Zdenko Tomanović: Advokati – dobrovoljni saučesnici i izvršioci opšteg propadanja

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

U Srbiji danas advokati čekaju da neko drugi ostvari svrhu prava i da ispravi sve apsurde sa kojima se sada sudaramo. Advokati verovatno  misle  da neće imati nikakvu odgovornost za stanje u pravosuđu, za stanje u pravu uopšte i u institucijama, u zakonodavstvu, u razvoju pravne nekulture i da će tu neodgovornost obezbediti i zaštiti neučestvovanjem, to jest ćutanjem. Svaki pravnik međutim zna  da  nismo samo odgovorni za činjenje, već i za nečinjenje

 

Zdenko Tomanović, eminentni srpski advokat i pravni autoritet, bezmalo dve pune decenije prisutan i profesionalno angažovan u velikom broju  značajnih sporova pred domaćim i međunarodnim sudovima, „Pečatov“ je sagovornik  o nizu najaktuelnijih tema vezanih ne samo za stanje u savremenom pravosuđu i advokaturi Srbije.
Poznati advokat, branilac mnogih  ličnosti  koje su obeležile našu epohu, učesnik je, svedok i kredibilni  komentator društvenih zbivanja koja se tiču i  njegovog stručnog,  pravnog domena ,  ali  i šireg društvenog konteksta, bez čijeg razumevanja se ne mogu objasniti stanje  i aktuelni problemi u nacionalnom pravosuđu i advokaturi. Tomanović, medijski često upadljivo izdvojen, rado citiran i apostrofiran, i sada – jasno, živo  i bez eufemizama govori o spornim, važnim, „osetljivim“ i „opasnim“ pitanjima srpskog pravosuđa i društvenog života zemlje.

Bili ste ponovo u Americi na doručku sa Obamom. Da li ste na tom doručku opet delili neke knjige?
Da bio sam ponovo na Molitvenom doručku. Tamo sam kao i ranije svakom kongresmenu ili senatoru sa kojim sam se sastao dao knjigu „Istorija Srpske kulture“, uz pismenu posvetu sa porukom da će – ako samo površno pogledaju knjigu, videti da mi možda nismo toliko veliki koliko ja smatram, ali da smo mnogo veći nego što oni misle.

Ima li razlike u odnosu društva i države  prema advokatima u Srbiji i Americi?
U Americi su preko 20 predsednika bili advokati, a u Srbiji je profesija advokat prepreka za reizbor sudija. Jedan  broj sudija u prvoj fazi tzv. „reforme“  nije mogao da bude izabran ponovo  za sudiju ako su im bračni drugovi  bili advokati. Kasnije, pod pritiskom određenih Evropskih krugova, to je delimično korigovano. Dakle, nije bila prepreka da neko bude biran za sudiju ako je muž policajac ili  tužilac, ili čak sudija u istom sudu, ali je bila prepreka ako je  muž advokat.  To je naravno proizvod političkog usmerenja i stvaranja opšteg ambijenta u kojem su prava pojedinca smetnja nekom političkom projektu. I dalje, ne tako retko, događa se  oblikovanje javnosti u skladu sa stavom da  ukoliko branite optužene za  ubistvo, zapravo podržavate ubistvo, da ukoliko branite optužene za organizovani kriminal, da ste protivnik borbe protiv organizovanog kriminala, da ukoliko branite nekog političara, da ste njegov politički istomišljenik,  i tako dalje.

