Senka sumgaitskog zločina na Tašmajdanu

Piše Jovo Bajić

Na kakvim je temeljima postavljen spomenik Gejdaru Alizaru Oglu Alijevu u Beogradu?

 

Kada se u Sovjetskom Savezu, a posebno u Jermeniji 1989. godine počelo glasno govoriti o strašnom zločinu koji su Azerbejdžanci počinili nad Jermenima u gradu Sumgaitu, potresla se u samom temelju sovjetska država, a „sumgaitska mina“ pomerila je ugaono kamenje  na kojem je ta država počivala. Da bi zaštitio tadašnjeg sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova, koji je nastojao da od javnosti sakrije sumgaitski zločin, a na koga se izlio gnev jermenskog naroda, oglasio se tada u Sovjetskom Savezu uveliko prisutni „američki humanitarac“ Džordž Soroš. On se, braneći Gorbačova, javio u moskovskom listu „Znamja“ (1989, br. 6), u članku pod naslovom „Koncepcija M. S. Gorbačova“, gde je napisao i ovu rečenicu: „Nije daleko od realnosti pretpostavka  da je prve pogrome Jermena u Azerbejdžanu inspirisala lokalna mafija, kojom je upravljao bivši šef KGB-a Azerbejdžana G. A. Alijev, kako bi M. S. Gorbačova doveo u bezizlazan položaj“.
Taj zločin, izveden nad Jermenima od 27. do 29. marta 1988. godine u azerbejdžanskom gradiću Sumgaitu  imao je eksperimentalni karakter. Izvela ga je, kako stoji u jednoj publikaciji jermenskog istorijsko-prosvetnog društva „Gušamtjan“, obaveštajna služba Turske u saradnji sa tajnim službama Sjedinjenih Američkih Država i Nemačke. Prvo u Jermeniji, a onda po domino-sistemu i u drugim kavkaskim republikama, a zatim i u baltičkim sovjetskim republikama krenuli su veliki protesti.  Na tom sumgaitskom zločinu razvijena je metoda koja će tri godine kasnije u mnogo većim razmerama da bude primenjivana na Balkanu, na prostoru bivše jugoslovenske države, gde su mesto Jermena stradali Srbi.  Metoda će, u blažim ili jačim varijantama, zavisno od lokalnih prilika, biti usavršavana i primenjivana u vidu takozvanih „obojenih revolucija“ u nekim državama bivšeg Sovjetskog Saveza. U jednom novom vidu, primerenom arapskim prilikama, ta metoda je pre godinu dana primenjena u nekim arapskim zemljama. Posebno se njen učinak mogao pratiti u Libiji, a sada se u najnovije vreme primenjuje i u Siriji.

NA GROBLJU SRPSKIH VELIKANA

[restrictedarea]

