Zapisano, napisano, potpisano…

Piše Darko Tanasković

Sećanja na pisce koja je zabeležio u knjizi „Zapiši to, Rajko“(izdavač SKZ), pesnik Rajko Petrov Nogo nedavno je dopunio razmišljanjima o njihovoj umetnosti i to štampao u  delu „Zapiši i napiši“, koje nosi podnaslov „Po (ne)sigurnom sećanju i pouzdanom čitanju“ („Beogradska knjiga“). Na predstavljanju ove nove knjige, 8. marta, u „Srpskoj književnoj zadruzi“, govorio je, u prisustvu autora,  profesor Darko Tanasković. Objavljujemo deo njegovog  razmišljanja  nadahnutog novim delom ovog pisca

Javnost od umetnika ne očekuje da je samo stvara, već i da govori o umetnosti, da je objašnjava. Ima umetnika koji umeju i onih koji ne umeju da govore o umetnosti, ni o svojoj, ni o tuđoj. Njih nikako ne bi trebalo primoravati da to čine. Ima ih koji su spremni da govore samo o tuđoj ili samo o svojoj umetnosti. Takvih bi se uglavnom trebalo kloniti. Ima, najzad, i onih koji umeju da govore i o svojoj, i o tuđoj umetnosti. Njih bi trebalo slušati i pokušati od njih naučiti ono što se o umetnosti naučiti ne može, da bi se razumelo onoliko koliko se najviše može.
Rajko Petrov Nogo je jedan od retkih stvaralaca koji umeju da govore i o svojoj, i o tuđoj umetnosti, a da umetnost, ni njegova, ni tuđa, tim govorenjem ništa ne izgubi, dok oni koji odluče da ga slušaju neslućeno mnogo dobiju. Rajko je veliki srpski pesnik. Da ne bude zabune, on je veliki pesnik. U našem svetu poremećenih vrednosti i merila, pridev srpski mogao bi biti doživljen kao negacija reči na koju se odnosi. Čitajući prošireno izdanje knjige „Zapiši to, Rajko“ (Beograd, 2011), u belinu osedelih brkova ukoričeni koloplet izrazito ličnih zapisa i napisa o 27 Nogovih srodnika po duhu, peru i dertu, knjigu „Zapiši i napiši“ (Beograd, 2011), delo jedinstvene strukture i setne, nostalgične, ali i prpošne i prkosne atmosfere, počašćeni smo bliskim susretom s umetničkom veličinom i ljudskom samosvojnošću – Nogovom i njegovih izabranika. Od Andrića, Selimovića, Huma, Crnjanskog, Desanke, Raičkovića, preko Krleže, Tahmiščića, Ćopića, Kulenovića, Daviča, Nikole Koljevića, Novice Petkovića, do Sijarića, Duška Radovića, Pope, Bulatovića, Pekića, Kiša, Selenića, Radovana Karadžića, Mome Kapora, Brane Crnčevića i Emira Kusturice, Rajko Petrov Nogo na najlepši način dopisuje zapamćeno i zapisano iz prethodne verzije ove knjige odanog sećanja, iskrenog poštovanja i toplog prijateljstva, uvijenog u mirisni dim duvana, po mogućnosti hercegovačkog, u opojnost nedopijene medovine i baruta praskozorja. Teško je odlučio da zapiše ono što je zapamtio, a onda, po svemu sudeći, nije želeo da svoje jarane ostavi na milost i nemilost poštenog, ali katkad i kapricioznog, i izbirljivog pamćenja, a još više onih koji će njegove zapise čitati i tumačiti, pa je odlučio da pohita i zapisanom doda napisano o umetnosti pisaca koje je prethodno bleskovito ljudski osvetlio. Svojom pesmom je onda zastro proplanke ovog memoarsko-biografskog književnog perivoja, da čitalac predahne ili da uzdrhti… kao gušter iz Danteovog „Pakla“, koji „kad pripeče žega za pasjih dana, u živicu svrne i brz ko munja preko staze bjega“. Kao u životu, u Rajkovom spomenaru smenjuju se uzvišenost i niskost, lepota i ružnoća, velikodušnost i zavist, ali je sve to prožeto i zasvođeno osobitom snagom kojom čoveka iznutra može napojiti, okrepiti i oplemeniti samo autentična umetnost. Umetnost reči, ali i umetnost života.