Kolika je odgovornost advokata za takav  položaj advokature u Srbiji?
Ogromna, i najodgovorniji smo mi  advokati. Generalno, ništa se nije desilo što nismo dopustili ili da nismo u tome dobrovoljno saučestvovali. Sve ono što nam se događa i spolja i iznutra, unutar Advokatske komore i izvan Advokatske komore je isključivo naša odgovornost. Naravno i u advokaturi je ista stvar kao i u društvu. Sve je u ličnom interesu, a društveni interes kao da ne postoji. Svest o postojanju društvenog interesa, javnog interesa, javne svesti, javnog morala,  upravo je ono što nedostaje ne samo u advokaturi, nego i u mnogim drugim segmentima našeg društva. U sadašnjem društvenom trenutku je dominantno  da je lični interes glavni pokretač za sve aktivnosti i tako je nažalost i u advokaturi.
Nekada je bilo važno šta misle advokati, a sada se oni jedinstvenije  čuju samo kada je potrebno da se ukinu fiskalne kase?
Da, ispada da je tako. Advokatura je sada  potpuno podeljena i više nije važno ko je kriv za to. Važno je da advokati vode jedni protiv drugih sudske postupke, da jedna advokatska komora tuži drugu, da advokati angažuju obezbeđenje koje  primenjuje silu nad drugim advokatima i gomila drugih  neozbiljnosti i neodgovornosti je trenutno na sceni. A paralelno sa tim, advokati čekaju da neko drugi ostvari svrhu prava i da  ispravi sve apsurde sa kojima se sudaramo.
Advokati su verovatno  mislili  da neće imati nikakvu odgovornost za  stanje u pravosuđu, za stanje u pravu uopšte,  u institucijama, u zakonodavstvu, u razvoju pravne nekulture i da će tu neodgovornost obezbediti neučestvovanjem, to jest ćutanjem. Međutim,  ta inertnost   znači da smo  mi upravo odgovorni zbog tog nečinjenja. Svaki pravnik zna  da nismo samo odgovorni za činjenje, već i za nečinjenje. Naravno, postoje izuzeci u individualnim aktivnostima, ali na terenu kolektivne odgovornosti naše profesije, pojednostavljeno prikazano, stvar je upravo ovakva. I naravno, sada se  sudaramo sa posledicama nad kojima nemamo nikakvu kontrolu, i zato mi ostajemo moralno odgovorni.
Uz sve to, kao profesija, posebnu odgovornost imamo u dopuštanju i dobrovoljnom saučestvovanju u afirmisanju nekompetentnosti. Jednostavno, pustili smo da nekompetentnost dominira ne samo u advokaturi, nego i  pravosuđu, i u mnogim drugim sferama života u kojima pravo ima određeni uticaj.

Da li je advokatura zaista toliko bespomoćna?
Ne, razume se da nije. Mislim da je već jasna  potreba da se  u najskorije vreme advokati ujedine, da naprave ponovo jedinstvenu komoru, da naprave jedinstveni izbor, novi ili stari, ali jedinstveni i legitiman,  i da onda jednostavno krenu napred. Ali  kriterijum ne sme da bude lični interes, već društveni interes. Shvatanje odgovornosti naše  profesije  može svima da bude  podstrek.

Kako biste u jednoj reči označili najdominantniji  utisak o projektu koji je u Srbiji nazvan:  reforma pravosuđa?
Nekompetentnost.

Šta je najjači argument  protiv zvaničnog stava da je reforma pravosuđa uspela?

[restrictedarea]

Stvarnost je najveći neprijatelj tezi  da je reforma u potpunosti uspela. Tu stvarnost ne može da poboljša ni pokušaj nametanja pragmatičnog morala.

Ali rukovodioci u pravosuđu i kreatori reforme  su više puta rekli da preuzimaju odgovornost za stanje u pravosuđu.
Ne, nisu oni preuzeli odgovornost, jer da su preuzeli odgovornost ne bi se služili izgovorima. I ne bi realnost prikazivali drugačijom. Pojedini ljudi koji vode pravosuđe ili ne mogu da vide, ili odbijaju da vide probleme, a čak i za probleme koje su sami stvorili sada prebacuju krivicu na druge. Jednostavno, radije se prisećaju neke i nečije loše prošlosti, nego što žele da budu odgovorni za budućnost.

