Tadićeva kastracija medija

Piše Svetlana Vasović Mekina

Karikature Zoran Smiljanić

Mediji u Srbiji su mnogo rigoroznije kontrolisani od strane vlasti, nego što je to slučaj sa „slobodnim“ medijima preko Okeana. Sprega vlasti i biznisa porodila je u Srbiji podatne, poslušne urednike, obespravljenu novinarsku raju, medijsku lakirovku i muk kritičara. Ovakva medijska slika današnje Srbije neposredan je rezultat vladavine Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera

 

Pisac Simon Louviš je jednom ispričao zgodu o grupi izabranika iz Sovjetskog Saveza, koja je u doba hladnog rata pozvana na putovanje po SAD-u. Pošto su pročitali sve novine i pogledali sve televizijske kanale, iskazalo se da su svi u grupi jednako začuđeni, ali i oduševljeni zbog otkrića da su sva mišljenja, o svim gorućim pitanjima, u svim američkim medijima – praktično ista.
„U našoj domovini smo, da bismo postigli takav rezultat, morali da uvedemo diktaturu, da zatvaramo ljude, da im čupamo nokte… A ovde se ne dešava ništa od toga. U čemu je vaša tajna? Kako uspevate?“, zapitkivali su zadivljeni gosti iz Sovjetskog Saveza svoje američke domaćine.
A da je opisani model uniformisanog izveštavanja i protežiranja jednog, po državni vrh i njegovu politiku poželjnog mišljenja u tzv. demokratskim medijima širom SAD-a, aktuelan i danas, otkriva nedavna univerzitetska studija američkog „Harvarda“. Istraživanje, koje su sproveli studenti prava, pokazuje da su vodeći američki mediji („Njujork tajms“, USA „Tudej“, „Los Anđeles tajms“ i „Volstrit džornal“) u vreme napada na Irak pribegli svojevrsnom „novogovoru“, pa su, na primer, složno i uporno koristili termin „tehnike tvrdog saslušavanja“ zatvorenika (iliti zarobljenika) od strane američke vojske, umesto da to nazovu pravim imenom – „mučenje“. Svi odreda su kao pod konac odbijali da pišu o „mučenju“, pa je, recimo, „Njujork tajms“ reč „mučenje“ upotrebio u samo dva od 184 primera, odnosno u 1,4 odsto svojih članaka. „Los Anđeles tajms“ je o mučenju zatvorenih „neprijatelja“ od strane američkih islednika izveštavao u 4,8 odsto članaka (tačnije u tri od 63 objavljena priloga), „Volstrit džornal“ u svega jednom od 63 članaka (1,6 odsto priloga na istu temu), dok list USA „Tudej“ reč „mučenje“ nije upotrebio ni u jednom članku, iako su neki uistinu problematizovali – mučenje.
Odgovor na pitanje, kako je takva mimikrija u zapadnim medijima uopšte moguća, pronađen je u sprezi politike i kapitala u tamošnjim društvima. Sličan model na isti, mada nešto grublji način, funkcioniše i u Srbiji.

U NAMIBIJI DALEKO BOLJE NEGO U SRBIJI

[restrictedarea]