Veliki koreografi planetarne đavolske igre zamislili su novu muziku po kojoj će se istovremeno igrati i na Kavkazu i na Balkanu. O razmerama novog azerbejdžanskog kovitlaca u koji će biti bačena Srbija, uz pomoć  domaćih srpskih đaka Džordža Soroša, jedva se može slutiti. Te  obrise ocrtao je Zoran Milošević u članku „Zajedno na Iran!?“, nedavno objavljenom u „Pečatu“. Posledice tih postupaka tek će srpski narod da iskusi.
Potvrdu i vidljiv  znak kavkasko-balkanskih, srpsko-azerbejdžanskih, pa i srpsko-jermenskih odnosa  već godinu dana predstavlja velika bronzana figura Hejdara Alijeva, predsednika Azerbejdžana, postavljena preko noći u beogradskom parku Tašmajdanu.  Iza toga imena – Hejdar Alijev, uklesanog na postolju tašmajdanskog spomenika, stoji u stvari G. A. Alijev, koga pominje Džordž Soroš ili Gejdar Alijevič Alijev, kako su ga zvali u vreme postojanja Sovjetskog Saveza kada je bio visoki državni i komunistički funkcioner i jedan od šefova KGB-a. U poslednjoj deceniji svoga života, od 1993. do 2003. godine,  dok je bio predsednik Azerbejdžana, on se potpisivao kao Gejdar Alizar oglu Alijev. Valja  naznačiti da je Alijev bio i hadžija, da je 1993. godine išao na hadžiluk u Meku. Pred kraj života sav svoj uticaj, znanje i umeće, uložio je na jačanju NATO-a na Kavkazu.
Ovo su zasluge Gejdara Alizara oglu Alijeva zbog kojih mu je sadašnja srpska vlast podigla spomenik u Beogradu. Pored ovoga, da vas podsetimo da na svetu postoje još samo dva ovakva spomenika, oba su u Azerbejdžanu  – jedan je u Bakuu, a drugi  u  Nahičevanu, gradu u kojem je Alijev rođen. Trećem na svetu bronzanome ustupljeno je mesto na Tašmajdanu, istorijski gledano, najsrpskijem delu Beograda. Na Tašmajdanu su u vekovima turskog ropstva ubijani srpski ustanici. Ima  ozbiljnih istoričara koji tvrde  da su na Vračaru 1594. godine Turci spalili telo Svetoga Save. Gde je danas Tašmajdanski park tokom devetnaestoga veka bilo je gradsko groblje gde su sahranjivani  Srbi. Među onima koji su počivali na ovom groblju bilo je  mnogo izuzetno zaslužnih ljudi koji su u Prvom i Drugom srpskom ustanku, boreći se protiv Turaka, stvarali srpsku državu, nauku, umetnost, prosvetu, privredu. Većina tih grobova premeštena je na Novo groblje, ali je zemni prah tih ljudi ostao na Tašmajdanu. Na Tašmajdanu je i crkva Svetog Marka koja je znak za prepoznavanje Beograda. U ovom parku je i spomenik najvećoj srpskoj pesnikinji dvadesetoga veka Desanki Maksimović.
Tašmajdan je značajan i za Jermene, koji su živeli među Srbima,  i u Beogradu. Oni su vekovima živeli među Srbima, sa njima se orođavali, ženili i udavali, uzimali srpska imena i prezimena, a sa Srbima su sahranjivani na Tašmajdanu. Tašmajdanski park je još po nečemu značajan za Jermene. Pored ovog parka, 9. marta 1983. godine, dvojica mladih Jermena – Arutjun Levonjan i Rafi Elberkjan, pripadnici jedne jermenske terorističke organizacije, ubili su tadašnjeg turskog ambasadora u Jugoslaviji Galipa Balkara u znak osvete zbog turskog genocida nad Jermenima 1915. godine. Nedaleko od Tašmajdanskog parka je i zgrada Narodne skupštine, u kojoj je na predlog Srpsko jermenskog društva i njegovog osnivača Bode Markovića 27. juna 1993. godine izglasana Rezolucija i Deklaracija parlamenata zemalja koje su osudile genocid Turske nad Jermenima.
Spomenik Gejdaru Alizar oglu Alijevu, podignut u Tašmajdanskom parku, u srpskoj prestonici Beogradu, predstavlja neoprostivu uvredu jermenskog naroda i ponižavanje milion i po žrtava stradalih u genocidu koji je prema Jermenima krajem devetnaestoga veka i 1915. godine izvršila turska država, kao i prema zločinu u Sumgaitu za koji se okrivljuje Alijev. Nema dva  sličnija naroda  po stradalničkoj istorijskoj sudbini nego što su Srbi i Jermeni. Bliskost dva naroda često je potvrđivana. Jermeni, drevni narod sa snažnom i autentičnom hrišćanskom kulturom, gaji iskrena prijateljska osećanja prema srpskom narodu. Uzajamno prijateljstvo dugo je uzdizalo i Srpsko jermensko društvo koje je osnovao i vodio Boda Marković. U teškim danima iskušenja od 1991. do  2000. godine uz srpski narod bila je i moćna jermenska dijaspora, jedna od najjačih i najbolje organizovanih u svetu, poznata po tome što  deluje gotovo nečujno. Moćni pojedinci sa Zapada jermenskog porekla, kao i brojne jermenske organizacije, često su Srbima pružale konkretnu pomoć kojom se nisu hvali i koju nisu isticali.
Zločin nad Jermenima u  tadašnjoj sovjetskoj republici Azerbejdžanu za čijeg je glavnog podstrekača Džordž Soroš, da podsetimo zaboravnu srpsku javnost, imenovao Gejdara Alijeva nacionalnog lidera azerbejdžanskog naroda, događao se od 27. do 29. februara 1988. godine u gradu Sumgaitu, kada su Azerbejdžanci po unapred razrađenom scenariju ubili više od sto Jermena (tačan broj nije utvrđen) mirnih sumgaitskih žitelja. Uglavnom su ubijani u njihovim stanovima. Po svedočenju bolničarke Ruskinje Zinaide Mudrjacove, u gradsku mrtvačnicu za ta dva dana dovezeno je 113 leševa.