Šta posebno zamerate onima koji hvale reformu pravosuđa?
Pre svega propuštenu šansu da Srbija ako već ima slabu ekonomiju, tešku diplomatsku situaciju, bar ima dobro sudstvo.
Na praktičnom planu ne mogu da smatram da je uspeo projekat čiji je rezultat da je jedan broj  ljudi koji su svoj život posvetili sudu  i radili savesno  ostao bez posla, jer nisu bili ničiji nego svoji.
Pri tom, to pravosuđe sa kojim su svi bili manje-više nezadovoljni,  bilo je bolji elemenat naše vlasti od izvršne i zakonodavne vlasti. To pravosuđe je kako-tako  uvek funkcionisalo, i kada su bila bombardovanja i kada nisu, i kada su bili ratovi i kada nisu. Uostalom, prve reforme u ovoj državi su upravo krenule unutar pravosuđa i  Udruženje sudija je davno iniciralo reformisanje pravosuđa.
Dalje, oblikuje se javno mnjenje tako da se  raniji  stav pravnika  „bolje 10 krivih na slobodi nego jedan nevin u zatvoru“, sada zamenjuje stavom  „bolje svi u zatvoru, a žao nam je ako među njima ima nevinih“
Takođe, strašno je poniženje kada date ljudima funkcije koje im ne pripadaju,  a toga je bilo puno  u postupku reforme pravosuđa, kao i što sada plate primaju ne samo izabrane sudije već i neizabrane sudije.
Ujedno, ne sme da se radi upravo ono što već dugi niz godina gledamo, a to je transparentno oblikovanje javnosti i javno sugerisanje (od strane onih koji nisu sudije, a koji jesu vlast) stava da bi vlast trebalo da odlučuje u pogledu toga da li je neko kriv ili ne, da li će biti oduzeta imovina ili ne, da li bi neko trebalo da dobije narukvicu ili ne, da li je neka presuda dobra ili nije, da li bi trebalo neko da bude u pritvoru ili ne bi trebalo… Slično se događa i sa javnim predlaganjem i određivanjem pritvora, javnim sugerisanjem kako bi sudija trebalo da razmišlja. Upravo, vlast je ta koja to ne sme da  radi.

Pa ipak je bilo i korumpiranih sudija i neobjašnjivih odluka.
Da. Naravno, smenjen je jedan broj sudija koji su slovili za korumpirane, ali to nije dalo za pravo da se smenjuju sudije  po nekom političkom kriterijumu ili kriterijumu ličnih osveta, ili kriterijumu jedne zatvorene društvene grupe, i to veliki broj sudija koji su ceo svoj radni vek pošteno radili. Procentualno ostao je isti procenat korumpiranih sudija, ali je povećan broj poslušnih i nekompetentnih. A što se korupcije tiče ona se već više od 20 godina u Srbiji faktički toleriše  samo u ime  navodnih viših nacionalnih ili političkih ciljeva.

A kakav je sada po Vama status sudije u društvu?
Veoma je jako nastojanje da se sudija svede  na  administrativca i izvršioca željenog rezultata. Bitan je samo rezultat, a ne postupak kroz koji se taj rezultat i postiže.
Sudijama je nametnut teret kontrole, osećanje neizvesnosti i veoma često mišljenja izvršne vlasti. Utisak je da je sudovima i Tužilaštvu nametnut dodatni teret  da moraju da čine  ono što se od njih očekuje,  a ne ono što oni misle.
Uz sve to godinama je pravosuđe u v.d. stanju. I danas  osim predsednika Kasacionog suda  nemate nikog ko je na stalnoj funkciji, imate v.d. stanje.  Zbog čega?  Nepotrebno je  prebacivati odgovornost  na neko prošlo vreme, jer odgovornost je i u sadašnjem  trenutku  i u budućem vremenu. Prva šteta je najmanja šteta i zato još ima šanse da se stvari isprave.

Šta od ulaska u Evropu očekuju  Vaši klijenti koji su u zatvoru?
Pa ljudi u pritvoru žele što brži ulazak  Srbije u EU. Očekuju da će evropski standardi uticati da se u Srbiji poštuje pravo na fer suđenje, pravo na pretpostavku nevinosti, pravo na humane uslove života u pritvoru, pravo na hitnost u postupanju, pravo da pritvor bude samo krajnja mera neophodna za vođenje postupka i sva brojna prava koja svakom pojedincu pripadaju.

A šta Vi očekujete?
Naravno, uticaj evropskih sudova i sudija na podsticanju samostalnosti i nezavisnosti naših sudija.

Da li Vam je poznat, možete li da navedete neki takav primer?
Pa, pomenuo bih recimo  Sud u Strazburu i mišljenje sudije Đovani Bonela.

