Aleksandar Popović: Umesto Grada Beograda prihoduju strane firme

Razgovarao Uglješa Mrdić

Želimo da sarađujemo sa svima koji žele saradnju sa nama, saradnju koja će biti na obostranu korist, a ne „saradnju“ koja će od Srbija zahtevati ekonomsku štetu i pristajanje na gubitak teritorije, i ako hoćete materijalno da gledate stvari, gubitak ogromnih resursa

 

„Jasno je da niko u Srbiji, a ni u Evropskoj uniji, ne može sa sigurnošću da kaže šta će se događati sa EU i zonom evra u budućnosti, da li će, i kojoj formi, one uopšte opstati. Takođe, niko, a pogotovo ne posle izjave nemačke kancelarke Angele Merkel da će proširenje EU posle ulaska Hrvatske biti zaustavljeno, ne može da kaže kada će Srbija, sve i da su okolnosti idealne i da u svojim odnosima sa EU nema nijedan problem, moći da postane član EU“, kaže u intervjuu za „Pečat“ potpredsednik Demokratske stranke Srbije (DSS) Aleksandar Popović.
Prema njegovim rečima, konačno, sasvim je jasno, i to više ne kriju ni svi oni koji su pričali o EU i Kosovu kao dva odvojena koloseka, da je takozvano „dalje napredovanje“ u evropskim integracijama direktno vezano za postepeno odricanje od suvereniteta na Kosovu i Metohiji, a kroz prihvatanje dokumenata, diploma, registarskih tablica, neorganizovanje izbora, formalnog prepuštanja infrastrukture, izbacivanja UNMIK-a i prihvatanja država sa zvezdicom itd.
„Dakle, da svedemo, krajnje jednostavno, celu priču: Ne znamo gde nas vodi nastavak evropskih integracija, ne znamo ni koliko ćemo na tom putu, za koji ne znamo gde vodi, vremena provesti i da li ćemo ikada na neznano odredište stići, a pri tome bi trebalo da se odreknemo dela svoje teritorije. Logično, smisleno, od takve politike bi trebalo odustati, ne zato što smo kapriciozni ili zlovoljni, već zato što je ona štetna za Srbiju. Uopšte, pri tom nisam govorio o ekonomskoj strani medalje, o jednostranoj primeni SSP-a koji je ostavio bez direktnog prihoda srpsku carinu u iznosu od više stotina miliona evra, pa je taj novac u budžetu nadomešten povećanim oporezivanjem u Srbiji. Dakle, i u ekonomskoj sferi saradnje sa EU, svedoci smo potpunog paradoksa, da građani Srbije zapravo subvencionišu privredu EU. Zbog svega rečenog  politika političke neutralnosti je, uz razvijenu obostrano korisnu ekonomsku saradnju sa EU, politika čistih računa, u današnjim okolnostima za Srbiju zapravo jedina moguća“, ističe Aleksandar Popović, kandidat DSS-a za gradonačelnika Beograda.