Analize otkrivaju da ipak postoji razlika između medijske situacije u Srbiji i kontrolisanih zapadnih pandana. Mediji u Srbiji su mnogo rigoroznije kontrolisani od strane vlasti, nego što je to slučaj sa „slobodnim“ medijima preko Okeana. Sprega vlasti i biznisa porodila je u Srbiji podatne, poslušne urednike, obespravljenu novinarsku raju, medijsku lakirovku i muk kritičara. Ovakva medijska slika današnje Srbije neposredan je rezultat vladavine Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera.
Cifre su neumoljive. Srbija je danas po indeksu slobode medija daleko ispod većine evropskih država i srozana u odnosu na stanje kakvo je bilo pre svega četiri godine. Još koliko 2007. godine, u vreme vlade premijera Vojislava Koštunice, Srbija je, prema analizi o slobodi medija koju svake godine publikuju „Reporteri bez granica“ – bila na udobnom 45. mestu na svetskoj rang listi. Usledio je sunovrat i pad za 22 mesta, čim je vlast preuzela nova, „demokratska“ koalicija predvođena DS-om i Borisom Tadićem. Srbija poslednje četiri godine iz godine u godinu tone na skali koja meri slobodu medija, da bi potkraj „skraćenog“ Tadićevog mandata završila na 80. mestu. Tako je na listi, koja odražava slobodu medija u 179 država širom sveta, Srbija danas daleko ispod Slovenije, Hrvatske, Makedonije i BiH.
Iako se vladajuća koalicija neumorno zaklinje u „evropske vrednosti“, njeno gaženje medijskih sloboda udaljilo je Srbiju, što se tiče jedne od temeljnih sloboda – slobode javne reči – daleko od članica EU. Ispred Srbije su mnoge druge države, poput Jamajke (16. mesto), Kostarike (19. mesto), Namibije (20), Surinama (22), Malija (25), Nigerije (29), Tanzanije (34), Gane (41), Bocvane (42), Butana (70)… Jedno mesto ispred Srbije je – Togo (79).
Ne bi trebalo zaboraviti da je dolazak ledenog doba za slobodu javne reči najavio (sada već bivši) predsednik Srbije Boris Tadić, lično. Učinio je to u noći svoje pobede na parlamentarnim izborima 2008. godine. Da, odmah se naoštrio i obznanio predstojeću „reformu“ medijskog sektora. Fatva, koju je bacio na nepoćudne srpske medije, ubrzo se pretvorila u pravi cunami čistki i ataka na medijske slobode. Netom posle izbora, promenjeni su članovi upravnih odbora u „RTS“-u, „Politici“ i „Novostima“. To je bio tek početak. Usledile su čistke „nepodobnih“ novinara i urednika, koji su se zbog svojih principijelnih stavova zamerili vlasti. Pod plaštom „sistematizacije“, koju su izveli i odobrili predstavnici „državnog kapitala“ u „Politici“, posao je ubrzo izgubilo preko sto zaposlenih. Diskriminacija zaposlenih je bila očigledna, a proces otkazivanja ugovora od strane menadžmenta bio je, i po