„POKLAĆEMO SVE JERMENE“
Kada se srpska istorijska nauka bude ozbiljno bavila konkretnim događajima koji su 1991. i 1992. godine prouzrokovali sukobe u Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini neće moći da zaobiđu publikaciju „Sumgait… Genocid… Glasnost?“, štampanu prvi put 1989. godine u Jerevanu, glavnom gradu Jermenije. Nekoliko hrabrih intelektualaca: dr Konstantin Hudaverdijan, direktor „Jermenske enciklopedije“, dr Suren Zoljan, filolog, Ruben Rštuni i Ruben Saakjan, advokati,  Samvel  Šahmuradjan,  (kasnije poginuo u Karabahu) publicista i Grajr Ulubabjan, pedagog, okupljeni u  istorijsko-prosvetnom društvu „Gušamtjan“, nisu dopustili da se ovaj zločin prećuti. Pred prepunom dvoranom u jerevanskom „Domu arhitekata“ organizovali su javna svedočenja stradalnika, pred mnogobrojnom publikom predočavani su dokazi o zločinima. Sve što je tada posvedočeno uskoro je objavljeno u publikaciji „Sumgait… genocid… glasnost?“ , štampanoj u velikom tiražu i u nekoliko izdanja.
Sam grad Sumgait u Azerbejdžanu, kako su tvrdili predstavnici „Gušamtjana“, izabran je za mesto zločina zbog toga što su Jermeni u njemu bili u manjini i što nisu živeli u jermenskim naseljima. Neposredni organizator zločina bila je azerbejdžanska milicija. Samo izvršenje zločina povereno je mladićima koji su ovamo došli iz raznih delova Azerbejdžana, sa uredno overenim dozvolama za kretanje. Kao najčešći povod za put u Sumgait navodili su svadbe rođaka. Za njihove uloge u predstojećim zbivanjima obavljene su temeljne pripreme. Za zločine i predstojeće događaje koji će prouzrokovati raspad Sovjetskog Saveza pripreman je  ceo azerbejdžanski narod, o čemu je svedočio Jermenin Miša Ajvazjan, novinar lista „Radnik Bakua“ iz Bakua. Neposredno pred sumgaitski zločin našao se u jednoj fabrici u Bakuu, gde je nameravao da sakupi građu za reportažu. Dok je prolazio kroz fabričku halu do njega je dopro glas: „Brate, jesi li ti Jermenin?“ „Jesam, pa šta?“ kazao je Ajvazjan. „Mi ćemo uskoro poklati sve Jermene“, odgovorio je isti glas. Ajvazjan je smesta ovaj slučaj prijavio policiji, gde su ga istog trenutka optužili da širi nacionalnu mržnju. Malo kasnije otpušten je s posla.
Neposredno pre zločina popisani su svi jermenski stanovi u Sumgaitu i brojevi njihovih telefona. Govorilo se da se tobože vrši vanredni popis stanovništva. U jednoj sumgaitskoj fabrici metalnih proizvoda iskovane su sekire, noževi i šipke koje su podeljene mladim Azerbejdžancima zaduženim da izvrše zločin. Mladići su dobili i ranije sašivenu odoru, crne ogrtače u kojima će krenuti u zločine. Uz noževe, sekire i šipke uručene su im boce  za tu priliku, napunjene na benzinskim pumpama.
U petak, 26. februara 1988. godine, dan uoči zločina, u svim preduzećima i ustanovama Jermenima, koji su tada radili, saopšteno je da u subotu i nedelju ne bi trebalo da dolaze na posao i da ostanu kod kuće. U gradskoj telefonskoj centrali, prema ranije pripremljenim spiskovima, Jermenima su isključeni telefoni, a milicija sa azerbejdžanskim stanovništvom blokirala je sve prilazne puteve Sumgaitu.
Pogrom je počeo u subotu 27. februara. Rulja koju su predvodili mladići u crnim ogrtačima, naoružana noževima, sekirama, metalnim šipkama i bocama benzina, sa spiskovima u rukama krenula je u jermenske stanove. Akciju je usklađivala lokalna milicija. Primećeno je i to da su mladim Azerbejdžancima, neposredno pred akciju, deljeni narkotici i da su omamljeni drogom potezali noževe bez ikakvog zazora.
U etničkim sukobima u Sumgaitu iskorišćeni su i robijaši kojima su neposredno pre zločina oproštene kazne. Odmah po izlasku iz ćelija podeljeni su im crni ogrtači i oružje. Oni su samouvereno predvodili ostrvljenu rulju. Među njima se našao i Jermenin Eduard Grigorjan, koji se upravo vratio sa robije. Njegovi pajtaši iz zatvora, Azerbejdžanci, pronašli su ga i zapretili mu da će ga ubiti ako ne krene sa njima. Nije mogao da izbegne ucenu, pošao je sa uspaljenom masom, ulazio u provaljene jermenske stanove, ali nikoga nije zlostavljao. Zbog toga što se ponašao pasivno robijaši su ga napali noževima. Jedva je izvukao živu glavu. Ovaj slučaj obilato je posle koristila azerbejdžanska propaganda, tvrdeći da su u Sumgaitu Jermeni stradali od Jermena.