O čemu se radi?
Sud u Strazburu je u jednom predmetu koji je u suštini  pokušaj rušenja Dejtonskog sporazuma  preko suda za ljudska prava raspravljao o tužbi dvojice građana BiH, jednog Roma i jednog Jevrejina, da se krše ljudskih prava jer Dejtonski sporazum  ne daje mogućnost da budu članovi predsedništva niko osim predstavnika Srba, Hrvata i muslimana. I tom, još uvek aktuelnom političkom trendu – rušiti Dejtonski sporazum, iako je  Evropska konvencija, i bila je poznata svima onima koji su bili i kreatori i potpisnici sporazuma, Đovani Bonelo, sudija Evropskog suda je dao mišljenje,  pitajući svoje kolege  ima li sud uopšte pravo da izazove rat,  ukazujući šta je značio Dejtonski sporazum, da je to bio dogovor mira i da vršiti reviziju tog sporazuma otvara opasnost za novi rat. Takvu opasnost sud ne sme otvarati. E, a kod nas  se to ne bi moglo desiti, jer je, nažalost, pravosuđe  izgubilo bitku u borbi za sopstvenu samostalnost i  umesto da svi dajemo doprinos samostalnosti sudija, da podižemo integritet sudija, da pomažemo društveni status sudija, i da se izvršna vlast odvoji  od sudske vlasti, ljudi u samoj vlasti kritikuju odluke suda, prozivaju odluke suda, prete odgovornošću sudija i slično.

Slušamo svakodnevno da je urađeno mnogo na planu  represije.
Ali nimalo nije urađeno na planu  zaštite prava pojedinca. Pojedinac je potpuno sada nebitan.

Koliko se odmaklo i dokle se stiglo u kvalitetu ostalih učesnika postupka?
Danas se došlo do jednog apsurda. Uprošćeno rečeno, nekada – kod nas, a i sada u mnogim zemljama razvijene pravne sigurnosti,  najveći nivo znanja o pravu bio je među sudijama, pa onda u Tužilaštvu, a manji kvalitet  u pogledu tumačenja prava je bio od strane policije. Sada je situacija potpuno obrnuta, pa najkvalitetnija pravna tumačenja i najkvalitetnije pravne ocene upravo dobijete u policiji, što je potpuni apsurd.

Kakav je i koliko je moguć izlaz iz te apsurdne situacije?
Isti je izlaz iz stanja u advokaturi i iz stanja u pravosuđu, i u primeni prava. Forma. Moraju da afirmišu formu. Forma je suština prava i forma je suština mnogo čega u životu, i bez afirmacije forme  ne može se apsolutno ništa uraditi. A to bi značilo i dalje nametnuti odgovornost. Ali individualnu.

Zalažete se za odgovornost sudija i tužilaca, a šta je sa advokatima?
Naravno i za odgovornost advokata. Dakle, onog momenta kada prvi sudija ili tužilac bude lično odgovarao zato što je grubom nepažnjom i nesavesnošću, ili namerom doveo do toga da je neko proveo jedan dan u pritvoru bez zakonskog razloga,  i  time naneo štetu pojedincu i njegovoj porodici,  ili kada prvi put  advokat bude odgovarao zato  što je sprečavao dokazivanje, onda će se stvari pokrenuti. Ta odgovornost mora da bude individualna i neselektivna.
Nisu problem ni policajci, ni sudije, ni tužioci, već političari. Pustite sudije da rade slobodno, da budu nezavisni, da tužioci budu samostalni, a policajci neselektivni, ali da je svako od njih pojedinačno odgovoran za svoj posao i to će biti ozbiljan pomak od interesa za sve, pre svega za pojedinca, a onda i za društvo.

Ali brojni predstavnici i zakonodavne, i izvršne vlasti, i deo stručne javnosti stalno tvrde da je reforma uspela.
Šteta što barem ne posumnjaju u ispravnost svoga stava. Pa oni bi verovatno i stav Matije Bećkovića da prihvata kandidaturu za predsednika uz uslov da bude mlađi i da kralj raspiše izbore, javnosti interpretirali  da Matija Bećković prihvata kandidaturu, ali ima neke uslove. Greška je u tome što se nije dozvolio evolutivni razvoj pravosuđa.

