Turske serije i naša istorija

Piše Vladimir Dimitrijević

Da li su TV serije, poput ove o „Sulejmanu Veličanstvenom“ čije  prikazivanje kod nas upravo prati veliko interesovanje publike,  prethodnica zelenih zastava na Kalemegdanu, naravno – ne onih u okviru budućih sportskih nadmetanja

Da su dahije imale „RTS“ i druge „evroatlantske“ televizije  do Prvog srpskog ustanka nikad ne bi došlo: većina Srba bi opijena gledala trbušni ples iz Stambola i, naravno, turske serije, a Sulejman Veličanstveni bi im bio omiljeni lik. Ali, eto, desilo se: dahije ipak nisu bile u mogućnosti da tako snažno utiču na javno mnjenje. Ipak, zahvaljujući kulturnoj politici žutih koji rade za zelene (pri čemu ne mislimo na ekološki pokret) – „to je nama naša borba dala/ na ekranu sultana, mašala!“ Suštinski gledano, Turcima se nije čuditi: njihova država ima 100 miliona stanovnika, i u usponu je; a kad je tako, snimaju se patriotski filmovi i porodične serije, koji bude narod i ispunjavaju ga očekivanjem obnove zlatnog doba ili neke velike istorijske uloge.  Dakle, Turci rade ono što bi trebalo da radi svaki ozbiljan i, makar koliko, slobodan narod. Kod nas se snimaju filmovi koji Srbe prikazuju kao nerazumnu stoku, čak i u herojskom Prvom svetskom ratu (poput Dragojevićevog „Sveti Georgije ubiva aždahu“) ili kao ratne zločince i poludele ubice (da ne nabrajamo)… Nije čudo što narod, umoran od besmisla, baci pogled na tuđe kao da je njegovo sopstveno, i kad nema filma o caru Dušanu zagleda se u sultana Sulejmana. Pa ipak, ipak… To dokazuje da smo potonuli u poveliku beslovesnost, jer, kako reče Žarko Vidović, istorijske svesti nema bez svesti o zlu. A nama Sulejman nije bio „Veličanstveni“. I nije nam bio dobar. Sve do sada, u TV seriji.

SRBI U BORBI PROTIV SULEJMANA

[restrictedarea]

Engleski pisac Česterton je govorio da je tradicija demokratija pokojnika: oni glasaju svojim nadgrobnicima. Šta bi nam rekli preci da vide kako se divimo Sulejmanu kao uzvišenom i romantičnom junaku? Pogotovo preci koji su, s mačem u jednoj i krstom u drugoj ruci, dočekivali njegov prodor u srpske gradove i krajeve? Pogledajmo istoriju, da čujemo odgovor. Godine 1520, kao dvadesetogodišnjak, Sulejman dolazi na presto. Već 1521, eto ga u pohodu na Šabac, a zatim ga vidimo kako spaljuje tvrđavu srpskih despota, Kupinik. Zatim kreće na Beograd, koji drže Mađari (letopisac veli: „I opkoliše odasvud slavni Beograd i druge susedne gradove i letijahu kao krilate zmije paleći sela i gradove“). Zemun brane braća Mihailo i Marko Skobalić sa 400 srpskih šajkaša, a Beograd neustrašivi šajkaški vođa Petar Ovčarević. Grad je pao 29. avgusta, a Sulejman je naredio preseljenje velikog dela srpskih Beograđana u okolinu Carigrada, gde je osnovana Beligrad mahala  (i Hitler je, preko svojih generala, pretio Nediću da će grad na ušću Save u Dunav biti raseljen od  buntovnih Srba i da će biti pretvoren u „Princ Ojgenštat“). Letopisci zabeležiše kako sultan „rasipa po Sremu gradove“, a „divna mesta i sela zapusteše“, dok crkve behu popaljene i opljačkane. Srbi, sasvim „politički nekorektno“, nastavljaju borbu protiv Turaka; njihov vojvoda Radič Božić tuče pljačkaške odrede Osmanlija 1522. godine kod Petrovaradina. Vojvoda Pavle Bakić prelazi iz Šumadije u Ugarsku i učestvuje u velikim bitkama protiv Sulejmana 1526, prilikom njegovog pohoda na Budim. Borbama protiv Turaka se pridružuje i srpski knez iz Paštrovića Sveti Stefan (Štiljanović), on stiže u Ugarsku kao pojačanje našim krajišnicima. Pavle Bakić je vodio borbe protiv Turaka na čelu sa Sulejmanom, koji je imao vojsku od 200 hiljada ljudi, čak i na teritoriji današnje Slovenije. Dobivši, zbog izuzetnih zasluga u vojevanju protiv muhamedanskih jurišnika, titulu despota, Bakić junački gine u borbi kod Gorjana,oktobra 1536. godine. I tako dalje… Doduše, ne bi trebalo zaboraviti da je Mehmed paša Sokolović, slavni vojskovođa i desna ruka Sulejmanova, takođe bio Srbin… Takva je tragedija naše istorije na balkanskoj vetrometini. „Krst nositi vama je suđeno, / strašne borbe s svojim i s tuđinom“, rekao bi Njegoš. A da vidimo kako se živelo za onog zemana. To jest, kako su Srbi živeli. Turcima je svakako bilo bolje.