„CRNE BERETKE“
Propaganda koja je uspešno sprovedena preko sredstava javnog informisanja izazvala je kod Azerbejdžanaca slepu mržnju prema Jermenima. U publikaciji „Sumgait… genocid… glasnost?“ zabeležen je i takav slučaj da je pukovniku Sovjetske armije, Azerbejdžancu Husejinovu, koji je upravo stigao sa pratnjom iz Bakua da štiti Jermene, prišao jedan čovek i obratio mu se: „Druže pukovniče, ja sam Almadar Ahmadijev. Došao sam iz Kazanskog rejona da ubijam Jermene“. Neki sumgaitski Jermeni uspeli su da spas nađu na ulicama gde su se mešali sa masom. U jednoj ulici sreli su punačku Azerbejdžanku četrdesetih godina, pozdravili su je na azerbejdžanskom jeziku i upitali: „Tetka, kažite nam gde žive Jermeni? Hoćemo da ih ubijamo“. Žena je odgovorila: „I ja bih ubijala Jermene. Krv bi im pila“. Među napadačima što su kidisali u jermenske stanove bio je i jedan četrnaestogodišnji dečak. U nekim delovima Sumgaita mogle su se videti i takve scene, gde ubice ogrnute crnim ogrtačima jurišaju na jermenske stanove sa crvenim zastavama u rukama, na kojima je bila petokraka i srp i čekić. Ljudi sa megafonima koji su usmeravali grupe razjarenih napadača uzvikivali su: „I Gorbačov je sa nama!“
Većina Jermena koja se u vreme dolaska kaznenih ekspedicija zatekla u stanovima predavala se, kao krotke žrtve, sudbini koja ih je snašla. Ali bilo je slučajeva gde su muškarci ponegde i po osam sati pružali otpor braneći svoje porodice. U takvim borbama su neki, poput Išhana i Gabrijela Trdatjana, Rafika Tomasjana i Granta Adamjana, muški ginuli.
Jezivo je svedočenje o zverstvima nad dvadeset sedmogodišnjom Irinom Melkumjan koja je ubijena zajedno sa ocem, majkom i dvojicom braće. Nju je rulja, zatekavši je u stanu sa roditeljima i braćom, skinula golu, silovala, a onda su je izneli na ulicu. „Videla sam kako iz zgrade iznose ženu“, svedočila je jedna Azerbejdžanka. „Bila je potpuno gola. Nekoliko muškaraca vuklo ju je za noge i ruke. Mladićima je zatim prišao Adolet Nazarov koji je u rukama nosio lopatu, a onda je vrhom drške lopate počeo da dira ženu između nogu. U to vreme stajala sam tri-četiri metra od žene. Nazarov se još više približio žrtvi. Jasno sam videla kako dršku lopate gura ženi među noge. Dva ili tri puta napravio je pokret napred-nazad. Posle toga ženu su bacili na zemlju.“ Zatim su Irinu zapalili, polivši je prethodno benzinom koji su nosili u flašama.
O ubistvu jednog mladića svedočio je kasnije u policiji Azerbejdžanac Gasan Memedov:
„Progurao sam se bliže i video da mladić, koga su pretukli, takođe leži na zemlji, tri metra dalje od mene. Kraj nas je gorela vatra. Nazimi Mageramov i Fazuli Fajalijev poneli su mladića. Nazimi za noge, a Fazuli za ruke. Podigli su ga od zemlje i bacili u vatru. Trup mu je goreo na vatri, dok su mu noge virile izvan vatre. Sve sam to jasno video, jer se to razaznavalo na svetlosti vatre. Azerbejdžanac u crnom ogrtaču i farmerkama od džinsa, sašivenim po narudžbini za ovu priliku, pridržavao je žrtvu na vatri. Žrtva je pokušavala da se podigne. Ali ovaj ga je pritiskivao metalnom šipkom, ne dozvoljavajući mladiću da se pridigne“.
Neposredni očevici sumgaitskog užasa bili su i lekari Hitne pomoći koji su posle dolaska vojske spasavali unesrećene. Jedan od njih je izjavio: „Izvlačili smo ljude koji su praktično bili goli, u užasnom psihičkom stanju, na granici nervnog rastrojstva. Neprestano su pristizali da im zavijamo rane. U svom automobilu vozio sam ženu koja je pričala da su joj na njene oči silovali kćer, a onda je polili benzinom koji su prethodno prelili u čajnik, a zatim su je zapalili. Majku su držali prisiljavajući je da to sve gleda“.
Metode sumgaitskog zločina, pod istim ili sličnim okolnostima, biće ponovljene malo kasnije širom Azerbejdžana, a primenjivaće ih u nešto manjem obimu i neki drugi muslimanski kavkaski narodi prema svojim susedima hrišćanima. Isti scenario, koji se već pokazao delotvornim, poslužiće koju godinu kasnije za izazivanje rata na Balkanu u Tuđmanovoj Hrvatskoj i u gradovima Bosne i Hercegovine koji su bili pod muslimanskom kontrolom. Jugoslovenska narodna armija ponašala se u sličnim prilikama kao i Sovjetska armija na Kavkazu.
Ni „zelene beretke“ prve oružane formacije muslimanske vojske Alije Izetbegovića u Bosni i Hercegovini nisu bile balkanski izum. Vojne jedinice pod istim nazivom javile su se prvi put na Kavkazu, u Azerbejdžanu, početkom marta 1988. godine, koje su iz Sumgaita evakuisale oko pet stotina preživelih Jermena. Pored „zelenih“ u Azerbejdžanu su u to vreme delovale i „crne beretke“.
Četiri godine kasnije, polovinom marta 1992. godine, „zelene beretke“ će se javiti u Bosni, u gradu Jajcu i  njegovoj  okolini.  Između Jajca i Šipova prve oružane akcije izvedene su protiv tadašnjeg Banjalučkog korpusa vojske Jugoslovenske narodne armije. U „zelenim beretkama“ isključivo su se borili muslimani, a njihov komandant imao je ratno ime Amerikanac. Reč je o čoveku koji je na tu dužnost početkom rata došao iz Sjedinjenih Američkih Država.

