Slovenija: Vojna odbrana kolonizacije Kosova

Piše Svetlana Vasović Mekina

Interes Slovenačke vojske nije uspostavljanje mira i pravde za sve koji žive u Južnoj srpskoj pokrajini, već, pre svega, odbrana ogoljenog slovenačkog ekonomskog interesa

„Ono što je dobro za ‘Dženeral motors’, to je dobro za državu.“ Ova rečenica Čarlsa Vilsona, nekadašnjeg američkog ministra odbrane i tadašnjeg predsednika Uprave „Dženeral motorsa“, važi, refrazirana, i za mnoge druge države. U slučaju Slovenije i njene politike prema Kosovu mogla bi, naprimer, da glasi: „Ono što je dobro za ‘Gorenje’, to je dobro i za Sloveniju“.
I kao što američka vojska bez obzira na pravila međunarodnog prava ruši države i vlade koje su se „isprečile“ na putu ka izvorima nafte, tako i mala Slovenačka vojska, poslušan saveznik „Velikog brata“, u svojoj najbližoj okolini, tačnije u međunarodnim misijama u komšiluku (u Bosni, a pre svega na Kosovu) srčano brani poredak koji donosi ekonomske koristi njenoj privredi.

„GORENJE – 3 VJET GARANCJONI“
Slovenija, koja je pre više od dve decenije, tada u zajedničkoj državi Južnih Slovena, ljuto protestvovala zbog „zloupotrebe“ slovenačkih pripadnika Savezne milicije za sprovođenje represije na Kosovu, danas put Peći i Prištine šalje pozamašan deo svojih trupa. Službena Ljubljana u prvom redu brine o zaštiti svojih investicija uz eksploataciju kosovskih resursa, što je intenzivirano poslednjih 10 godina. To pokazuju ekonomski podaci o slovenačkim investicijama i izvozu slovenačke robe na Kosovu, kadrovske rokade, kako na Kosovu, tako i najvišim mestima u Slovenačkoj vojsci (SV), kao i tvrdnje slovenačkih vojnika koji učestvuju u vojnim misijama južno od reke Kupe.
Na forumu http://www.vojak.si/ (u prevodu: vojnik.si) jedan od vojnika SV, na primer, piše: „Gospodo, Slovenačka vojska odlazi u misije, u kojima država Slovenija ima svoje (dakle i vaše!) ekonomske interese. I nemojte da me pitate kakve interese imamo u Čadu, jer to ne znam i to me ne zanima, ali mogu da potvrdim da je Slovenija tokom šest meseci sokolovog delovanja na Kosovu dobila 20 puta više novca nego što su ih (slovenački) poreski obveznici, svi zajedno, uplatili u državnu blagajnu“. Autor dodaje da su „podaci javni i nisu izmišljeni“, a trebalo bi objasniti da je Soko ime slovenačkog bataljona koji je kontrolisao deo Kosova oko Peći.
Zanimljiv je zapis i jedne od slovenačkih vojnikinja, koja je iskustvo u međunarodnim misijama stekla na Kosovu: „Nisam obukla uniformu zato da bih u nekim zabitima po svetu ubijala jadne kučkine sinove (u njihovoj zemlji, u kojoj znam da sam za njih samo okupator ili statista), za nešto tako apsurdno i neizbežno kao što je novac. Istina je, ratovi su uvek bili i biće vođeni zbog zapišavanja navodno ‘svoje’ teritorije, ali i zbog ekonomskih interesa; konkretno, na Kosovu, recimo zbog ‘Gorenje – 3 vjet garancjoni’ i ‘Peja – me e mira’. Licemerje nad licemerjem je što se takozvane ‘mirovne misije’ uistinu ne nazivaju ‘ekonomskim’, što, u suštini, jesu. U slovenačkom slučaju bih dodala i večitu želju naših političara da ih, kao smernog đaka, velike sile pokroviteljski potapšaju po leđima, jer posle toga mogu srećni i uslužni da pokupe sa poda mrvice, koje padaju sa bogatog stola NATO-a ili EU, ili u čadskom primeru – Francuske“.
