Slamanje režima gadljivih na nemačku robu

Piše Zoran Milošević

Usvajanjem nove strategije spoljne politike pod nazivom „Podrška globalizaciji, razvoj partnerstva i podela odgovornosti“, zvanična nemačka politika dramatično je skliznula ka agresivnim metodama ostvarenja svojih interesa u okruženju i svetu

Iako je savremena Nemačka politika na Balkanu značajno doprinela onemogućavanju ostvarenja srpskih nacionalnih interesa, kao i razbijanju SFR i SR Jugoslavije i same Srbije (otimanje Kosmeta i podrška autonomašima u Vojvodini), srpska javnost nije obaveštena da je najjača država u Evropskoj uniji 8. februara 2012. godine i zvanično usvojila novu strategiju spoljne politike pod nazivom „Podrška globalizaciji, razvoj partnerstva i podela odgovornosti“.

„TESNO“ TRŽIŠTE EU
Strategija je zasnovana na integraciji sa najvažnijim ekonomskim partnerima na bazi jedinstvenih političkih ciljeva, to jest na slamanju režima koji neće da kupuju nemačku robu. To je, drugim rečima, vešta manipulacija sa političkim ciljevima kako bi se realizovali ekonomski interesi Nemačke. Ovim je zvanična nemačka politika iz prethodnih godina dobila novu energiju i legitimitet i dramatično skliznula ka agresivnim metodama ostvarenja svojih interesa u okruženju i svetu.
Nemci su se nevoljno našli u situaciji glavnog donatora u EU, jer je deo država ove globalizovane strukture izložen urušavanju svoje privrede i države. Nemci su, gle čuda, u ovoj novoj situaciji usvojili savete svog znamenitog zemljaka Karla Marksa i uz stvaralačko razvijanje njegovih ideja došli do zaključka da postoje objektivna protivurečja između globalizovanih tržišta i rasta politike izolacionizma, kao odgovora na globalizacijske pretnje, te nužnosti promene strategije i politike. Ako se traži ključna reč nove Nemačke spoljne politike, to je – osvajanje novih tržišta. Nova tržišta se nalaze u novim rastućim ekonomijama poznatim kao BRIKS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), a u nemačkoj doktrini se opisuju kao „države sa kojima Berlin nedovoljno ili uopšte ne sarađuje“ zbog politike EU, G8 i NATO-a. Zato se u novoj nemačkoj doktrini posebno naglašava potreba saradnje sa Rusijom i Turskom, kako bi se prevazišla kriza evra i našla nova tržišta za nemačku robu.
Saradnja sa partnerima iz Azije i Afrike za Nemačku predstavlja poseban interes zbog bogatstava ovih regiona, energentima i drugim prirodnim resursima. Na taj način, spoljnopolitička doktrina Nemačke postaje „sluškinja“ nemačke izvozno orijentisane ekonomije. Nova Nemačka spoljnopolitička doktrina, pored zemalja BRIKS-a, posebno računa na saradnju sa sledećim državama: Vijetnam, Meksiko, Malezija, Indonezija, Kolumbija, Nigerija i Angola. Političko obrazloženje ove nemačke preorijentacije je da se javljaju „novi centri moći“ u različitim regionima sveta, koji se opisuju kao „razvijajuće države“.
Struktura nemačke ekonomije primorava Nemačku da traži nova tržišta. Nemačka se specijalizovala u oblasti proizvodnje mašina i automobilske industrije. Kriza u EU je jasan signal da njeno tržište ne može više da u zadovoljavajućoj meri otkupljuje nemačku robu. Prošle, 2011. godine, Nemci su izvezli robu u vrednosti od 1,06 triliona evra (rast izvoza je bio 11,4 odsto), ali, istovremeno, izvoz robe u Portugaliju, Španiju i Grčku je opao, a i još neke države Unije su na putu ka krizi, što nemačkoj privredi zadaje strašnu glavobolju. Mnogo bolje stanje je u državama van zone evra, a koje ulaze u EU. Takođe, Nemačka je povećala izvoz u te države za 30, a u Rusiju za 30 odsto, Kinu za 21 i Indiju za 17,5 odsto. U celini posmatrano, nemački izvoz u Aziju je za poslednje tri godine porastao na 43 odsto, a u Južnu Ameriku na 21 odsto.
Nemci procenjuju da će u dužem vremenskom periodu tržište EU da bude nesposobno da primi robu iz Nemačke i zato daje zadatke svojoj diplomatiji da sa novim ekonomskim partnerima stvori nove međunarodne organizacije, kako bi obezbedila zaštitu svojih ekonomskih interesa. Tu se, naravno, predviđa i podrška pojedincima, nevladinim organizacijama i političkim partijama i delu elite koji zauzimaju pozitivan odnos prema nemačkim interesima, zatim se predviđa i intenzivnija naučna saradnja, stvaranje uporišta u tamošnjim institucijama i medijima, ali i podrška operacijama nemačkih bezbednosnih službi i vojske…
Ovde se Nemačka suočava sa interesantnim problemima. Nasuprot balkanskih elita, elite u Kini, Brazilu i Meksiku odlično procenjuju svoj značaj i ne nasedaju na nemačke diplomatske, kulturne i medijske manipulacije i ponude mita i „poklona“. Na primer, kada bi pokušali da ove države ucene „ljudskim pravima“, one bi onemogućavale pojavu „zaštitnika ljudskih prava“, a i pozivi na ulaganja „u spas evrozone“ da bi se sačuvalo tržište za robu iz ovih zemalja se dočekuju hladno. Drugim rečima, nove elite razvijajućih ekonomija su sazrele, a očigledno su i dobro naučile lekcije iz međunarodne politike i privrede.
No, Nemci ne bi bili to što jesu i ne popuštaju – metodično i uporno rade u ostvarenju zadataka koje im je država postavila. Dok ne „slome“ nove elite BRIKS-a, Nemačka se širi u sasvim neočekivanom pravcu. Tako je Angela Merkel potpisala niz značajnih ugovora o saradnji sa Mongolijom, Kazahstanom, Nigerijom, Kenijom i Angolom, a stvorila je i novu međunarodnu strukturu G4 (Nemačka, Indija, Brazil i Japan), to su države koje pretenduju na stalno članstvo u Savetu bezbednosti UN, što joj omogućava da koristeći ekonomiju usaglašava i ostvarenje nemačkih političkih ciljeva.

