Rat protiv SPC

Piše Nataša Jovanović

Ko je autor projekta urušavanja SPC, kome smetaju srpske vladike, te da li ideja podele eparhija po granicama koje bi trebalo da se poklope sa tzv. državnim granicama ima za cilj presecanje nacionalne celine srpkog naroda, u svetu davno sigmatizovane austrijskom kovanicom „velika Srbija“?

 

Crkva je kroz svoju istoriju opstajavala ili kada je bila u zagrljaju sa hrišćanskom državom, ili, u drugom slučaju, kada je stradala ili pod okupacijom, ili kada je narod bio u ropstvu. Nikad, pokazalo je iskustvo, simfonija sa nehrišćanskom državom nije pravoslavnoj Crkvi donelo ploda. Kada je reč o sadašnjim srpskim vlastodršcima njihovu milost i nemilost na svojoj koži nije osetio samo onaj ko nije imao posla sa njima.

OBRUŠITI SE NA VLADIKE
Tako je i Crkva, mada zvanično odvojena od države, platila i još uvek plaća, zbog kola koje je sa njom zaigrala.
Pojedine vladike, najgrlatije u kritici Slobodana Miloševića, lakoverno su poverovale da se sa njegovim rušenjem vraća zlatno vreme srpske državne samostalnosti.
Ali vlast koju smo dobili sve je samo ne srpska, kako po načinu na koji uništava državu i njene ustanove nasleđene od predaka, tako i po tome kako brine brigu o celini rasejanog srpstva i budućnosti onih koji se danas rađaju i krštavaju kao potomci Svetog Save.
Tako je i Crkva u zamenu za očekivano crkveno državno saglasje dobila  totalitarni i ucenjivački zagrljaj satelita globalne imperije oličene u Srbiji. Taj zagrljaj neodoljivo podseća na „brigu“ koju su prema Pravoslavnoj crkvi iskazivali vladari jeretici ubeđeni u ispravnost svoje vere, kao i oni koji su u vizantijskom civilizacijskom krugu stvorili cezaropapizam kao način uređenja odnosa između Crkve i države.
Slučaj najnovijeg uplitanja države u crkvene poslove rečito govori da je vreme demokratskih apsolutista na svom vrhuncu.
Postoje najmanje tri poznata razloga zbog kojih se vlast obrušila na srpske vladike, posebno od kraja prošle i početkom ove godine.
Najsvežiji je konflikt SPC sa gradskom i pokrajinskom vladom zbog odbijanja da na obeležavanje sedamdesete godišnjice Novosadske racije (likvidacija Srba i Jevreja od strane mađarskih fašista) dozvoli prisustvo predstavnika Demokratske stranke i njenih „partnera“. Dakle iste stranke čije gradske vlasti nisu našle za shodno da spomen pločom obeleže ono što je uradila Budimpešta. Umesto postavljanja obeležja da su od 20. do 23. januara 1942. godine, tokom Novosadske racije, mađarske snage ubile 3.400 stanovnika, većinu Srba i više od 700 Jevreja, gradske vlasti su posle političkih manipulacija sa brojem žrtava obeležavanje ovog događaja pokušale da iskoriste za svoju političku promociju. Dalji tok poznat je javnosti, a tiče se beskrupuloznih napada na SPC koji se obilato plasirao preko medija u vlasništvu stranaca. Tako čitaoci ovih novina, kojima nije, kako je to nedavno zajedljivo napisao jedan kolumnista „Politike“ (njegovo ime našlo se na spisku razotkrivenih novinara širom sveta koji su plaćeni od strane američkih službi) „jedino važno da nose krst na grudima i Kosovo u srcu“, saznali da je naša crkva „mutant pogrešne politike koja je uništila sve dobro u Srbiji“, te da pozivom na očuvanje Kosova, patrijarh „nudi prkos, molitvu i ideologiju zemlje natopljene krvlju“. Kada je vladika bački odgovorio citatom iz Novog zaveta, u kojem se navodi da „Antihrist dolazi; i sada su se pojavili mnogi antihristi… Od nas iziđoše, ali ne bejahu od nas“, Čedomir i njemu podobni poslušnici obrušili su se na srpske vladike nazivajući ih „najružnijim licima i histeričnim portparolima te mutant politike u koju su uvukli organizaciji čiji su šefovi“.
Potpisnici saopštenja kojim se osuđuje delovanje SPC napisali su da „nije Irinej Srpska pravoslavna crkva, kao što to ne mogu biti ni Filaret – vladika sa mitraljezom, Amfilohije, Pahomije i njima slični“. Ubrzo je postalo jasno da iz vladajućih kabineta kreće ozbiljna akcija stavljanja „pod komandu“ delova SPC koji se smatraju „proverenim kadrovima“ vladajuće koalicije.
Ali priča se ne završava sa napadima LDP, već dalji tok događanja otkriva da je centrala odakle stižu direktive DS. Zbog otvorenog neslaganja sa državnom politikom o Kosovu i, još važnije, uverenja da ako ostanemo bez države Crkva će biti ta koja će čuvati našu svest o nama samima, DS je našao za neophodno da po ko zna koji put od 2000. godine naovamo pokuša da uzdrma njene temelje.