Sve ono o čemu međusobno razgovaraju i iskustva po internetnim „brbljaonicama“ razmenjuju slovenački vojnici angažovani u „NATO misijama“ širom sveta, nije više skriveno ni na zvaničnom nivou. Aleš Hojs, novi slovenački ministar odbrane u desničarskoj vladi premijera Janeza Janše, upravo je obznanio još jedan diplomatski i vojni uspeh slovenačke države – Sloveniji je u izgledu da dobije još jednu visoku funkciju na Kosovu, a to je mesto zamenika komandanta snaga KFOR-a.
Ministar Hojs podvlači da će to biti „najviši položaj koji je Slovenija ikada zauzela u (NATO) savezništvu“, što je prema njegovoj proceni „i jedan od najvećih uspeha“ države „na polju spoljne politike“. To će biti već druga visoka funkcija za zvaničnike iz Slovenije na Kosovu, pošto je prethodni slovenački ministar spoljnih poslova Samuel Žbogar u međuvremenu postao posebni predstavnik i vođa kancelarije EU na Kosovu, sa mesečnom apanažom teškom preko 32 hiljade evra.
Uspeh je utoliko veći ako se zna da Slovenija ove godine neće uspeti da zadovolji zahteve koje joj je nametnuo NATO; Slovenija u osiromašenoj državnoj blagajni nema novca za kupovinu dodatnog naoružanja i opreme. Ima nekoliko razloga zbog kojih je službena Ljubljana prisiljena da se, iako s teškom mukom, odrekne nabavke ratničkog provijanta. U prvom redu, to je ogorčenost poreskih obveznika zbog korupcionaške afere (u koju je umešan i sam premijer Janša), koja je pukla prilikom kupovine finskih vozila „patrija“, zbog čega Slovenačka vojska umesto high-tech oklopnjacima sada raspolaže skromno opremljenim borbenim osmotočkašima. Tačku na nove kupovine je stavila i ekonomska kriza, koja je teško pogodila Sloveniju, zbog čega država za odbranu više ne može da izdvaja NATO-u obećanih 1,5 odsto bruto društvenog proizvoda. Janšina vlada je upravo obelodanila interventan paket mera štednje, koji, ukratko, podrazumeva ukidanje dečjeg dodatka i boračkih penzija, smanjivanje prava trudnica i socijalno ranjivih grupa, te snižavanje plata za 15 odsto, pa bi teško mogla da opravda da za socijalna davanja nema novca u kasi, a da ima za kupovinu „igračaka za razaranje“.
Zato nije čudo da se Slovenija u blizini svog dvorišta (na Kosovu) već pet godina trudi da nagomila najveći mogući broj svojih trupa (u odnosu na veličinu nacionalne vojske); sada je na Kosovu oko 250 slovenačkih vojnika, stacioniranih u bazi blizu Peći. A pošto u matici raste nezadovoljstvo zbog opasnosti kojima su izloženi pripadnici SV u misijama u Aziji i Africi, najavljeno je da će u narednom periodu slovenački vojnici biti angažovani naročito na Balkanu. Novi ministar odbrane Hojs obećao je vojnicima koji odlaze u novu misiju na Kosovu da će i ubuduće ići „u bližu okolinu“, dakle tamo gde Slovenija ima „geostrateške, ekonomske i političke interese“.