„IZ SLAVNIH DANA CARA SULEJMANA“
Godine 1530, u doba najveće moći glavnog junaka  u nas popularne TV serije, Ferdinand, kralj Austrije, Češke i Ugarske, poslao je delegaciju u Stambol, nadajući se da će  s turskim carem sklopiti ako ne mir, a ono bar duže primirje. Među izaslanicima se našao i prevodilac za latinski jezik Benedikt Kuripešić, koji je iza sebe ostavio „Putopis kroz Bosnu, Srbiju, Bugarsku i Rumeliju“. Odatle saznajemo pravu priču o  uslovima života našeg naroda pod Sulejmanom, za Turke Veličanstvenim. Evo nekoliko sličica: „Jutros kad smo ulazili u varoš Vrhbosnu, terahu mimo nas, s desne strane, kao stoku petnaestoro do šesnaestoro dece, dečaka i devojčica, jer ih ne mogoše sve prodati na tržištu. Neka im se Bog smiluje!“ O turskom caru postoji i podatak da je posle osnovnog poreza, od 50 aspri, uveo i nove, po 30-40 aspri od muških glava, pa porez na svako grlo stoke, njivu, livadu, baštu i vršaj, čak i na „svaka vrata u kući“. ( Liči li vam to na poresku politiku koalicije „Za evropsku Tursku“, pardon, „Srbiju“?) Takođe, „Turčin ne da više da se crkve popravljaju ili nove zidaju. Na taj način misli on da ih (raju, nap. V. D) prisili da pređu na njegovu veru“. Tu je i danak u krvi: „(…)On uzima svake godine, kao što je običaj u Turskoj, iz svakog mesta ili kraja, treće, četvrto ili peto muško dete ili dečaka. Pri tome bira najlepše ili najokretnije, tako da se od oca i majke, iako imaju samo jedno dete, oduzima i to dete, samo ako je lepo i okretno(…)“ Raja je rado gledala zapadne hrišćane, ali javno od njih ništa nisu smeli da prime, jer „često su Turci pred nama tukli ne samo stare, nego i mlade, pa čak i žene“, kaže putopisac. Naročito su žalili što ih Turci primoravaju da ratuju protiv hrišćana. Po Kuripešiću, Bosna je slabo nastanjena iz tri razloga: česta je kuga, turski nameti ogromni, a strašan je i „danak u krvi“ : „Svi su njihovi janičari najbolje sluge, činovnici i kapetani, Bosanci. Turci ih smatraju najboljim, najpobožnijim i najvernijim ljudima, koji vole da sebe smatraju pravim Turcima; zato se njima više veruje nego pravim Turcima“, veli Kuripešić. (Šta se promenilo za ovih pet vekova, s obzirom na zastave koje se vijore na utakmicama u Raškoj oblasti?) A što se tiče srpskog ekonomskog prosperiteta pod „Veličanstvenim“, putopisac je jasan: „Pored puteva je zemlja najslabije obrađena zbog toga što im Turci, putujući tamo-amo, silom oduzimaju sve što imaju, a ne plaćaju za to ništa. Otimaju im i otržu zalogaj iz usta kao divlji i besni psi, vuci ili lavovi. Zbog toga siroti ljudi beže sa celom svojom imovinom u planine i na plodne pašnjake daleko od puteva, pa tu obrađuju svoju zemlju“. Toliko o prosperitetu.

PRAVI CILJ OVE PRIČE
Da u pojedinim vrstama ludila ima sistema, znao je i Šekspirov Polonije. Ludilo domaćih evroentuzijasta – turkofila nije izuzetak. Ali Riza Čolak, ambasador Turske u nas, u izjavi za „Pres“(13. mart 2012), ističe da Turci i mi imamo slično shvatanje porodičnih odnosa, i da to dokazuje da su naše dve zemlje „prijateljske“ (doduše, ništa nije rekao o angažmanu NATO Turske u bombardovanju Srbije 1999), a naš sociolog Neven Cvjetićanin, izjavio  je, u skladu sa svojom dubokom sociološkom mudrošću i trenutnim političkim angažmanom: „To što Srbi vole i gledaju turske serije pokazuje da su mentaliteti dva naroda slični, te da bi se mogli dobro slagati i na poslovnom planu“. (Iz te perspektive, mogli bismo mnogo bolje da se slažemo s Rusima, ali je očito da naše EU – „crven fesić“ vođstvo preferira stambolske, a ne ruske TV sadržaje). Mislite o tome, čitaoci! Imperija ponovo sprema Turke da dođu u Srbiju, ovog puta na mnogo duže nego nekada. Zato se  u Tašmajdanskom parku diže spomenik rusofobnom azerbejdžanskom vođi, inspiratoru pokolja jermenskih hrišćana, o čemu je, u prošlom „Pečatu“, pisao Jovo Bajić – Azerbejdžan, koji je taj vođa oblikovao posle izlaska iz SSSR-a, je najbliži turski saveznik; zato se Lađevci pretvaraju u civilni aerodrom (u šta su Turci uložili 10 miliona evra), a na Pešteru se sprema zidanje turskog grada – Lađevci su blizu, kod Kraljeva, pa će majstori, materijal, a možda i budući kolonisti moći lako da se prebacuju do pešterskog odredišta (Nataša Jovanović: „Carski drumovi na Pešter planini“, „Pečat“, 135/2010); a Zoran Milošević je u tekstu objavljenom u „Pečatu“, 16. februara, pokazao da će snabdevanje NATO trupa u pohodu na Bliski istok i Rusiju, ići iz Barija, preko Bara, Srbije, Rumunije, Gruzije i Azerbejdžana, zbog čega nas ŠuNATOvac i njegova družina uvlače u NATO. Da pomognemo geopolitičkom projektu „zelene transverzale“, između ostalog (zbog koga je Kosovo u fusnoti ) TV serije, poput ove o „Veličanstvenom“ su prethodnica zelenih zastava na Kalemegdanu. Naravno, ne u okviru budućih sportskih nadmetanja.

[/restrictedarea]