Vebster Tarpli: Svetska kontra isporuci zla prema diktatu Volstrita

Razgovarala Biljana Đorović

Stvoren je začetak nove podele snaga u svetu i nove blokovske podele: sa jedne strane je blok u kojem dela MMF i gde je  sredstvo plaćanja dolar, a sa druge  blok koji napušta MMF, „Svetsku banku“ i „Svetsku trgovinsku organizaciju“. Postavlja se pitanje ko bi bio lider u ovom drugom bloku i smatram da je idealna osoba za tu poziciju Vladimir Putin, ličnost koja ima harizmu, čvrstinu i sposobnost da vodi

Dr Vebster Tarpli, istoričar i ekonomista, pisac, novinar, predavač, beskompromisni kritičar spoljne i unutrašnje politike SAD-a, neumorno detektuje istinu, prkoseći ubrzanom ritmu metamorfoza koje su posledica vojnog, prostornog, političkog i tehnološkog kretanja u čijem je središtu neprekidni rat. Naš sagovornik (za „Pečat“ je Tarpli već govorio – intervju pod naslovom….. objavljen u broju….) napravio je značajan arhiv činjenične evidencije o dešavanjima  u Libiji i u Siriji, u kojoj je, odlazeći na sva mesta iz kojih su imperijalni lažljivi mediji navodno „izveštavali“ o pobuni, svedočio o stepenu proizvodnje beščašća. Postupajući tako postao je omiljen u arapskom svetu, kao neko ko „ne drži savest u Hilarinoj kesi“, ali i najznačajniji komentator u medijima koji drže do ličnog i profesionalnog poštenja. Vebster Tarpli se nedavno vratio iz Irana u kojem je proveo dve nedelje držeći predavanja, gostujući na TV stanicama, izveštavajući kako za druge, tako i za svoj radio program „Radio svetska kriza“.  U najavi ovog intervjua, u prošlom broju „Pečata“ objavili smo i Tarplijev opširni komentar izborne pobede Vladimira Putina. „Čestitam narodu Rusije na ponovnom izboru Vladimira Putina za predsednika. Izbor je pokazao veliku odgovornost ruskog naroda ne samo prema Rusiji, nego i prema čitavom svetu. Zahvaljujući ovom izboru svet je načinio jedan pomak od provalije u koju bi čovečanstvo odveo sveopšti rat na Srednjem istoku“, rekao je, između ostalog, Tarpli. U nastavku intervjua, naš eminentni sagovornik komentariše iskustva i saznanja sa pomenutih nedavnih putovanja, kao i činjenice vezane za predstojeće predsedničke izbore u SAD-u.

Konferencija: „Neprijatelji Sirije“ koja je održana u Tunisu krajem februara, organizovana od strane Arapske lige, okupila je predstavnike 70 zemalja i regija. Svi su se izjasnili protiv militarizacije sirijskog sukoba i podržali arapske mirovne snage u osiguravanju stabilnosti Sirije tokom procesa demokratske tranzicije. Na sastanku su se složili i oko pooštravanja sankcija protiv vlade predsednika Bašar al Asada, uključujući i zaoštravanje diplomatskih odnosa.
Da, konferencija je značajna uglavnom zbog toga što je predstavljala pravi fijasko. SAD, Britanija i NATO su želeli da na njoj prisustvuje maksimalan broj zemalja, oko 150. U predvečerje konferencije govorilo se da dolazi 70, da bi ubrzo  taj broj smanjili na 60, mada ne verujem da ih je bilo više od 50. Rusija i Kina nisu došle, Saudijci su je napustili, rekli su da se na skupu ne nastupa dovoljno agresivno, da ne žele da prisustvuju tako mlakoj atmosferi i otišli su, što je takođe nastojalo da se prikrije. Održane su masovne demonstracije ispred zdanja u kojem se konferencija održavala. Ruski ministar je prokomentarisao da su se zaista okupili neprijatelji Sirije, dok je moj komentar glasio: „Sa ovakvim prijateljima, neprijatelji vam nisu ni potrebni“. Kakve se beneficije mogu očekivati od ovakvih prijatelja? Beneficije NATO bombardovanja, građanskog rata, uništene zemlje, etničkih pokolja između alevita, sunija, druza i hrišćana (15 odsto populacije pripada hrišćanskoj veroispovesti). Hilari Klinton se pušila od besa i gneva, bio je to pravi oblak zla i ona je pretila kako bi prikrila poraz. Rekla je da su Rusi i Kinezi dostojni prezira i to je izazvalo dosta negativnih komentara u Rusiji i Kini, ali u suštini veoma je dobro što je Hilari Klinton to izjavila. Dobro je što je ona tako glupa i što je njena diplomatija  nediplomatska i primitivna: to će samo učvrstiti rusko-kinesku opoziciju u suprotstavljanju ratovima u Siriji, Iranu i dalje.