[restrictedarea]

ODBRANA EKONOMSKIH INTERESA
Nema sumnje da Slovenija neumorno brine o odbrani svojih ekonomskih, političkih i „geostrateških interesa“ na Kosovu. Koliko je Kosovo važno za Sloveniju, videlo se i prilikom jednog od prvih kadrovskih rešenja nove slovenačke vlade – mesto novog načelnika Generalštaba Slovenačke vojske preuzeo je brigadir Dobran Božič, veteran slovenačkog rata iz 1991. godine, školovan na američkom univerzitetu „Nešenal difens“, i nekadašnji komandant slovenačkih trupa raspoređenih u Afganistanu i na Kosovu. Božič je 2007. godine, neposredno uoči prištinskog proglašenja nezavisnosti, komandovao na Kosovu i najvećoj misiji Slovenačke vojske Kfor 15. I šta je (već tada) bio cilj te vojske na Kosovu?
Provladno „Delo“ je javilo da „600 slovenačkih vojnika u sastavu Kfor-a aktivno učestvuje u rođenju nove evropske države“. Stvaranje države Kosovo nije, međutim, jedini zadatak pripadnika SV. Prikriveni ćar poduhvata razotkrio je 2007. godine upravo Dobran Božič, tada komandant SIKON 15 (svih jedinica Slovenačke vojske na Kosmetu). Božič je aprila 2007. godine preuzeo dužnost drugog po rangu oficira zapovednika snaga Kfor-a na zapadu Kosova, a već posle mesec dana boravka na Kosmetu, on je izjavio da će pripadnici slovenačke misije brzo spoznati da učestvuju u istorijski važnim događajima, kao i da „Slovenija konačno spoznaje da vojska nije samo – vojska“.
„Slovenačka vojska na Kosovu nije samo u vojnoj misiji. Ovde, pored zadataka koje obavljamo za KFOR, posredno brinemo i za slovenački ekonomski interes. To se u svakoj solidno razvijenoj državi podrazumeva, a kod nas je takva uloga vojske do sada bila tabu. Da, Kosovo je važan deo slovenačkih geostrateških interesa. Dobro je da smo prisutni“, poručio je iz sedišta komande KFOR-a na Kosovu pukovnik Božič, tada zapovednik 10. bataljona SV, prvog slovenačkog bataljona koji je prešao granicu matice kako bi u tuđini osigurao njene privredne aspiracije.
„(Slovenačka) Vojska vodi brigu o nacionalnim interesima, a na Kosovu prevlađuju ekonomski. Naša uloga na Kosovu je izuzetno pozitivna, kako za Sloveniju, tako i za Kosovo“, nije krio Božič redosled prioriteta (prvo Slovenija, onda obezbeđenja mira na Kosovu), kao ni srž slovenačkih interesa na Kosovu. Nije krio ni gde je naučio rečenu doktrinu: „O ekonomskom značenju vojske za državu – uče svi udžbenici“.
Božičev napor da slovenačko pregalaštvo na Kosovu urodi ne samo „većim ugledom države Slovenije“ kod saveznika u NATO-u, nego i ekonomskim prosperitetom rodne grude, Slovenija je podržala već iste, 2007. godine, kada je postala najveći ulagač u kosovsku privredu. Tu je, pored slovenačkog „Telekoma“ (u državnom vlasništvu) još i razgranat bankarski posao, pošto je „Nova ljubljanska banka“ (NLB, u državnom vlasništvu) preuzela „Kasa banku“. Tik uoči proglašenja nezavisnosti Kosova, tamošnje slovenačke investicije su prestigle 500 miliona evra. Kolizija takvog shvatanja „prioriteta“ sa onim što piše u Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 (osiguranje mira, bezbednosti, vraćanje begunaca), Božiča nije zanimala.
Poslovni interesi i izgradnja nove države na teritoriji Srbije su, iz slovenačke vizure, uzajamno čvrsto povezani. Ne samo da je Kosovo proglasilo nezavisnost netom pošto je Slovenija preuzela predsedavanje EU, već je uoči preuzimanja štafetne palice vođenja Unije Slovenija od SAD-a, u tzv. „vašingtonskoj depeši“, i to preko tadašnjeg slovenačkog ambasadora u Americi Samuela Žbogara (danas nagrađenog pozicijom gubernatora EU na Kosovu), dobila precizan spisak zahteva i uputstava kako da službena Ljubljana postupa sa Kosovom. Između ostalog, američka administracija je Kosovu preko Slovenije poručila da nezavisnost proglasi u nedelju, na dan kada se Savet bezbednosti UN ne sastaje.
Karl Erjavec, sadašnji ministar spoljnih poslova, krunisao je „čvrstu povezanost slovenačke sa kosovskom nezavisnošću“ u vreme dok je bio ministar odbrane Slovenije, tako što je posle službenog susreta sa tadašnjim „predsednikom kosovske vlade“ Agimom Čekuom u bazi kod Peći zasadio lipu, drvo koje za Slovence ima simboličku vrednost jer je lipu slovenačka politička elita juna 1991. godine smestila i na Centralni trg u Ljubljani, ispred slovenačkog Parlamenta, obznanivši osamostaljenje države.
O pozadini sađenja lipe svedoče i neke od depeša američke ambasade u Ljubljani, objavljene na stranici Vikiliksa. Depeša od 24.11.2006, koju je napisao tadašnji ambasador SAD-a u Sloveniji Tomas B. Robertson i označio je kao tajnu, piše da „Slovenija razume potrebu da održava balans između raznih interesa, pre svega ekonomskih“. U rezimeu razgovora obavljenog sa direktorom Direktorata za Zapadni Balkan u slovenačkom Ministarstvu inostranih poslova Leonom Marcom, pomenuta je i poseta Agima Čekua u Ljubljani. Marc je primetio da je Čeku dao od sebe „sve prave zvukove“ koje su domaćini u Ljubljani očekivali, jer se „zahvalio Sloveniji na njenoj policijskoj prisutnosti, povećanju vojnog doprinosa u KFOR-u i investicijama i poslovnim kontaktima“. Čeku je kao i svi potonji predstavnici Prištine prilikom poseta službenoj Ljubljani od strane slovenačkih zvaničnika primljen sa svim državničkim počastima, a susreo se, srdačno, i sa tadašnjim (i sadašnjim) premijerom Janšom i sa njim razgovarao o „budućim slovenačkim investicijama na Kosovu“.

