik nije toliko izmaknut od svoga dela kao fotograf. Gotovo nikad na njega ne mislimo gledajući neku fotografiju ili neki portret, niti  pomišljamo na kameru, niti na oko i majstora. Takav je slučaj i sa Brankom Belićem, majstorom koji je ovekovečio svoje savremenike i čiju knjigu možemo nazvati bilo grupnim autoportretom, bilo autobiografijom o drugima, a ko zna možda će to sve jednoga dana biti malo modernije nazvano i skromnije hronika palanačkog groblja. Fotografija je danas ono što je nekada bilo portret najvećih majstora. Ja mislim da će ona sve više zauzimati ono mesto koje je nekada imala. Pogotovo u naše vreme. A Branko je povratio na crno-belu tehniku, kako je to sve počelo, a kako će se izgleda i završiti. Ova njegova knjiga je velika zadužbina jednoga našega umetnika,  jedan album našega veka, jedna velika zasluga i samog autora i izdavača „Službenog glasnika“ i „Slobodana Mašića“. Ja sam samo došao da kažem tih nekolko reči i da se zajedno sa vama zahvalimo spretnom i darovitom Branku Beliću.

Reč na promociji fotomonografije u Narodnom pozorištu, marta 2012.

___________

SLOBODAN MAŠIĆ

… I na obrazu svakog čoveka, sem njegovog pojedinačnog života i sramote koja se ogleda na njemu, nalazi se, zapravo, jedna skrivena slika našeg zajedničkog života i naše zajedničke sramote. A onda, ima naroda , u njih spada i naš narod, kojima sramota nije dovoljna u životu. I naš narod voli častan obraz. I naš narod , ne ceo, naravno, jedan deo našeg naroda, spreman je radi časnog života da da i sopstveni život. Kada  ja o tome mislim onda ja uvek mislim, zapravo, ima li veće časti za čoveka nego za svoj časni obraz da da jedan mali, skroman, gotovo trnutan, sopstveni ljudski život. Mi smo narod u kojem, naravno,  ima ljudi koji su izgubili obraz, ali ceo narod zapravo, ima u sebi ugrađeno osećanje časnog obraza. Drugi narodi nisu takvi. Kada bi Taj, koji nam je odredio, koji nam je stvorio početak života, znao koliko patimo zbog tog nedostatka časnog obraza, možda bi nam odredio neko drugo mesto gde bismo živeli kao narod, a možda i ne bi. Ja ne znam zapravo i moram vam priznati da kada u ovoj knjizi gledam taj ogroman broj obraza koji se u njoj nalaze, onda mi se čini da će se jednoga dana pojaviti čovek koji će biti u stanju da pročita časnost na tim obrazima, kao što je moj prijatelj Branko Belić 40 godina slikao te obraze, misleći da slika oči, noseve, da slika neke sporedne predmete koji se nalaze na tim slikama. I da, zapravo, beleži nešto što jeste sudbina. Jedino što je tačno, jeste da je na tim fotografijama skrivena, ali trajno skrivena i trajno izneta, da jednoga dana bude pročitana, istorija i sudbina jednog časnog naroda. Hvala.

Reč na promociji fotomonografije u Narodnom pozorištu

___________

MOMO KAPOR

„Pred nama su portreti savremenika, od kojih mnogi nisu među živima, načinjeni čini se od svetla, senke i duboke tame enterijera. Oni ovde pobeđuju vreme. Dim iz Vibove lule, trenutak zamišljenosti slikara Nedeljka Gvozdenovića sa bleskom svetla u staklu naočara, slučajni pokret ruke Raška Dimitrijevića, sve to, oteto od vremena, baš kao i crna kosa danas već sedog pesnika Miće Danojlića… ‘Čovek bez biografije’, kako je sam za sebe jedanput rekao ćutljivi Branko Belić, ponovio je u fotografiji sličan postupak kao i Borislav Mihailović Mihiz svojom Autobiografijom o drugima. Portreti njegovih savremenika u tihim tamnim enterijerima govore o njegovoj istrajnosti i nepresušnoj radoznalosti da upozna i snimi ljude sa njihovim tajnama iza portreta. Oni su snimljeni u trenucima dok ćute, zaustavljeni u vremenu pri susretu sa objektivom aparata kojem veruju. Taj čas mnogo liči na trenutak ispovesti: klik i sve je gotovo, vraćamo se svakodnevnim poslovima pošto smo ostavili iza sebe trag o svom postojanju i trenutku u kojem smo živeli. I upravo to osećanje izuzetne bliskosti sa onim koji fotografiše i njegovim objektivom, čini osnovnu draž ovih fotografija na kojima se odmaramo od boje, raskoši i obilja najrazličitijih mogućnosti koje se pružaju pred nama. Branko Belić ih sve odbacuje i vraća fotografiju na same njene početke, od Dagera i Nadara, do dramatične igre svetla i tmine Žorža de la Tura, venčavajući na taj način umetnost slikarskog portreta sa fotografskim.“

Iz teksta objavljenog u knjizi

___________

MIHAJLO MITROVIĆ

U vulkanskoj poplavi globalizma, danas je dobar deo sveta izložen agresivnom pohodu na klasične vrednosti umetnosti, time što se manipulativno promoviše nova umetnost, kažu nova realnost, za koju nije potrebno ni zrno talenta, ni dva zrna kreativnosti, već je dovoljna literarna dosetka i podobnost, i to podobnost van umetničkog okruženja. Nema značajnije knjige, dok se u nju ne uplete neki eksces, mala ili velika čudnost, bizaran događaj, porođaj prve knjige novog pisca, iskopana istorijska tema, dešifrovana istorijska ili neka druga tajna, težina prethodnih dela upornog pisca, kaprici života itd. Kod ove knjige su se udružili primas srpskog izdavaštva, sjajni pouzdani „Službeni glasnik“,  i  dizajner i suizdavač, sjani Slobodan Mašić, da bi izneli pred javnost, posebno biblioteke, višedecenijski tezaurisano blago, brižljivo sakupljano kamerom Branka Belića.

Reč na promociji u Narodnom pozorištu