Knjiga Vojislava Koštunice „Zašto Srbija a ne EU“ slabo je prikazana u medijima. Pozitivne reakcije naroda ne izostaju.
Iako sam se trudio, nisam još uvek video ni jedan jedini argumentovani protivstav svemu onome što je u ovoj knjizi, a sada i programskom dokumentu DSS-a, izneseno. Nisam video u srpskoj javnosti da je bilo ko osporio razloge zbog kojih bi za Srbiju bilo dobro da prihvati politiku političke i vojne neutralnosti. I da budem potpuno jasan, DSS se zalaže da Srbija pre svega vodi računa o sopstvenim interesima. Dakle, želimo da sarađujemo sa svima koji žele saradnju sa nama, saradnju koja će biti na obostranu korist, a ne „saradnju“ koja će od Srbija zahtevati ekonomsku štetu i pristajanje na gubitak teritorije, i ako hoćete materijalno da gledate na stvari, gubitak ogromnih resursa. Želimo da Srbija čini sve ono što je njoj na korist, želimo, naravno, i najbolju moguću ekonomsku saradnju sa EU i njenim članicama, kao i sa zemljama BRIKS-a i drugim zemljama. Želimo da Srbija vodi politiku u kojoj je ništa osim sopstvenih interesa i moralnih načela neće sputavati. I naravno, želimo da reformišemo srpsko društvo, u nekim oblastima i u skladu sa standardima EU, ali ne zato što su to evrounijski standardi i zato što su dogma, već onda kada su ti standardi dobri i prihvatljivi. Očigledno je da smo fleksibilni, nismo dogmate, prihvatamo sve ono što je u interesu naše zemlje. Naša politika je upravo suprotna politici izolacije. Mi želimo saradnju svuda i sa svima, pre svega gledajući svoje elementarne interese.
EU, preko misije EULEKS, koja, po rečima njenog šefa „poštuje Ustav Kosova“, kroz zahteve da Vlada Srbije promeni Rezoluciju u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kroz zahteve da Srbija prihvati na ovaj ili onaj način dokumenta koja izdaju separatističke vlasti na Kosovu, konačno kroz zahtev da Srbija potpuno eliminiše UNMIK i prihvati nekakvu državu sa zvezdicom, pokazuje svoj jasan stav. Taj stav je stav prema Srbiji, i nije prijateljski. Zbog toga nisam srećan, ne likujem, ali moram da konstatujem šta je istina. Prema toj istini DSS i određuje svoju politiku.

Koji biste period posle 5. oktobra 2000. godine ocenili kao najbolji za građane? Na čemu temeljite takvu ocenu?

O tome ne moram da iznosim lične utiske. Najveći rast bruto društvenog proizvoda, najmanja nezaposlenost, najveće smanjenje iznosa duga, konačno najveće plate u evrima bile su za vreme vlade Vojislava Koštunice. To su, prosto, činjenice koje niko ne može da porekne. Ali, postoje i druge činjenice, za koje smatram da su važne, a ne spadaju u statistiku. U vreme kada je DSS imala većinu u Vladi Srbije mediji su bili slobodniji, mnogo više su kritikovali vlast, institucije koje su od značaja za državu, poput pravosuđa i Parlamenta, bile su neuporedivo nezavisnije od izvršne vlasti, konačno, Srbija je vodila politiku sopstvenog državnog dostojanstva. Ništa se od toga ne meri brojevima, ali mislim da su sve ove karakteristike preduslov za uspešan ekonomski razvoj.

Na koji bi način vlast trebalo da se bori za opstanak Kosova i Metohije u sastavu Srbije?
Za Kosovo i Metohiju moramo se boriti čvrstom i jasnom politikom, vraćajući ceo problem tamo gde mu je i mesto, u UN. To podrazumeva da prekinemo besmislene razgovore pod posredstvom EU koja je pokazala da nije nepristrasna, da joj je srcu više prirastao terorista i trgovac organima Hašim Tači od demokratski izabrane srpske vlasti.
Potrebno je da svuda i na svakom mestu ističemo i da pokazujemo ne samo rečima, već i delima, da su nam istinski prijatelji države oni koji nas poštuju, poštuju naš teritorijalni suverenitet i integritet, a da nam prijatelji nisu države koje veruju, suprotno logici i međunarodnom pravu, da na našoj teritoriji postoji još jedna, na trgovini drogom i ljudskim organima i NATO bombama, napravljena država. Moramo da se svuda i na svakom mestu borimo za svaki delić našeg suvereniteta, bez obzira na to da li se radi o sportu, transportu električne energije, Kjoto protokolu, nauci… ili, da budem jasan, i na konkretnim primerima to pokažem, jasno kažemo da svi sportisti sa Kosova i Metohije mogu da učestvuju na takmičenjima, ali u reprezentacijama Srbije, da su prenosni kapaciteti za struju na granici Srbije i Albanije srpski prenosni kapaciteti, da je ugljendioksid koji proizvode termoelektrane na Kosovu i Metohiji srpski ugljendioksid, da naučnici sa Kosova mogu da učestvuju u međunarodnim projektima preko Ministarstva prosvete i nauke Srbije…Dakle, da svuda, na svakom mestu, u vezi sa svakim pitanjem, jasno i odlučno, bez velikih reči, branimo državu Srbiju. Samo tako imamo šanse.