U Siriji je 26. februara  sproveden referendum o nacrtu novog ustava.  Predstavnici SAD-a, pobunjenici, pa i UN  ne priznaju referendum i očigledno da je jedino što bi oni voleli da vide bilo svrgavanje Asadovog režima. Viktorija Njuland, portparol Stejt departmenta, upotrebila je, opisujući referendum, sintagmu: „apsolutno ciničan“ i upitala se kako je moguć demokratski proces dok „pucaju puške i tenkovi sirijske vlade“. Kako vi ocenjujete uspeh i značaj ovog referenduma?

[restrictedarea]

Referendum u Siriji je  u potpunosti uspeo. U glasanju je učestvovalo oko 8 i po miliona ljudi ili 57,4 procenata biračkog tela Sirije, i to u veoma teškim uslovima građanskog rata koji se vodi u tri ili četiri grada; devet od deset učesnika referenduma, dakle većina,  podržala je nacrt novog ustava kojim se predviđa uvođenje višepartijskog sistema i prekid političkog monopola vodeće Baas partije na čijem čelu se nalazi predsednik Sirije Bašar al Asad. Naravno Stejt departmentu se ne dopada ovaj referendum, jer se njemu dopadaju izbori na kojima pobeđuju njihovi kandidati i referendumi gde se zaokružuje pitanje koje je u njihovom interesu da bude zaokruženo. Hipokrizija i dvostruki standardi su ono u čemu su SAD i UN postale velemajstori. Dakle to što se posle toliko vremena ukida monopol BAAS partije, prema Stejt departmentu nije dovoljno dobro i on zahteva građanski rat. Oni ohrabruju različite marionete, takozvano „Sirijsko nacionalno veće“ i „Slobodnu sirijsku vojsku“ koju u realnosti čine Al kaidini odredi smrti. Njima je naloženo da ne ulaze ni u kakvu vrstu pregovora sa Asadovim režimom. U međuvremenu su zalivske države, reakcionarne feudalne monarhije postale učitelji demokratije u regionu. Kako je iranski predsednik Ahmedinedžad rekao u svom govoru na proslavi 33-godišnjice Iranske revolucije: „Kakvo iznenađenje da su zemlje koje nikada nisu imale izbore sada apsolutno fokusirane na demokratska prava: Saudijska Arabija, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati, Oman i Kuvajt. Ne smemo zaboraviti na Kuvajt i Saba familiju. Dakle, Sabe, Kalife, Tani su svi sada demokrate à la Philippe Égalité. Baštinici veoma opasne tradicije. Saudijci i ostali ne mogu više da tolerišu nepoštovanje demokratije, pa će finansirati i slati svoje armije u Siriju. Saudijska Arabija će zapravo nastaviti sa starom praksom koju je započela tokom prvog avganistanskog rata kada je finansirala Al kaidu, koju je osnovala CIA kako bi se borila protiv Sovjeta.

Sirijska vojska je drugog marta oslobodila najsnažnije uporište pobunjenika Baba Amr u Homsu. Opozicija tvrdi da sirijska vojska ne prestaje sa ubijanjem ljudi.
U pitanju je konačno oslobođenje Homsa od NATO-a i Al kaida odreda smrti, tako da su pukovnik Asad i vojni guverner Libije Abdel Hakim Belhadž izbačeni iz Baba Amra. Kad god čujete statistike koje govore o 7.000 mrtvih u Siriji trebalo bi da se zapitate koliko je među njima pripadnika sirijske vojske i policije koji su ubijani od strane odreda smrti, u početku snajperima sa krovova kuća, a potom i u borbama. Imperijalistički mediji i njihovi dobro plaćeni novinari su izvan sebe od konsternacije zbog toga što je Homs oslobođen i hitno su preusmerili svoju pažnju na dva novinara koja su ubijena, kao i na dva ranjena. Imperijalistički novinari se veoma trude da predstave kako je sirijska vlada na neki način sprečila da oni stignu do bolnice ili budu prebačeni u neku drugu zemlju, Liban na primer. Tjeri Meson, nasuprot tvrdi da su novinari bili taoci i da su držani kao ljudski štit od strane „Sirijske oslobodilačke vojske“, odnosno Al kaidinih odreda smrti koji su se tako nazvali.