mišljenju „Politikinih“ sindikata – nezakonit. Ukratko, menadžment je novinarima, koji nisu pristali na ucene, podelio nezakonite otkaze. Ali mnogo pre toga, pojedini „Politikini“ novinari i urednici optužili su novog „Politikinog“ glavnog i odgovornog urednika Dragana Bujoševića da sprovodi cenzuru. „Politikina“ pera Vladimir Radomirović, Marijana Milosavljević, Dragana Matović i Rade Stanić naveli su, u otvorenom pismu, da su u „Politici“ proglašeni tehnološkim viškom i primorani da napuste redakciju, pošto su prethodno bili izloženi dugotrajnim pritiscima koji su počeli dolaskom Dragana Bujoševića za glavnog i odgovornog urednika.
„Viškom se proglašavaju svi koji su u ‘Politiku’ došli iz nezavisnih medija i koji su odbili da povlađuju vlastima“, objavili su novinari „Politike“ u svom saopštenju. Vladimir Radomirović, prethodno zamenik (prethodne) glavne i odgovorne urednice „Politike“, upozorio je tada da njemu i kolegama tekstovi nisu bili objavljivani ili su drastično cenzurisani otkako je Bujošević doveden u „Politiku“. Urednica Marijana Milosavljević je ocenila da je u pitanju revanšizam i da je „sistematizacija“ iskorišćena da se iz „Politike“ izbace („počiste“) ljudi koje je dovela bivša glavna i odgovorna urednica Ljiljana Smajlović.
U kršenje novinarske i slobode javne reči direktno su umešani svi odgovorni za „spisak tehnološkog viška“ u „Politici“, 2009. godine: dovedeni Dragan Bujošević, predsednica Upravnog odbora PNM Sonja Liht, direktorka Glišić i njen zamenik iz nemačkog WAZ-a, zajedno sa nalogodavcima iz vrhova srpske vlasti. Glavni i odgovorni urednik „Politike“ Dragan Bujošević tada je demantovao navode novinara „Politike“, ali je kasnijim istupima potvrdio da su optužbe o cenzuri bile više nego osnovane. Svoju ulogu glavnog cenzora u „Politici“ krunisao je priznanjem na sudu, kada je potvrdio da je zaposlenim novinarima (između ostalog i potpisnici ovih redova) lično zabranio objavljivanje članaka. O takvom postupanju u „Politici“ bio je obavešten i predsednik Srbije, inače šef Demokratske stranke, ali nikada nije kritikovao, ni osudio nezakonite postupke svojih najbližih saradnika.
Cenzura medija u Srbiji postala je, tokom vladavine Tadićeve DS, nezaobilazan stub vlasti, a to je pokazalo i usvajanje skandaloznog Zakona o informisanju, koji je ukinuo tek Ustavni sud Srbije. Srbija se zbog sve grubljih pritisaka na medije i novinare ponovo našla na udaru kritika i Evropskog parlamenta. Poslednji katastrofalan potez predstavlja usvajanje Zakona o elektronskim komunikacijama, što je Udruženje novinara Srbije ocenilo kao „još jedan atak na slobodu štampe“ jer omogućava otkrivanje novinarskih izvora.