Šta za Vas predstavlja Kosovo i Metohija?
Autonomnu pokrajinu Republike Srbije.

Hoće li Vaša kampanja koju vodite u Beogradu uroditi plodom? Šta očekujete od lokalnih, a šta od parlamentarnih izbora?
Kampanja u Beogradu je već urodila plodom iz prostog razloga što je vidljiva. Nikoga ne vređamo, jasno ukazujemo na ono što je dobro urađeno, a uz kritiku pojedinih segmenata dosadašnjeg vođenja grada predlažemo rešenja za sve probleme koje Beograđane tište. Nama je u ovoj kampanji, ako govorimo o Beogradu, važno da predstavimo svoju „21 tezu za 21. vek“, ubedljivo najkompleksniji program koji je predstavljen u ovoj kampanji, on govori o budžetu, investicijama, infrastrukturi, školstvu, zdravstvu, životnoj sredini,  o našim sugrađanima kojima je potrebno pomoći, o saobraćaju, energetici… I uveren sam da će najveći broj rešenja koja predlažemo u naredne četiri godine biti primenjen u Beogradu. U tome će biti, između ostalog, naša pobeda. Što se parlamentarnih izbora tiče, na njima će građani moći da se izjasne o političkim programima koji se kandiduju, između ostalog i o našem političkom i ekonomskom programu. Potpuno mirno, uvereni u ispravnost svojih uverenja, uvereni u to da je politika koju predlažemo najbolja za Srbiju. Ako mene pitate šta kao njen rezultat očekujem, reći ću vam – neuporedivo veću podršku nego što nam daju „kredibilne agencije za istraživanje javnog mnjenja“.

Nadate li se da će vladajuće stranke biti manjina posle proglašenja izbornih rezultata?
Verujem da su svaki izbori, osim što su prilika da stranke predstave svoje programe, a da se građani o njima izjasne, pre svega prilika da se oceni stranka ili koalicija na vlasti. Dakle, svako ko živi danas bolje nego 2008. godine, ko veruje da smo u očuvanju našeg teritorijalnog integriteta u boljoj poziciji nego 2008. godine, svako ko misli da mu je život perspektivniji danas nego pre četiri godine, svako ko veruje da je Srbija stabilnija, a institucije nezavisnije nego za vreme vlade Vojislava Koštunice, trebalo bi da glasa za Demokratsku stranku, G17 Plus, Socijalističku partiju Srbije; Partiju ujedinjenih penzionera, Jedinstvenu Srbiju, stranku koju vodi Rasim Ljajić… Uveren sam da je i u ekonomiji, i u državnoj i nacionalnoj politici stanje neuporedivo lošije nego pre četiri godine, i logično je da očekujem poraz stranaka vladajuće koalicije. Uostalom, pogledajte šta stranke koje su u vladi, o vladi u kojoj su pričaju. Jedan njen bivši potpredsednik kaže da je „mlitava“, drugi, aktuelni, da priča „laži i bajke“, jedan od lidera stranaka koalicije govori kako zbog loše situacije koju ova vlada ostavlja nova neće imati ni uobičajenih sto dana da se prilagodi, već će odmah morati da radi, najveća stranka vladajuće koalicije DS tvrdi da ima programe za pokretanje malih i srednjih preduzeća, za bolji život, za investicije, ali nikako ne kaže šta je u vezi sa svim tim pitanjima uradila u poslednje četiri godine. Kada ste deo uspešne vlade, u izbornoj kampanji se hvalite svojim učešćem u njoj, govorite kako je bila dobra, potencirate svoj učinak, svoje rezultate. Tako je DSS vodila svoje kampanje kada je u njih ulazila sa pozicija vlasti. Ponašanje stranka vladajuće koalicije najbolje govori o samoj vladi. Kao da svi žele da se od nje ograde, kao da niko ne želi da prizna da je u njoj bio.

Koje koalicije dolaze u obzir za DSS? Koje ne?
Mislim da je naša politika, politika koja kaže da bi trebalo da sledimo ono što je naš interes i da sprovodimo našu, srpsku, a ne neku zajedničku briselsku politiku, sasvim jasna. Jasno je i da ne možemo nikako graditi zajedničku politiku buduće vlade i učestvovati u građenju buduće politike Srbije sa strankama koje se zalažu za ulazak Srbije u NATO i sa evrofanatičnim strankama.