Šta bi, prema Vašem viđenju,  trebalo da se uradi sa stanovišta advokature da bi se vratio ugled sudija?
Izgradnja dobrog pravosuđa je ozbiljan posao i tu nema vežbanja.
Za početak, država, stručna javnost, mora da nametne stav da nosioci pravosudnih funkcija koriste svoju slobodnu volju, svoje  argumente, a ne tuđe argumente i tuđu volju. To je prethodni uslov da bi neko imao odgovornost za svoj rad.
Povećanje  nezavisnosti sudije, povećanje samostalnosti Tužilaštva znači povećanje odgovornosti. Kod nas je obrnut proces, jer oni koji primenjuju zakon nemaju ni dovoljno samostalnosti, ni dovoljno nezavisnosti, a onda prirodno ni dovoljno  odgovornosti.
I naravno izvršna vlast mora da se potpuno odvoji od sudske vlasti, ali  nažalost nije nikada bio veći upliv izvršne vlasti u rejon sudske vlasti.

Kako ide primena novih krivičnih zakona u praksi?
Sada se istovremeno primenjuju dva zakonika  o krivičnom postupku. Ako branite nekoga za zloupotrebu službenog položaja u Ustaničkoj ulici, dakle u Specijalnom sudu,  onda se primenjuje jedan zakon, a ako isto lice branite za isto ili slično  krivično delo u Palati pravde onda važi drugi zakonik o krivičnom postupku.
Pa mora se  u izradi zakona ipak ozbiljnije pitati, i saslušati, i  praksa. Danas, kada mi kolege razgovaramo među sobom, o sudskim odlukama  i postupanjima, onda uglavnom se to koristi  za prikazivanje apsurda, a ne za  osvrt na respektabilne pravne stavove.
ZKP je prvi procesni zakon u kojem se zakonitost pojedinih dokaza meri po procesnom zakonu koji ne važi u vreme primene  tog zakona, već  prema ranije važećem. Postoje neke odredbe koje apsolutno nisu prilagođene ni  našem ambijentu, ni trenutku, ni stepenu stručnosti. Postoji konfuzija, ali to je složena i stručna tema,  a sumnji u uspešnu  primenu tog zakona je mnogo.

Pa dajte bar jedan primer za sumnju?
Po novom Zakoniku o krivičnom postupku, koji  se već primenjuje u Specijalnom sudu, a tek će početi da se primenjuje u drugim sudovima od januara meseca iduće godine, imate  kategoriju unakrsnog ispitivanja. Taj institut u sudnicama u kojima se ne vrši snimanje, a skoro sve su takve po Srbiji, biće jako teško sprovesti, a da to ne izgubi svoj pravi smisao. Pa mi danas imamo svakodnevni  problem u pojedinim sudovima  sa elokvencijom sudija i njihovim nemogućnošću da kvalitetno interpretiraju složenije odbrane ili iskaze veštaka, ili svedoka, a ne da primene  unakrsno  ispitivanje gde je suština i u formi, i u sadržini pitanja.

A pritvor?
Pritvor je kod nas već odavno kazna. I ako slovom Zakona upravo to ne sme da bude. Pritvor je u pojedinim sudovima postao pravilo, a ne izuzetak. I tu  novi Zakon nije pomogao. Sada za teža krivična dela, npr. organizovanog kriminala, postoji manje zakonskih razloga za pritvor nego za lakša krivična dela.

Kleveta se ipak dekriminalizuje. Vi ste bili među prvima koji je tražio da se kleveta dekriminalizuje.
Ne znam da li sam među prvima, ali na jednom skupu  u OEBS-u,  pre sedam-osam godina, bio sam jedan od onih  koji je tražio da se  kleveta  dekriminalizuje u potpunosti iz mnogih razloga, da ih sada ne nabrajam. Tadašnji pravosudni vrh i zakonodavni organi i naša nauka su uglavnom  bili protiv toga, međutim pokazalo se da sam bio u pravu i da kleveta posebno sa  aspekta generalne prevencije  nije opravdala svoje postojanje.

Ali upravo Vi i advokati iz Vaše kancelarije  zastupate Emira Kusturicu i tužite za klevetu „E-novine“.
Zastupamo Kusturicu, ali ne za krivično delo klevete, već  tužimo zbog grubih neistina za naknadu štete. Protiv neistina dovoljna je   građansko-pravna zaštita i odgovarajuća naknada štete.