Vratimo se malo unazad – na 16. februar i na Generalnu skupštinu UN, kao i na glasanje o USA i NATO Rezoluciji o Siriji koju je navodno napisala Saudijska Arabija. Ovo glasanje, rekla bih, pokazalo je neke veoma interesantne i ohrabrujuće tendencije.
Potpuno se slažem sa vama. Glasanje za Rezoluciju koju je u Generalnu skupštinu unela Arapska liga, imperijalističke marionete Arapske lige: Saudijska Arabija, Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati i ostali, bilo je možda najinteresantnije glasanje u UN u toku poslednjih dvadeset godina, zato što je pokazalo koje države bi mogle da čine moćni blok protiv Angloamerikanaca: protivtežu ili drugi pol razularenoj moći SAD-a, Britanije, NATO-a i ostalih koji pripadaju imperijalističkom bloku. Ako ste čitali kako su mediji o tome izveštavali, mogli ste da vidite kako su spinovali priču o preovlađujućem broju zemalja koje su glasale za rezoluciju: 137 koje su glasale „za“ optužujući Siriju i Asadovu vladu za veoma rasprostranjeno sistematično kršenje ljudskih prava, zalažući se za pojačane ekonomske sankcije dok je suštinski to značilo vojnu intervenciju, zabranu zone letenja, promenu režima, građanski rat, propadanje države, raspad – sve ono što ste videli u Libiji. Ali, pogledajmo malo bolje medijske izveštaje koji nas obaveštavaju o tome da je 137 zemalja glasalo u korist, 12 zemalja  protiv rezolucije, a 17 je bilo uzdržano. Ako ove brojke saberemo shvatićemo da nešto nije u redu: dobićemo broj 166, a ne 193 koliko ima zemalja članica UN, što znači da je 27 zemalja negde izgubljeno. Ne, one nisu nestale već su to zemlje koje se jednostavno nisu pojavile – izbegle su da glasaju.

Veliki broj zemalja koje su dale svoj glas za imperijalnu rezoluciju i dalje podmazivanje točkova imperijalne mašine krvlju (i naftom) naroda porobljenih zemalja predstavlja nešto više od dve trećine sveta. To je, reklo bi se, dobar skor za imperijaliste.
Imperijalističke zemlje, ukoliko analiziramo paradigmu glasanja, čine 70 odsto ili, kako ste vi rekli, nešto više od dve trećine, ali naša računica, kada smo je dobro izveli, pokazuje zbir od 56 zemalja koje nisu podržale rezoluciju. Broj zemalja koje nisu podržale rezoluciju iznosi 29 odsto, dakle to je skoro jedna trećina sveta. U kategoriji zemalja koje nisu podržale rezoluciju nalaze se Rusija i Kina, one su glasale protiv SAD-a, Britanije i Francuske. Dakle, Veće sigurnosti se podelilo, i na strani onih koje su protiv imperijalističke pomame su dve zemlje koje su geografski najveće, jedne od najvećih u vojnom smislu. Kina – i demografski je najveća, a na istoj strani su i zemlje koje predstavljaju regionalne lidere: Iran je glasao protiv, Sirija je glasala protiv kao meta rezolucije, Venecuela kao vodeći regionalni centar u Latinskoj Americi u stanju je da sa sobom povuče mnoge druge zemlje regiona, osobito pripadnice ALBA grupe: Boliviju, Kubu, Ekvador i Nikaragvu. Među zemljama koje su glasale „protiv“ nalazi se i Zimbabve, veoma važan podatak budući da je to zemlja koja u Kinu izvozi priličnu količinu svojih resursa i koja se nalazi pod stalnim imperijalističkim napadima. Tu je i Belorusija, konstantna meta NATO projektovanih obojenih revolucija: Lukašenko se tokom protekle dve godine borio sa nekoliko takvih pokušaja. Sledeća zemlja je Severna Koreja. A ako pogledamo grupu uzdržanih, najvažnija zemlja u ovoj grupi je Alžir: vodeća arapska zemlja, proizvođač nafte, jedna od zemalja koja je izbegla obojene revolucije delimično zbog toga što je devedesetih godina prošla kroz krvoproliće za koje su odgovorni islamski fundamentalisti formatizovani od strane Zapada, a tu je potom i Liban, sirijski saveznik sa kojim je nekada predstavljao jednu zemlju: bankarski i ekonomski sistem Libana u potpunosti je uvezan sa Sirijom. Tu je i Šri Lanka za koju je tokom dugog vremenskog perioda bilo karakteristično delovanje „Tamilskih tigrova“, terorističke organizacije obilato pomognute od Britanaca i posebno Francuza koji se svim silama trude da ne dođe do približavanja ove zemlje sa Kinom. Tu se nalaze Sveti Vinsent i Grenadini, Surinam (nekadašnja Holandska Gvajana na severnoj obali Latinske Amerike),  Vijetnam, Tanzanija, Uganda, Namibija, Angola, Kamerun, Komorska ostrva, Fiđi. Među zemljama koje su izvrdale glasanje trebalo bi spomenuti Filipine, a među zemljama centralne Azije to su Uzbekistan, Turkmenistan, Kirgizija, Tadžikistan. Tu je i veliki broj manjih zemalja Afrike i Latinske Amerike koje takođe nisu želele da dođu u priliku da se izjasne na bilo koji način. Uticaj SAD-a u Latinskoj Americi je značajno erodiran, pre svega zahvaljujući uticaju Venecuele.
Pogledajmo kako se deli tržište nafte među suprotstavljenim zemljama. Na strani onih koje su glasale protiv rezolucije nalaze se značajni proizvođači nafte: Venecuela, Angola, Rusija, Alžir, brojne zemlje koje imaju značajna druga prirodna bogatstva. Zemlje koje nedostaju antiimperijalnom bloku su Indija i Južna Afrika, ali bilo kako bilo mislim da je ova podela začetak nove podele snaga i nove blokovske podele: sa jedne strane blok u kojem dela MMF i gde je  sredstvo plaćanja dolar, a sa druge strane blok koji napušta MMF, „Svetsku banku“ i „Svetsku trgovinsku organizaciju“. Postavlja se pitanje ko bi bio lider u ovom drugom bloku i mislim da je idealna osoba za tu poziciju Vladimir Putin koji ima harizmu, čvrstinu i sposobnost da vodi jedan takav blok. Od regionalnih lidera tu su Ahmedinedžad i Čavez, ukoliko njegovo zdravstveno stanje to dozvoli.