PODRŠKA „REVOLUCIONARIMA“

[restrictedarea]

Nemačka se aktivno uključila i u američke planove stvaranja Novog svetskog poretka angažujući se na Bliskom istoku, odnosno Severu Afrike. Krajem februara 2012. godine, sledeći novu spoljnopolitičku doktrinu, vlada Nemačke stvorila je „Štab za transformaciju Severne Afrike“, u koji su između ostalih ušli ministar ekonomije i najveći eksperti iz Nemačke za ovaj region – ukupno osam ljudi. Tim je razradio program rada sa državama sa Severa Afrike – posebno Egipta i Tunisa, kako bi se partnerstvo prilagodilo novim političkim okolnostima. „Štab za transformaciju Severne Afrike“ svedoči da je Nemačka postala neokolonijalna sila i da regione za koje je zainteresovana pokušava da potčini sebi. Naime, arapske države, prema ocenama nemačkih eksperata, „nisu dovoljno ekonomski i politički sarađivale sa Nemačkom“. Godine 2011. sve arapske države od Nemaca su kupile robu za samo 6,6 milijardi evra, u prethodnim godinama i manje. Nemački izvoz je padao u Egiptu, Libiji, Alžiru, Tunisu, Siriji, Bahreinu i Iraku. Samo se izdvajala Saudijska Arabija koja je najveći uvoznik nemačke robe u regionu. Posle „arapskog proleća“ Nemačka očekuje da ovaj region počne da „značajnije kupuje nemačku robu“.
Iz nemačkih medija postaje jasno da je (i) Nemačka pružila podršku egipatskim i tunižanskim „Fejsbuk revolucionarima“ i svim učesnicima „arapskog proleća“ kako bi obezbedila svoje interese. Nemačka želi da „revolucionari“ dovedu na vlast, tj. u institucije ovih država ljude koji će „uvažavati nemačke interese“ i u tom smislu izdvojila je 250 miliona evra, a taj novac je u Egiptu plasiran uglavnom preko Fonda „Konrada Adenauera“, što su egipatske službe bezbednosti otkrile i sada traje otvoren sukob Nemačke i Egipta oko ovog pitanja (vidi antrfile). No, suština je da se Fond „Konrada Adenauera“ pokazao kao otvorena ekspozitura nemačkih specijalnih službi, a ne kao organizacija sa opšteljudskim prosvetiteljskim i humanim ciljevima. Spomenuta fondacija je, između ostalog, imala zadatak da u egipatsku vladu ubaci kadrove koji će zastupati nemačke, a ne egipatske interese.
Nemačka je, takođe, izdvojila ogroman novac za formiranje novih političkih partija, omladinskih organizacija i nevladinog sektora na Bliskom istoku i novih medija, ali i za davanje mita, „poklona“ i drugih nečasnih operacija (obuka i školovanje novih kadrova – ovim putem je nemačku obuku i ideološku indoktrinaciju prošlo preko 5.000 Egipćana). Nemački mediji navode da se radi o posebnih 500 miliona evra, te kada bi se sabrala i druga davanja to sve prevazilazi milijardu evra. Novac nemački mediji spominju da bi se žalili kako on nije dao efekat, jer ljudi kojima je dat nisu održali obećanje i uradili ono što je od njih traženo već su, manje ili više, sve prijavili bezbednosnim službama.
Pored Egipta i Tunis je na meti Nemačke, koja je „dodelila svojim saradnicima u ovoj zemlji najmanje 500 miliona evra za razvoj demokratije, političko-ekonomsku transformaciju, te nauku i obrazovanje“, sa ciljem da ova država postane obrazac za transformaciju država u regionu.

______________

Kompromitacija Fonda „Konrada Adenauera“

Berlin i Kairo dodatno zaoštravaju svoje političke odnose kako se približavaju predsednički izbori u Egiptu (trebalo bi da se održe 23. i 24. maja ove godine). Naime, egipatska služba bezbednosti je 29. decembra 2011. godine ušla u kancelarije Fonda „Konrada Adenauera“ (Fond je koordinirao rad pronemačkih organizacija i pojedinaca) i tada su došli do kompromitujućih dokumenta o ulozi Nemačke u „Fejsbuk revoluciji u Egiptu“. Posle tri meseca neizvesnosti uhapšeni su rukovodioci egipatskog ogranka Fonda, Andreas Jakobs i Kristijan Bade. Oni su 1. marta 2012. napustili Egipat avionom koji je obezbedila nemačka vlada. Oslobođeni su posle polaganja kaucije od 250.000 evra. Egipatska služba bezbednosti preuzela je kompjutere i dokumentaciju, ustanovila je da se ova organizacija bavila „špijunažom, neregistrovanim delatnostima, nezakonitim finansiranjima egipatskih političkih partija, nevladinih organizacija, zaštitnika ljudskih prava, medija i pojedinaca, ali i rada na podeli Egipta na četiri nove države“.

[/restrictedarea]