Šta bi prvo promenili u Beogradu ukoliko budete gradonačelnik glavnog grada Srbije?
Želimo da povedemo ozbiljan razgovor o organizaciji Gradske uprave i gradske vlasti, da je decentralizujemo, približimo, i kroz nove opštine, građanima, ali bez povećanja ionako prevelikog birokratskog aparata. Napravićemo jasne procedure kod izdavanja svih dozvola, uključujući i građevinske, uvesti striktne rokove i sledljivost svakog predmeta i zahteva preko Interneta. Želimo da jasno saopštimo koliko je Beograd danas zadužen, a prezadužen je, i da napravimo jasan plan otplate. Želimo da budžet zaista bude neka vrsta novčanika građana, da budu upoznati sa time koliko se novca i za šta troši, da imaju mogućnost da sami predlažu projekte, da kažemo jasno koliko je šta koštalo od velikih projekata u prošlosti i koliko šta košta od sadašnjih projekata. Želimo da sve javne nabavke budu na Internetu. Želimo da pomognemo privrednicima, da ukinemo firmarine, da pokrenemo izmene zakona o javnim nabavkama kojima bi malim i srednjim preduzećima dali prednost od između 10 i 20 procenta pri tenderima, da obezbedimo podsticaje za zapošljavanje, da pravimo privredne inkubatore za nove preduzeća, ali i privredne zone uz autoput, obrenovački put, obilaznicu. Obezbedićemo ulaganja u poljoprivredu na teritoriji grada, pogotovo onu koja će služiti za podmirivanje potreba Beograda i Beograđana, pomoći nabavku opreme, ukrupnjavanje poseda, obrazovanje mladih poljoprivrednika, razvoj infrastrukture u selima. Želimo da napravimo jasan plan razvoja komunalne infrastrukture, školskih, zdravstvenih i objekata kulture u narednih deset godina, kako bi mogli da bolje planiramo sredstva, efikasnije i štedljivije ih koristimo, ali i kako bi građani mogli da prate i kontrolišu šta radimo. Želimo da obezbedimo podjednaki nivo primarne zdravstvene zaštite svuda na teritoriji grada, da gradimo domove za stara lica, subvencionišemo im lekove i lekarske preglede, da pomognemo više sugrađanima kojima život nije lak, da pokušamo da obezbedimo da niko u Beogradu ne bude gladan. Izdvojićemo znatno veća sredstva za kulturu, ona su danas dvostruko manja nego kada je DSS vodio resor kulture u gradu, otpočeti finansiranje novih pozorišnih predstava, pokrenuti ozbiljan razgovor sa Republikom o tome kada i kako misle da otvore „Narodni muzej“ i „Muzej savremene umetnosti“, pomagaćemo amaterizam u kulturi, razmišljati o otvaranju novih pozorišta i bioskopa, udahnuti novi život Kalemegdanu, kroz davanje prostora slikarima, vajarima, keramičarima, starim zanatima, rok grupama, pretvoriti Sajmište u memorijal svim žrtvama genocida u NDH. Odustaćemo od unutrašnjeg magistralnog prstena, biti za glas struke kada je u pitanje metro, dakle za nezavisni šinski sistem, a ne ukrštanje sa tramvajima i konačno, u četiri godine, učinićemo sve što možemo da završimo Beogradski železnički čvor, da izmestimo autobusku stanicu, rasteretimo saobraćaj u centru grada. I još mnogo, mnogo toga…