PROJEKAT STAVLJANJA SPC POD KOMANDU

[restrictedarea]

I kao osvedočena prethodnica potresa unutar SPC, crna ptica zloslutnica svih pokušaja urušavanja jedinstva Crkve i ovaj put na stranama „Blica“ zapevala je Ž. J. Uz asistenciju „proverenih izvora iz Patrijaršije“ javnost je obaveštena da će na predstojećem Saboru „biti gusto“, da je došlo do „preraspodele snaga unutar SPC“, te da pojedine vladike mogu da se pripreme za predstojeće penzionisanje. jama. „Izmenjene glasačke pozicije“, objavljeno je u pomenutom listu, „mogle bi da dovedu do otvaranja pitanja penzionisanja pojedinih vladika za koje se smatra da su svojim političkim stavovima, nastupima u javnosti ili načinom na koji upravljaju nanele štetu Crkvi“. Pozivajući se na proverene izvore, list prenosi da bi nekoliko episkopa trebalo smeniti ili sačekati da sami podnesu zahtev za penziju. Reč je prvenstveno o mileševskom Filaretu, banatskom Nikanoru, vranjskom Pahomiju. Zanimljivo, izvor iz Patrijaršije navodi gotovo identičan spisak vladika koji je LDP u svom saopštenju video za odstrel.
I dok SPC  zvanično saopštava da najavljivanje predstojećeg penzionisanja ovog ili onog arhijereja nema nikakvog uporišta u stvarnosti, državni sekretar u Vladi Srbije Bogoljub Šijaković dobija zadatak „sa najvišeg mesta“, da se sam pozabavi ovim neprijatnim poslom.
Naime, bez znanja patrijarha Šijaković je organizovao sastanak mlađih vladika sa Borisom Tadićem kako bi se rešilo pitanje nepodobnih vladika. Ovo naime nije prva ovakva Šijakovićeva aktivnost. Pre i posle smrti patrijarha Pavla o je učestvovao u izboru za njegovog naslednika. Tada kao ministar vera napravio je isti prekršaj javno lobirajući da jedan vladika bude izabran, zanemarujući ustavnu odrednicu da su Crkva i država odvojene i da bi svako trebalo da se stara o svojim nadležnostima. Naravno Šijaković je za najpodobnijeg za patrijarha video mladog episkopa zahumsko- hercegovačkog.
Ovaj najnoviji, tako reći vojno-partijski zadatak Šijakovića, pokazao je svu brutalnost Tadićeve „samouprave“ i slepu odanost njegovih službenika, ali i  kratkovidost vladika, kritičara Miloševićevog crvenog režima koji su verovali da će sloboda Crkve doći sa instaliranjem zapadne demokratije! Ali kako je vest procurila u javnost Tadićevi savetnici hitno su smislili da „tehnički razlozi“ smetaju ovom događaju, te ga, konačno, nije ni bilo!
U dužem vremenskom periodu, od dolaska vlade DOS-a na vlast, u oktobru 2000. godine, jedan od ključnih ciljeva takozvanih preporoditelja države i nacije bio je „osvežavanje Crkve“ ili, jasnije rečeno, usmeravanje SPC u pravcu „demokratskih interesa“.
To je, opet, značilo da SPC mora da se povinuje unijatskoj ideji, kao i prihvatanju volje vlastodržaca da dovedu papu u Srbiju (bez obzira na to što nije i neće obići jasenovačko stratište u Hrvatskoj). O tome kako su beogradska ambasada Sjedinjenih Američkih Država i državni sekretari u Srbiji radili na stvaranju proevropske pravoslavne crkve kojoj neće smetati nezavisno Kosovo, „Pečat“ je, online casino tragom Vikiliksovih depeša, u više navrata pisao.
„Saznali smo zahvaljujući Vikiliksu još i kudikamo više o upornim pokušajima američkih činovnika da u Svetom sinodu SPC-a identifikuju svoje saveznike, o trudu uloženom da se srpska pretvori u proevropsku pravoslavnu crkvu, o predsedniku Srbije Borisu Tadiću koji “iza scene radi u sprezi sa važnijim crkvenim umerenjacima, u pokušaju da utiče na izbor patrijarhovog naslednika”.
I to pune tri godine pre smrti patrijarha Pavla; smrti koju je – kako se iz ovih priprema da zaključiti – bez sumnje skrhan, dočekao rečima: “Šta ću sad da radim? Na koga ću da se oslonim?”“ („Pečat“, broj 183)
Na tim i takvim ideološkim temeljima, odlazeći ministar vera Bogoljub Šijaković u najnovijim previranjima spremno odrađuje zadatak selekcije nepopularnih vladika i projekat njihovog penzionisanja. Očigledno i sam „autokefalan“, ministar Šijaković radi u najmanje tri države nekadašnje Jugoslavije kao profesor, te mu je „parohija“ taman toliko velika da može sva „kadrovska“ pitanja zagraničnih delova SPC da rešava „u hodu“. Nije Šijakoviću strano ni da agituje za vladike koje su mile i drage predsednikovom Kabinetu, niti mu je strano da troši novac za to agitovanje. Iako je na pitanje kako komentariše optužbe da pokušava da zloupotrebi SPC u političke svrhe, državni sekretar u Ministarstvu vera i dijaspore gotovo bezbrižno odgovorio: „Žao mi je što neki ljudi žive od laži“.
Ali, predsednik Tadić, svojim ponašanjem, razotkrio je svoju očito ključnu ulogu u „projektu“ stavljanja SPC „pod komandu“ političkih struktura u Beogradu čiji je vrhovni štab u ambasadama evroatlantskih država. Cilj je valjda da mlade vladike poveruju u neodoljivost evrounijatske ideje i po cenu žrtvovanja crkve Svetoga Save, njenog predanja i njenih živih delova – eparhija.