_______________

Jermeni i Azerbejdžanci

Azerbejdžanci su kavkaski narod turskog etničkog porekla, koji Jermeni zovu Turcima. Žive pored Jermena, a ponegde im se etnički prostori preklapaju. Na prostorima današnjeg Azerbejdžana nalazila se nekada kavkaska Albanija koja se često pominje u istorijskim izvorima od šestog do desetog veka. Neki sovjetski istoričari izneli su pretpostavku da odavde, sa Kavkaza, vode poreklo i balkanski Albanci. Sve do pobede Oktobarske revolucije Azerbejdžanci su bili organizovani u plemenske saveze. Sovjetski komunizam ih je učinio narodom, a ruski lingvisti formirali su im književni jezik, a zatim im je sovjetska država stvorila nacionalne institucije.
Posle sumgaitskog zločina iz Azerbejdžana prema tadašnjoj sovjetskoj republici Jermeniji krenule su reke jermenskih izbeglica. Sumgaitski zločin bolno je odjeknuo u dušama Jermena i podstakao sećanje na turski genocid. Po celoj Jermeniji, a naročito u Jerevanu, počeli su da se organizuju mitinzi, na kojima je za zbivanja na Kavkazu okrivljivana sovjetska država i Mihail Gorbačov.
Posle raspada Sovjetskog Saveza stvorene su dve nezavisne susedne države Jermenija i Azerbejdžan, koje su međusobno ratovale zbog Nagorno Karabaha, jermenske pokrajine koju su Sovjeti ustupili azerbejdžanskoj državi. U tim sukobima kao pobednik izašla je jermenska armija.

[/restrictedarea]