Pa da, ali putem naknade štete može se zatvoriti medij!?
Tačno tako, ali i ako ne volite Emira Kusturicu nemate pravo da izmišljate, da ga vređate, da mu psujete majku i da smatrate da je to sloboda javnog informisanja. Ne to nije  ni sloboda, ni pravo, to je zloupotreba tih prava i to se mora i sankcionisati odgovarajućom naknadom.

Mnogo se govori o potrebi ukidanja zloupotrebe službenog položaja kao krivičnog dela. Prema Vašem viđenju, šta će biti sa tim delom?
Pa naši će sve uraditi da to ne ukinu ili da naprave neku doskočicu. Bilo bi neophodno da se to krivično delo ukine, na način kako je to kod nas sada koncipirano.
To krivično delo je kod nas izraslo iz ranijeg krivičnog dela pljačke. Onako kako je kod nas koncipirana ta zloupotreba službenog položaja više ne može da opstane, jer je potpuni apsurd i podsmevanje pravu da vi danas hapsite ljude, kako u jednoj optužnici kaže tužilac, zato što je pribavio korist sopstvenoj firmi i zloupotrebio svoj službeni položaj.
Zloupotreba službenog položaja se mora koncipirati  samo tako da bude sankcionisano ako ste zloupotrebili poverenje vlasnika firme, akcionara ili zloupotrebili ovlašćenje radi sticanja  koristi. Danas postoje anomalije da vlasnik firme tvrdi da nije oštećena firma, ali da ipak direktora krivično gone.
Mislim da nijedno krivično delo nije toliko u praksi  zloupotrebljeno  kao ovo delo. Ono je mnogo puta poslužilo kao rezervna pravna kvalifikacija za sakrivanje iza zakonskog propisa. Tamo gde je poreska utaja zastarevala ili gde je prevara zastarevala, ili falsifikat, ili razna druga dela, onda se to nazivalo  zloupotrebom  službenog položaja.

Da li ovim povodom mislite i na slučaj Mire Marković?
Pa između ostalog i na nju. Nekoliko dana pre nego što je trebalo da nastupi zastarelost krivičnog gonjenja Tužilaštvo se setilo zgodne prilike za  doskočicu i onda je za događaj od 2000. godine  optužilo za zloupotrebu službenog položaja, jer je kao žena predsednika države zloupotrebila položaj.
Upravo takve stvari ne smeju da se rade. Ne sme Tužilaštvo da prilagođava pravne kvalifikacije potrebama, već činjeničnom stanju.

Pa što država onda ne ukine to krivično delo?
Zato što bi to značilo da se obustavljaju postupci protiv mnogih na čijim slučajevima je mnogo političkih poena ubrano ranije, ali i u sadašnjem periodu.

Veliki broj Vaših klijenata je u bekstvu. Da li ste Vi savetovali Bogoljuba Karića da pobegne?
Da, jesam, savetovao sam ga tako. A da li i vi zaista mislite da bi Bogoljub Karić imao fer suđenje  kada je unapred proglašen krivim i kada su mu sve  oduzeli  bez i jedne odluke suda?

Vi ste imali brojne poznate klijente među domaćim i stranim firmama, javnim domaćim i stranim ličnostima,  ali me zanima nešto iz sfere klasičnog kriminala. Da li postoji sprega  kriminala i vlasti?
U svim zemljama sveta  to postoji. Zašto je to tako, to je posebna, duga i složena priča. Mnogo toga izgleda drugačije protokom vremena i ti kontakti i te slučajne ili namerne situacije koje se mogu podvesti pod kategoriju „sprega“. Već dvadesetak godina  se „iznenađujem“ količinom bliskih i srdačnih odnosa  koje su pojedini predstavnici skoro svih vlasti  u Srbiji imali ili imaju sa onima koji deluju u sferama koje se nazivaju kriminalom. Ali sve je to u sferi moje profesionalne tajne.

Povodom ove teme, neizbežno je i pitanje: šta je sa Šarićem?
Pa i on je isto u bekstvu, ali ne na osnovu mog saveta. Ni Šariću nije moguće fer suđenje u Srbiji. Pa, tako reći, nema nijednog predstavnika vlasti koji ga već nije osudio, uzeli su mu svu imovinu, prodali je pre optuženja, ali najdominantnije je  da su se svi navodno iznenadili šta su sve otkrili.