Kako komentarišete afere poput Mosta na Adi, „BUS PLUS“-a i zaduženja Grada Beograda?
Sasvim jasno, Beogradu je bio potreban most, i dobro je što imamo novi most. Ali, u našoj sadašnjoj ekonomskoj situaciji, on je morao biti na lokaciji koja ne bi zahtevala skupe i obimne radove na pristupnim saobraćajnicama, a sam je most morao da bude manje pompezan i lep. Jer, od novca koji nismo morali da potrošimo na ovako lep i pompezan most, i ovako skupe pristupne saobraćajnice, mogli smo da finansiramo škole, obdaništa, talente, ustanove kulture, sve one dobre ljude u Beogradu kojima je pomoć potrebna. Što se tiče „BUS PLUS“-a, postoji samo jedno pitanje, pri tome ne ulazeći u to da li je ovaj sistem bio najpotrebniji gradu u ovom trenutku. Ako je on, kako se tvrdi, jako isplativ i vraća sva ulaganja posle nešto više od godinu i po dana, zbog čega se grad nije zadužio za ovaj visokoprofitabilan projekat koji bi vrlo brzo otplatio kredit i počeo da donosi novac gradu? Zbog čega, umesto da grad prihoduje, prihoduju privatne, pri tome i neke strane firme? Konačno, zaduženost Beograda je ozbiljna, u ovom trenutku iznosi preko 80 odsto godišnjih prihoda grada i dovešće do toga da već za nekoliko godina grad godišnje izdvaja preko 70 miliona evra za otplatu kamata i glavnica. To će jako smanjiti investicije u infrastrukturu, u socijalnu sferu, u zdravstvo, školstvo, kulturu.

Ko je najodgovorniji za ekonomsku propast Srbije?
Mislim da je prilično lako videti kada je ekonomska slika Srbije bila bolja, a kada je ekonomija doživela survavanje. Ako nam je pre 2000. godine to bio jak i ozbiljan argument, ne vidim zašto to ne bio argument i sada.

Kako komentarišete tvrdnju opozicije da je ovo najprljavija kampanja u novijoj srpskoj istoriji, praćena zloupotrebom državnih položaja i pretnjama najviših državnih funkcionera?
U ovom trenutku, iskreno, interesuje me promovisanje našeg programa „Zašto Srbija, a ne Evropska unija“, promocija našeg „Programa razvoja Srbije 2012-2017“ i programa za Beograd „21 teza za 21. vek“. Mi to činimo mirno, bez teških reči, one nam, uostalom, nisu potrebne, jer imamo argumente i jasnu politiku. Oni koji nemaju argumente, plaše građane pričama da će birati „između rata i mira“.

Ovog proleća obeležavamo 13 godina od NATO agresije. Šta ne smemo nikada zaboraviti i koji je put Srbije u vezi sa NATO-om?
Ne smemo da zaboravimo nijedan tren NATO bombardovanja, nijednu žrtvu, nijedan srušeni objekat. Ne smemo da zaboravimo razloge i ciljeve onih koji su bombardovali civilne vozove, Aleksinac, „Klinički centar“ u Nišu, „Dragišu Mišović“, most u Varvarinu, onih koji su posejali osiromašeni uran. I ne smemo nikada da uđemo u NATO, i zbog toga što je učinio sve da na teritoriji Srbije napravi svoju državu, i zbog nesumnjivih ratnih zločina koje su pripadnici NATO-a počinili prilikom bombardovanja Srbije i Crne Gore, i zbog toga što ti zločini nikada nisu istraženi. Konačno, u NATO ne smemo da uđemo i da nikada nijedan srpski vojnik ne bi ratovao za tuđe ciljeve, daleko od svoje kuće, i da niko nikada u svetu, u godinama i decenijama pred nama, dajući, kao moja malenkost sada intervju vama, ne bi, nabrajajući zločine koje je NATO počinio, pod NATO-om podrazumevao i Srbiju.

Da li biste i šta zamerili zvaničnim odnosima Srbije i Republike Srpske?
Voleo bih da su bolji i da su intenzivniji. I voleo bih da rukovodstvo Republike Srpske jasno kaže kada su ti odnosi bili najbolji.

Hoće li konačno biti procesuirani svi zločini koji su učinjeni nad Srbima na teritoriji Hrvatske u poslednjem ratu?
Nisu procesuirani zločini koji su nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini počinjeni 1914-1918, nisu procesuirani ni svi oni tokom Drugog svetskog rata. Istorijsko iskustvo, nažalost, daje jasan odgovor na ovo pitanje. Potvrđuju taj odgovor i presuda za „Koranski most“, nepostojanje presude za Požešku kotlinu, i za sve zločine koji su se događali pre, za vreme, i posle maja i avgusta 1995. godine.