Predsednik Venecuele Ugo Čavez postavio  je pitanje da li je Amerika razvila tajno oružje kojim je moguće izazvati kancer i da li je upotrebljeno na levičarskim liderima u Južnoj Americi? Uz lidere Venecuele i Argentine kancer je dijagnostifikovan i kod predsednika Paragvaja Fernanda Lugoa, Brazila Dilme Rusef, kao i njenog prethodnika Lula da Silve.
Da, mnogi postavljaju pitanje kako je moguće da se toliki broj latinoameričkih predsednika u gotovo isto vreme razboli od  raka. Možda ćemo i na to pitanje jednog dana dobiti odgovor, za sada je ono u zoni sumraka, ali moramo se nadati da će Čavez uspeti da se izbori sa bolešću i tada bi imali trojku: Putin, Ahmedinedžad, Čavez, s tim što bi Putin trebalo da ponese vodeću ulogu i to vidim kao njegovu dalju misiju.

Nedavno ste proveli dve nedelje u Iranu u koji ste otišli kako bi prisustvovali naučnoj konferenciji o holivudizaciji. Postali ste omiljena osoba na Srednjem istoku, a iz vaših izveštaja vidimo da je vaš angažman i veliko razumevanje za događaje, ali i poznavanje istorije prepoznato kao izuzetno dragoceno u celom svetu.
Konferencija o holivudizaciji  održana je kao deo međunarodnog „Fajr“ filmskog festivala, vodećeg filmskog festivala islamskog sveta, prisustvovalo je mnogo ljudi, a jedan od najpoznatijih je Šon Stoun, sin poznatog reditelja Olivera Stouna koji je prešao u Islam; Izabel Pizano, poznata italijansko-španska novinarka, jedno kratko vreme bila je Arafatova devojka i napravila veliki broj intervjua sa najpoznatijim italijanskim rediteljima, glumila je u nekim Felinijevim filmovima. Bilo je veoma zanimljivo i konferencija je pružila uvide u snažnu kritiku Holivuda, a dobio sam i priliku da posetim neka mesta kao što su Širaz, Persepolis, jedan od glavnih gradova Persijske imperije, Kazvin itd. Bilo je uzbudljivo, upoznao sam neverovatan broj ljudi, govorio sam na skupovima, gostovao na televiziji. Bio sam iznenađen neuznemirenošću Iranaca u odnosu na moguća dešavanja. Iranci će vam reći da su oni pod sankcijama preko 30 godina, preciznije 33 i upravo dok sam tamo boravio bila je godišnjica Iranske revolucije, zbacivanja Šaha i uspostavljanja Homeinijeve vladavine. Iranci će reći da su navikli da žive pod sankcijama i kako da se nose sa njima. Čini mi se, a to sam im i rekao da su isuviše nonšalantni u tako opasnoj situaciji, a kada taj doživljaj uporedite sa ratnom i intervencionističkom psihozom imperijalista koji su podivljali u uslovima kolapsa finansijskog i ekonomskog sistema (i tu govorimo 0,2-2 kvadriliona dolara parazitskih, bankrotiranih derivata), shvatate da ih taj mir Iranaca još više razjaruje. To je jedan deo priče, a drugi deo  je da se talas destabilizacija nastavlja, ljudi u Vašingtonu i Londonu su krenuli i shvataju da im je to poslednja šansa da uspeju u svojim namerama koje uključuju osvajanje Teherana, Bejđinga i Moskve.