PREĆUTANI IZVEŠTAJ O PRITISCIMA
Aktuelna vlast uspešno guši sve dramatičnija upozorenja o pritiscima na medije. Indikativan je „slučaj izveštaja“ Saveta za borbu protiv korupcije o pritiscima i kontroli medija, pod vođstvom (na žalost pokojne) Verice Barać. Izveštaj je ogolio spregu politike, vlasnika marketinških agencija, tajkuna i, uopšte, vlasništvo nad medijima.
U izveštaju piše da se „nad medijima u Srbiji vrši snažan politički pritisak i da je nad njima uspostavljena potpuna kontrola“. Savet je zaključio da „korupcija u samim medijima onemogućava objektivno informisanje i javni nadzor nad društvenim delatnostima“, a tokom analize obimne dokumentacije uočio je i tri glavna problema medija u Srbiji: netransparentnost medijskog vlasništva, ekonomski uticaj državnih institucija na rad medija kroz različite tipove budžetskih davanja, te problem „RTS“-a „koji umesto uloge javnog servisa, ima ulogu servisa političkih stranaka i vladajućih elita, što ima za posledicu zatvorenost medija za brojne probleme sa kojima je Srbija suočena, pa i za problem korupcije“.
Po pitanju netransparentnosti vlasništva, Savet je utvrdio da od 30 najznačajnijih medija u Srbiji (12 dnevnih novina, sedam nedeljnika, šest TV stanica i pet radio stanica), javnost za više od pola (18) pojma nema ko su njihove prave gazde. Pored toga, vlast je medije zauzdala i pokorila i zahvaljujući oglasima, koji za privatne emitere i izdavače predstavljaju osnovni izvor prihoda. Zato nije novost da marketinške agencije imaju presudnu reč, ne samo po način izveštavanja nego i uređivačku politiku. Državne institucije u Srbiji izdvajaju oko 40 miliona evra godišnje za medije, a to znači da u poređenju sa ukupnim tržištem oglašavanja od oko 160 miliona evra – vlast daje medijima oko četvrtine njihovih prihoda. Što je veoma veliki novac. Pored toga, u medije se najviše novca upumpava „kroz različite vrste kampanja, koje najčešće nemaju humanitarni karakter, kako to predviđa Zakon o oglašavanju, već karakter promocije rada ministarstava“. Baš zato je „gotovo nemoguće pronaći analitički tekst, odnosno istraživački pristup novinara kada izveštavaju o radu ovih, ali i drugih državnih institucija“.
Tipičan je primer Ministarstvo zdravlja, koje godišnje potroši oko 35 miliona dinara za razne promocije u medijima. Najveći deo sredstava potrošen je u okviru kampanje za vakcinaciju građana protiv virusa H1N1 „Zavrni rukav“, a upravo zato je, prema saznanjima Saveta – „veoma mali broj medija objektivno izveštavao o poslu hitne nabavke vakcina protiv virusa H1N1 tokom 2009. godine, pa su građani, umesto objektivne informacije, od medija dobijali samo zvanične pozive da se vakcinišu“.
Mediji su nepristojno retko dovodili u pitanje odgovornost Ministarstva zdravlja i ministra Tomice Milosavljevića u vezi tog posla, iako se na kraju ispostavilo da je postupak nabavke vakcina bio sporan. Tako je, na primer, „list ‘Politika’ retko objektivno izveštavao o ovom problemu, ali je tokom tog perioda od Ministarstva zaradio 3,22 miliona dinara…“, stoji u izveštaju Saveta.
U Srbiji naročit problem predstavlja uticaj raznoraznih „agencija za odnose sa medijima“, koje su u glavnom u vlasništvu stranačkih aktivista ili sa njima tesno povezanih osoba. Takve agencije od medija otkupljuju reklamni prostor, koji dalje prodaju po daleko višim cenama. Prema informacijama Saveta, potom te, u stranačke interese upregnute agencije, medijima najčešće plate samo deo ugovorenog iznosa, kao avans, a isplatu preostalog duga koriste za pritisak na isti medij. Nije džabe Komisija za borbu protiv korupcije upozoravala da „značajno mesto na tržištu reklama imaju agencije koje su u vlasništvu visokih funkcionera Demokratske stranke (DS) i bliskih saradnika predsednika Republike Borisa Tadića“.
Vlast poseban uticaj ostvaruje i putem „RTS“-a koji „umesto da bude javni servis građana, i dalje predstavlja servis za političke strukture, ali i produkcija koje su blisko vezane za vrhove vladajućih stranaka i članove Upravnog odbora ‘RTS’-a“. Stoga se preko „RTS“-a (nasuprot spotovima koje „RTS“ emituje o sebi) „ne ostvaruje opšti interes, jer ovaj medij kao nosilac javnog radiodifuznog servisa ne izvršava obaveze i krši Zakon o radiodifuziji“.
Nije tajna ni da je poslednje četiri godine pod izuzetno velikim pritiskom vladajućih političkih partija radila i Republička radiodifuzna agencija (RRA). Ako podvučemo crtu – jasno je da je sve nabrojano svetlosnim godinama udaljeno od „evropskih vrednosti“ koje kao mantru bojevito troše Boris Tadić i vođstvo Demokratske stranke.
Savet je Izveštaj o pritiscima i kontroli medija sa preporukama za prevazilaženje opisanog stanja dostavio vladi 29. avgusta 2011. godine. Vlada Mirka Cvetkovića je odgovorila – ćutanjem. Na predstavljanju Izveštaja se pojavio veliki broj novinara; u spisak prisutnih upisalo se 15 novinarskih ekipa. Uprkos tome, većina medija tom događaju nije posvetila ni slovo, čime su i praktično potvrđeni alarmantni nalazi iz Izveštaja Saveta kojem je tada predsedavala Verica Barać.