PRIŠTINA: BOLJE TADIĆ NEGO NIKOLIĆ
Uzajamna privrženost slovenačkih i albanskih zvaničnika sa Kosova ponekad osvetljava i druge interese, koji omogućavaju ovakvu vrstu ekonomsko-političke simbioze Prištine i Ljubljane. Da bi sve to bilo moguće i da bi se nesmetano trgovalo i eksploatisala bogatstva Kosova, preduslov je da u Beogradu bude „pravi čovek“ na vlasti.
Blerim Šala, novinar i član albanske pregovaračke ekipe u Rambujeu, napisao je u svom autorskom tekstu, objavljenom u ljubljanskom „Dnevniku“ u vreme prethodnih srpskih predsedničkih izbora, da bi za predsednika Srbije „Tači radije Tadića nego Nikolića“, jer se Tači nada da će sa Tadićem na čelu Srbije „Srbija brzo priznati realnost kosovske nezavisnosti“.
Danas je Tadić vlastima u Prištini potrebniji nego pre četiri godine, kako se ne bi uzdrmala nirvana ne samo slovenačkih nego i drugih investicija i planova za brzo bogaćenje. A da ekonomski interesi ne bi trebalo da budu prva briga Slovenije na Kosovu i da je priznavanje nezavisnosti Kosova u stvari udaljavanje od političke stabilnosti na Balkanu, upozorio je (do danas) samo jedan slovenački značajniji političar – Milan Kučan. Nekadašnji predsednik Slovenije je još u aprilu 2008. godine ukazao na zaoštravanje krize na Balkanu zbog priznanja Kosova i podsetio na nuždu insistiranja na prihvaćenim načelima u međunarodnoj zajednici, među kojima je izdvojio Helsinški završni akt o nepromenljivosti granica.
Uprkos tom upozorenju brojni incidenti, u kojima su žrtve mahom Srbi, dokazuju da su trupe koje bi pod okriljem NATO-a na Kosovu trebalo da osiguraju bezbednost i povratak izbeglica – zaboravile na svoj najvažniji zadatak. Umesto toga, pretvorile su se u savremenu varijantu pretorijanske garde, koja na Kosovu štiti državne investicije svoje države. Možda i nije problem, ako druge države na Kosovu prepoznaju i brane i svoje interese. Ali je velika greška, ukoliko to rade nauštrb svojih zadataka i principa međunarodnog prava, a još je gore, ako svoje legitimne interese na Kosovu istovremeno ne brani i – Srbija.

______________

Poklonjeno bogatstvo

Slovenački izvoz na Kosovo dostigao je poslednjih godina vrednost od oko 80 miliona dolara, dok sa Kosova uveze robu vrednu jedva dvadeseti deo te sume (četiri miliona dolara). Na Kosovu su se usidrila, prema slovenačkim podacima, pored domaćeg „Telekoma“ i druga važna preduzeća, poput „Fibernet KS-a“, „Hidrie“, „Krke“, „JUB“-a, „Intereurope“, „Studija moderne“, „Unihem“-a, neizbežnog „Gorenja“ i mnoga druga. Kada je slovenački „Telekom“ pazario kosovski „Ipko net“ (transakcija je vredela 71 miliona evra, od toga je oko 20 miliona evra, kako se kasnije iskazalo, bačeno u vetar jer realna tržišna vrednost nije bila ni 50 miliona evra), deo tog novca zaradila je i nekadašnja američka državna sekretarka Medlin Olbrajt, preko svoje „konsultantske firme“ koja je poslovala u Prištini.
O lukrativnim mogućnostima za investicije na Kosovu često pišu i privredni autoriteti u Sloveniji: „Zemlja je bogata rudama, koje još ne mogu da se iskorišćavaju. Važne rude su olovo, lignit, cink, nikl i magnezij. Stručnjaci preporučuju eksploataciju lignita, pre svega, jer bi to brzo moglo da privuče strane investitore. Tlo bi u sebi moglo da sadrži i oko 15 milijardi tona uglja, sa kojim može da se zaradi pravo bogatstvo, jer bi to bilo najbogatije nalazište uglja u tom delu Evrope“. Tako o Kosovu kao riznici za odličnu zaradu piše u „Poslovnom imeniku Slovenije“ (PIRS).
U Sloveniji se slične primamljive poruke lansiraju i sa Kosova. „Zašto Kosovo? Tržište koje brzo raste je privlačno za strane investicije, a sve više i za investicije iz Republike Slovenije. Kosovo je zanimljivo jer nudi brojne šanse“, piše na portalu prištinske ekspoziture „Nove ljubljanske banke“ (jedne od sedam banaka koje deluju na kosovskom tržištu). Tekst je potpisao Bašri Kašari, koordinator za marketing NLB Priština, banke koja se hvali da ima „najširu mrežu na Kosovu“.

[/restrictedarea] zaйm sročno bez otkazov i proverok zaйm эkspress na dlitelьnый srokzaйm ot častnogo lica moskvagde vzяtь zaйm s plohoй kreditnoй istorieй