Glasnogovornici  Ministarstva pravde su više puta ponavljali  da su oni sprečili da on razvije kriminalnu grupu  koju je formirao u vreme prethodne vlade?
Čude me takve izjave, jer  Tužilaštvo stavlja na teret Šariću da je on počeo da organizuje grupu 2008. godine, a ne ranije. Ali isto tako ne mogu da kao advokat ne registrujem javne nastupe  policije da zapravo Šarić nije vrh piramide i da nije glavni organizator. Ako nije  organizator, onda nije trebalo da podnose  krivičnu prijavu  da je on  organizator, a ako su to naknadna saznanja, onda sud mora da prihvati zahtev odbrane i da nas upozna sa tim ko je glavni.

Vi ste govorili da je suđenje Sretenu Jociću za ubistvo Pukanića proizvod ustupka koji je Srbiji napravila Hrvatska.
Da, jesam,  i to kažu dokazi i logika na osnovu dokaza. Mislim da svi znaju, čak i oni koji tuže Sretena Jocića i vode postupak protiv njega, da ne postoji ni jedan jedini dokaz da bi se njemu sudilo za ubistvo Pukanića i da ne postoji apsolutno ni jedan jedini dokaz za njegovu ulogu u tom događaju.

I  dokle je to suđenje stiglo?
Posle tri godine suđenja, sve  će početi iz početka. To se dešava i u drugim predmetima, gde suđenje počinje iz početka ne toliko zbog primene novog Zakona,  nego zato što  je  jedan deo sudija izabran u više sudove. To samo po sebi nije neuobičajeno, ali je apsolutno neuobičajeno da su sudije koje su nekoliko godina  ranije izabrane za više sudske instance započele da sude u pojedinim suđenjima u nižim sudovima, a onda usred suđenja i to u momentu stupanja na snagu novog Zakonika neko je odlučio da baš tada prebaci te sudije u više sudove i time nametnu obavezu da se sudi iz početka.

Moram da vam postavim nekoliko nezaobilaznih pitanja oko Haga. Ko je uneo flašu alkohola Miloševiću  u zatvor, u Ševeningen, koja je posle  bila problem?
Niko nije uneo. Nego išli smo zajedno kod Miloševića u zatvor Papuljas i ja. Papuljas nije tada bio  predsednik Grčke, ali je bio poznata ličnost i on je čovek rukovođen najboljim namerama poneo flašu uza da odnese Miloševiću i tako je nastao problem.

Da li i dalje isto  mislite o Haškom tribunalu kao ranije?
Da, nijedan od razloga zbog kojih je formiran Haški tribunal nije ispunio svrhu njegovog osnivanja. Niti smo se sudarili sa sopstvenom prošlošću uz pomoć Haga, niti su žrtve dobile satisfakciju, niti je Hag doprineo pomirenju u regionu, niti su se mladi pravnici uverili da je  međunarodni sud  blizu pravde, i još mnogo toga. A zauzvrat niko nikada se nije bavio time ko je kriv za rat. Ko je izazvao rat na Kosovu, ko je izazvao rat u Hrvatskoj, BiH itd?

Koje je po vama najskandaloznije suđenje koje je međunarodna zajednica inicirala ili sprovodila?
Veoma je jaka konkurencija u kršenju ljudskih  prava onih koji su ta ljudska prava godinama afirmisali. Ali suđenje Čaušeskuu ipak prednjači, gde su ljudi osuđeni na smrt bez prava na žalbu. Dakle ne ni zatvor, ni bilo šta, nego smrt bez prava na žalbu.

Pokrenuli ste inicijativu za ocenu ustavnosti  odluke Vlade kada je u pitanju Kosovo i razmena matičnih knjiga.
Da, to je moj pravni stav i inicijativa je podneta sa sudijom sa Kosova.

Na kraju, ako se budete aktivirali u Advokatskoj komori, šta će biti Vaš prvi predlog?
Da se uvede pravosudna pištaljka. Dakle, da advokati pozovu i okupe renomirane profesore, pravnike, oni moraju da sviraju za  svaki prekršaj vlasti koji predstavlja kršenje zagarantovanih prava pojedinaca.

[/restrictedarea]