Svetska kriza kao test višepolarnosti

Aleksej Piljko, docent fakulteta međunarodne politike Moskovskog državnog univerziteta

Sirijska kriza i dinamika njenog razvoja objektivno svedoče o tome da je model međunarodnih odnosa, koji je nastao nakon raspada bipolarnog sistema za poslednjih deset godina ipak pretrpeo određene izmene. Naravno, monocentrizam na svetskoj sceni još uvek nije prevladan, ali se danas sve više „razlokava“. Ceo kompleks međudržavnih odnosa stiče složen, višepolarni karakter.

Dovoljno je setiti se NATO agresije prema Jugoslaviji 1999. godine da bi se čovek uverio u tačnost ove tvrdnje. Tipična situacija: na teritoriji suverene države izbio je etnički sukob, koji je doveo do formiranja separatističke enklave Kosovo. Na slične izazove naišle su mnoge države. Postoji priličan broj rešenja za nastali problem – od vrlo blagih do okrutnih. Možda rukovodstvo u Beogradu nije izabralo najbolju varijantu za rešavanje krize na Kosovu. Ipak, Jugoslavija je bila nezavisna zemlja, koja je posedovala politički suverenitet. I po važećem međunarodnom pravu mešanje u njene unutrašnje poslove je bilo nedopustivo.

Međutim, u ovom slučaju je zakon zanemaren. Pobedilo je pravo jačeg. Nijedna od zemalja NATO čak se nije potrudila ni da sazove sednicu Saveta bezbednosti OUN pre početka vojne akcije. Ona je počela tek posle upornog zahteva Rusije. Dakle, na krhotinama međunarodne legitimnosti stvorene posle 1945. godine počela je da se formira nova realnost – paralelno međunarodno pravo. Drugim rečima, grupa zemalja na čelu s liderom, Sjedinjenim Državama, 1990-ih godina prošlog veka je „privatizovala“ mehanizam za rešavanje silom konflikata na međunarodnoj sceni i podigla je na pijedestal koncepciju „humanitarne intervencije“. Samim tim, Severnoatlantska alijansa je dobila izvanredan instrument za nekažnjeno mešanje u unutrašnje poslove svake zemlje.

Uostalom, posle jugoslovenske kampanje u NATO je došlo do izvesnog otrežnjenja. Tromesečno okrutno streljanje evropske države izazvalo je očigledno odsustvo želje da se takvim metodama pribegava u buduće. Ipak, to se u manjoj meri ticalo SAD koje su odlučile da će u prvoj deceniji XXI veka učvrstiti ono što su postigle i da će uspostavivši američku hegemoniju na Balkanu preći na vršenje kontrole na Bliskom istoku. Rezultat ovakvog geopolitičkog razmišljanja predstavljala je operacija zamene režima u Iraku 2003. godine.

Ovog puta Vašington i London koji ga je aktivno podržavao, čak nisu ni smišljali nekakve složene šeme i pribegli su korišćenju iste ove ideje „humanitarne intervencije“. Irak je optužen za proizvodnju oružja za masovno uništenje čiji tragovi nisu pronađeni ni posle završetka vojne kampanje. Kršenje međunarodnog prava je bilo do te mere vapijuće da su čak i najbliži saveznici Sjedinjenih Država – Francuska i Nemačka – zajedno s Rusijom, nastupili protiv vojne akcije koja je više ličila na ratni zločin.

Ali, od 2003. godine je prošlo dosta vremena. Kampanja u Iraku, koja je zamišljena kao laka šetnja, pretvorila se za Amerikance u osmogodišnji krvavi rat, poginulo je preko četiri hiljade vojnika i vojska je neslavno izvedena. Američki stručnjak, blizak administraciji Bele kuće, u nedavnom razgovoru je autoru ovih redova rekao da je prošle godine predsednik Obama dugo i neuspešno nagovarao iračkog premijera Nurija el Malikija da sačuva vojno prisustvo SAD u Iraku u dugoročnoj perspektivi. Ipak, nije imao uspeha u tome.

Svoju ulogu u smanjenju apetita Vašingtona odigrala je i svetska finansijko-ekonomska kriza koja je počela. Američka ekonomija, preopterećena dugovima, danas prosto ne može da izdrži agresivnu spoljnu politiku, koja je sprovođena 1990-ih i 2000-ih godina. Sa sličnim problemima sreću se i zemlje Evropske unije. Poslednji akord spoljne intervencije predstavljala je operacija u Libiji, gde su SAD prvi put pokušale da promene taktiku – da glavni deo rashoda i troškova prebace na svoje evropske saveznike.

London i Pariz su u prvo vreme s velikim entuzijazmom prihvatili svoju novu ulogu računajući na jačanje sopstvenih pozicija u Severnoj Africi. Verovatno su britanska i francuska elita računale na to da će se revanširati Libiji zbog neuspeha Suecke avanture, koja se odigrala daleke 1956. godine. Ipak, Velika Britanija i Francuska zbog ograničenosti svojih finansijskih i vojnih mogućnosti, nisu uspele da opravdaju „visoko poverenje“ koje im je ukazano. Amerika je morala da im pruža aktivnu pomoć. Na kraju, posle kolektivnih napora, koji su preduzimani skoro godinu dana libijski režim je pao u krvi i ruševinama. Ipak, po svemu sudeći, zapadne države više ne mogu da nastave u ovom tempu.

Trenutna situacija u Siriji pokazuje da se može ispostaviti da je Damask za SAD i EU tvrd orah. Sirijske državne institucije su mnogo jače, a oružane snage mnogo sposobnije za borbu od onih kojima je raspolagao režim pukovnika Moamera Gadafija. U prvo vreme su pristalice intervencije računale na narodni ustanak protiv vlade Bašara Asada, na stvaranje moćnih žarišta otpora pod kontrolom opozicije, koja bi se sa vremenom mogla pretvoriti u  „zone bezbednosti“ i koristiti za uništavanje sirijske države. Kako se ispostavilo, pogrešili su u računici.

Osvajanje grada Homsa od strane vladinih snaga i nedavna uspešna operacija u Idlibu pokazuju da je nivo rezistentnosti političkog rukovodstva Sirije vrlo visok. Osim toga, ogromnu ulogu u sprečavanju napada na Siriju odigrala je čvrsta pozicija Rusije i Kine. Nastupivši u istom frontu Moskva i Peking su pokazali da se više neće miriti s unipolarnošću i da smatraju da u osnovi međudržavnih odnosa treba da bude međunarodno pravo, a ne želja nekih da se izbave režima u ovoj ili onoj zemlji.

Ovo svedoči o tome kako se do 2012. godine situacija u svetu promenila. Rusija, Kina i niz drugih država su takođe protestovali protiv agresije prema Jugoslaviji i Iraku, ali njihovi glasovi nisu bili saslušani.

Međutim, danas su SAD i EU primorani da ih osluškuju. Tako su se šefovi MIP zemalja-učesnica u Evropskoj uniji založili protiv uvođenja vojske u Siriju. A predsednik Obama je izjavio da bi bila greška od strane SAD da „preduzmu jednostrana vojna dejstva“. Dakle, situacija u vezi sa Sirijom sad predstavlja test na višepolarnost za ceo sistem međunarondih odnosa. I to kako će se na kraju razrešiti sirijska kriza pokazaće da li je naš svet postao višepolaran ili mu tek predstoji da se odrekne unipolarnog diktata.

Izvor: Glas Rusije