Kandidat za predsedničku nominaciju republikanske stranke  na predsedničkim izborima u SAD-u Mit Romni dobio je predizbore u Vajomingu i ponovo se probija prema vrhu lestvice kandidata Republikanske stranke na predsedničkim izborima u SAD-u. Demokratski kandidat, aktuelni predsednik SAD-a Barak Obama  neštedimice ulaže u gej zajednicu: njegova vlada planira izdvajanje više milijardi dolara u 2013. godini kako bi „izgradila pravednu i stabilnu ekonomiju za LGBT zajednicu i nastavila da brani njihova prava“. Da li vi sa optimizmom gledate na predstojeće predsedničke izbore u SAD-u?
Obama je najefektivniji uništavalac „Nju dila“ i „Velikog društva“. Izdajnička, ali veoma efektna isporuka zla prema agendi koju je postavio Volstrit. Pogledajmo republikance: Mit Romni, sa Volstrita, ekstremno bogat, ekspert je u uništavanju radnih mesta. Onda imamo Rika Santoruma, klerofašistu, koga nazivaju „Savonarola“. Previše lepo, rekao bih. Onda imamo Njuta Gingriča koji je ludak – futurolog, reakcionar koji pripada prošlosti, on vodi kampanju kakva se vodila devedesetih. I onda imamo čudnog kandidata, Rona Pola iz austrijske škole ekonomije, ekstremnog, desno orijentisanog anarhistu. On pripada  Škotskom obredu Južne jurisdikcije slobodnih zidara i želi da skreše budžet za trilion dolara za godinu dana. Dakle, jedna trećina vladinih  troškova će nestati. To će ubiti na stotine hiljada, ako ne i milione Amerikanaca. Oko 50 miliona ljudi kojima su potrebne markice za hranu, socijalna pomoć za nezaposlene, zdravstveno osiguranje ostaće bez sredstava za opstanak i život će im biti ugrožen. Mnogi ljudi su oduševljeni njegovom razboritom namerom da obustavi vođenje ratova i to je od velikog značaja, tako da se nije pokazalo da je  Ron Pol, kao najmanje etabliran, u tajnom savezu sa Mitom Romnijem koji je u stvari pravi kandidat Volstrita. To se najbolje vidi u predizbornoj kampanji u toku koje Ron Pol napada Santoruma i Gingriča, ali nikada Romnija.
Ron Pol ima sina koji je senator SAD-a. Međutim, pripada masoneriji i on je mediokritet koji ne zaslužuje da bude na toj poziciji. Ali za  podršku Rona Pola Mitu Romniju na izborima, Rend Pol, Ronov sin,  postaće ili potpredsednički kandidat, ili će dobiti veoma dobro postavljenje u Kabinetu.
Romni je veoma slab kandidat: bio je u tri države pobeđen od Santoruma, a pre toga u Južnoj Karolini od Gingriča. Dakle Romniju će biti potrebni dodatni delegati na Republikanskoj konvenciji kako bi postao republikanski kandidat. I za to će biti upotrebljeni podržavaoci Rona Pola. To je potpuna izdaja onoga što fanatične pristalice Rona Pola o njemu misle. Vidite kako je to cinično: podržavaoci Rona Pola koji su antiratno nastrojeni i protiv su diktature, podržavaju u stvari Mita Romnija, a on je zagovornik rata i veliki ljubitelj totalitarnih, diktatorskih mera. Jednom rečju: glas za Rona Pola je glas za Mita Romnija.

[/restrictedarea]