GRANICE KOJE JE ZACRTAO NATO
Tako je još nedovoljno dorastao Kanosi u Rimu (pokajanje pred rimskim papom), mladi vladika zahumsko-hercegovački otišao na Kanosu u Dučićev Dubrovnik tražeći oprost od lokalnog biskupa. Iako na tim područjima  postoji pet episkopija SPC, jedini episkop, inače osvedočeni „prijatelj predsedničkih kabineta“, posle učešća u „molitvenoj osmini za jedinstvo kršćana“ izvinio se za srpske zločine. U čije ime? Za čiji račun? Patrijarh Irinej je posle ovog samostalnog istupa vladike Grigorija rekao da svako izvinjenje pozdravlja, ali oproštenje mora da bude obostrano.  Neki su u ovom činu prepoznali motiv pridobijanja milosti dubrovačkih vlasti, drugi su uvereni da je reč o praktičnim stvarima, proširivanju poslovne imperije, a neki se, pak cinično pitaju, u duhu našeg vladike, da li je sledeći staru dobru rimokatoličku tradiciju ovu oproštajnicu morao da plati.
Što god da je posredi,  ostalo je ruganje pribilovačkim, koritskim i mučenicima nebrojenih hercegovačkih jama.
Ipak ovaj i druge mlade vladike koje je Šijaković prepoznao kao podobne za saradnju na korak su od toga da već formirane eparhijske savete pretvore u autokefalne crkve nepostojećih naroda i nepostojećih država, i to sve na srpskom nacionalnom telu.
Pokušaj nametanja ideje o potrebi osnivanja novih eparhija i stvaranja autokefalnosti je pritisak koji Crkva trpi kako bi prihvatila granice koje je NATO propisao. Otuda i pojava eparhijskih saveta kao ispostava autokefalne crkve, jer nove granice eparhija po planu Imperije trebalo bi da se poklope sa tzv. državnim granicama koje presecaju nacionalnu celinu srpskog naroda u svetu davno sigmatizovanu austrijskom kovanicom „velika Srbija“.
Tako su obavešteni izvori najavili i akciju „raspodele“ crkvenih eparhija, onako kako je to po volji odlazećim vlastodršcima koji podršku za svoje više svetovne nego crkvene apetite dobijaju od dva plućna krila globalne imperije, Zapada i rimskog pape oličenog u hrvatskim biskupima. Uporedo, jedan kolumnista precizno i vredno radi na obesmišljavanju veronauke u školama. „Uvlačenje slava i svetaca u školske klupe, osvećivanja temelja“, navodi gore pomenuti kolumnista, „diskriminiše one koji nisu pravoslavni“.
No i koordinirana akcija beznačajnog Šijakovića, DS, mladih vladika i stranih plaćenika ne mogu poljuljati temelje SPC.
Njeno jedinstvo, zna Crkva, ne može da se sačuva u zagrljaju sa strukturama ove vlasti, kao što ni EU nije sačuvala ni prava Srba u Crnoj Gori, ni Kosovo i Metohiju u Srbiji. Vremena prolaze, a Crkva ostaje – dok god je pravoslavnih Srba koji verno kao deca Svetoga Save slede predanje i kanone Pravoslavne crkve.

[/restrictedarea]