IMPOTENTNI PAPIRNATI TIGAR
Sve navedeno osvetljava zašto je do danas ostalo neodgovoreno pitanje, koje je povodom predstavljanja rečenog izveštaja postavila predsednica Udruženja novinara Srbije Ljiljana Smajlović, a to je, kako je moguće da jedna siromašna država utroši 40 miliona evra, ali ne za „žilavu i kritički intoniranu štampu“, već za kupovinu „publiciteta i reputacije“, zbog čega su mediji u Srbiji postali „saveznici u obmanjivanju javnosti, jer više ne obavljaju posao kontrolora vlasti“.
Takvo disciplinovanje medija otkriva kako je Srbija iz (bar formalno) demokratske zemlje pretvorena u prćiju Demokratske stranke koja je državu uvela u demokraturu. Tu reč je u kontekstu Srbije upotrebio Timoti Garton Eš prilikom opisivanja „pretpetooktobarske Srbije“, ali nema sumnje da isti termin, spoj reči „demokratija“ i „diktatura“, odlično opisuje današnje stanje naročito na području medija u Srbiji. Nije čudo da je i Rade Veljanovski, medijski ekspert, primetio da se danas stiče utisak da „u Srbiji ima manje ostrva medijskih sloboda nego u vreme režima Slobodana Miloševića“. Nije sporno ni da se mediji u Srbiji poltronski utrkuju ko će pre da pročita želje iz očiju vlastodržaca. Poslednji primer je podanička poslušnost medija koji su kao jedan ispunili želju „iz službe“ predsednika Srbije da prekrste „ostavku“ Borisa Tadića u naopaku kovanicu „skraćenje mandata“. Spinovanje na kvadrat.
A ako ucene i autocenzura ponegde omanu, onda (sada već bivši) predsednik Srbije sam preuzima ulogu vrhovnog „glavnog urednika Srbije“. Tako je po kratkom postupku smenjen glavni urednik lista „Alo!“ Antonije Kovačević. Promena se dogodila tri dana posle ljute kritike koju je na račun te novine (koju izdaje „Ringier“), u nemačkom FAZ-u ispalio Boris Tadić. Da li je potrebno podsećati da je vlasnik lista Mihael Ringier, smenivši Tadiću nepoželjnog urednika – otišao na večeru sa tadašnjim predsednikom Srbije? Ringieru nije smetalo što Tadićeva vlast demonstrira formalnu ljubav prema tekovinama Evropske unije, nasuprot čijem duhu radi sve ono što je Uniji, navodno, mrsko, te kontroliše medije i giljotinira nelojalne urednike. Poslednje četiri godine Tadićeve vlasti raskrinkale su bivšeg predsednika kao tvrdorukaša, kome nije strano da se lati čistki, cenzure i pritisaka na medije, s takvom strašću i veštinom da bi mu pozavideo svaki renomirani diktator.
Ipak, nema sumnje da srpski mediji još uvek, istrajno i svakodnevno proizvode najrazličitije, pa i zanimljive sadržaje. Ne dokazuje li bogata trpeza različitih medijskih sadržaja, koja je u ponudi stanovnicima Srbije, da je tvrdnja o galopirajućoj cenzuri i davljenju medija – preterana? Šta je „ono“, što uprkos raznovrsnoj medijskoj produkciji do te mere fali srpskim medijima, da i dalje opravdava tezu da Srbija pod Tadićem nije ništa više od „demokrature“?
Neočekivano, odgovor pruža u poslednje vreme (opet) sve popularniji Karl Marks. Marksova misao fino secira impotentnost većine srpskih „mejnstrim“ medija, i više je nego jednostavna: „Cenzurisana štampa je loša, iako proizvodi dobre proizvode, jer su ti proizvodi dobri samo ukoliko predstavljaju slobodnu štampu unutar cenzurisane štampe… Slobodna štampa ostaje dobra, iako donosi loše proizvode… Evnuh ostaje loš muškarac, iako može da bude na dobrom glasu.“ Drugim rečima – jesu najveći srpski mediji puni raznih sadržaja, ali šarenilo ne može da sakrije političku kastraciju, ni činjenicu da su iz većine najvećih medija nestali oni koji „imaju muda“ za najvažniji zadatak slobodnih medija. A to je oštra i slobodna kritika vlasti.

[/restrictedarea] mikrozaйmы onlaйn zaйm na яndeks denьgi onlaйn sročnodaem zaйmmanimen oformitь zaйm