Putinu se sveti bankarska mafija

Piše Natalija Vitrenko, doktor ekonomskih nauka, narodni poslanik Ukrajine
Prevela Ksenija Trajković

Korporativni interesi vlasnika bankarskog kapitala objedinjuju ih u svetsku bankarsku mafiju. Svojom delatnošću razvijaju spekulativne finansijske mehure (derivative) istovremeno razarajući realnu ekonomiju (proizvodnju materijalnih dobara i usluga), što dovodi do masovne nezaposlenosti, siromašenja i izumiranja stanovništva. Vladimir Putin se tome suprotstavio i svetski finansijski oligarsi pripremaju tlo da ga zadesi sudbina Kenedija, De Gola, Sadama Huseina i Gadafija

 

U Rusiji se razvio rat Zapada protiv Putina. Za sada je to informacioni rat, ali uvrede prelaze u pretnje. U apsolutnom skladu sa tehnologijom obojenih revolucija danas se odvija etapa „zagrevanja narodne magme“, koja nezadovoljne poučava da izlaze na ulice i slušaju naređenja „vođa“. Broj uticajnih agenata Zapada, američkih gutača donacija i mrzitelja ruske državnosti, među desetak hiljada ljudi koji su se okupili 4. februara 2012. godine na Bolotnom trgu u Moskvi, bez sumnje, zanemarljivo je mali. Ipak, oni su – kvasac za tu magmu, njih osluškuju i za njima je spremno da ide hiljade lakovernih i obmanutih ljudi.
…
Zadržaću se na pitanju koje otkriva, možda, najvažniji aspekt ljute mržnje svetske bankarske mafije prema Vladimiru Putinu. Na mitinzima se ove teme ne dotiču, njenu suštinu skrivaju novopečeni vodiči „za demokratiju“.
Šta su to „nezavisne“ banke?
…
GLOBALIZACIJA EKONOMIJE
Globalizacija svetske ekonomije, odnosno prelazak nacionalnih ekonomija pod upravljanje iz jedinstvenog centra kapitala, tj. u ruke svetske vlade, posle Drugog svetskog rata većim delom je počela da se ostvaruje ekonomskim metodama – preko mreže MMF-a i „Svetske banke“. Sa političkim elitama zemalja radilo se „pojedinačno“ – putem potkupljivanja, ucene i zombiranja.
U tom cilju osnovane su razne „institucije građanskog društva“, pre svega nevladine organizacije koje su svoju delatnost realizovale na račun stranih donacija. Zatim su političari, koje su pridobile, obezbeđivali u vladi ustavnu nezavisnost bankarskog sistema i stavljali svoje zemlje na kreditnu liniju MMF-a. Setimo se kako su to radili Jeljcin u Rusiji, Kravčuk u Ukrajini.
A krediti su davani samo uz surove uslove. U trijadi reformi po receptu MMF-a (liberalizacija, privatizacija, makroekonomska stabilizacija), gotovo da je glavno mesto pripadalo bankarskom sistemu. Bankarski sistem je obavezno morao da postane nezavisan od države (!) i uporedo sa državnim morale su da se osnivaju komercijalne (tj. privatne) banke. Zamislite, centralne banke (CB) bile su obavezne da postanu nezavisne od vlada svojih država! I kao centralni emitenti one su počele da daju vladi novac na dug. Na dug uz kamatu. Upravo je bankarska kamata istovremeno postala i izvor bogaćenja samog bankarskog sistema i izvor inflacije (rast cena robe i usluga).
Korporativni interesi vlasnika bankarskog kapitala objedinjuju ih u svetsku bankarsku mafiju. Svojom delatnošću razvijaju spekulativne finansijske mehure (derivative) istovremeno razarajući realnu ekonomiju (proizvodnju materijalnih dobara i usluga), što dovodi do masovne nezaposlenosti, siromašenja i izumiranja stanovništva. Pri tom se ubrzava proces bogaćenja svetske oligarhije i u svakoj zemlji povećava jaz između bogatih i siromašnih. Nezavisnost banaka svetska vlada razmatra samo kao nezavisne od njihovih nacionalnih vlada. Međutim, čitav svetski bankarski sistem zavisi (i te kako zavisi!) od jedinog u svetu emisionog centra glavne svetske valute – dolara.
Dolar emituje Federalni rezervni sistem (FRS) koji se nalazi u privatnim rukama. FRS je pre 100 godina osnovalo 12 komercijalnih banaka iz raznih država SAD-a. Nekoliko desetina bankara uzelo je pod svoju kontrolu najpre državu SAD, a zatim preko kontrolisanih „nezavisnih“ centralnih banaka zemalja žrtava preuzelo kontrolu novčane emisije tih zemalja, dakle, u suštini, upravljanje ekonomijom tih zemalja. Upravo FRS zasićuje čitav svet tonama dolarske makulature – ničim (ni zlatom, ni robnim vrednostima) nepokrivenim dolarima. Upravo FRS uvlači SAD u čudovišni državni dug koji je 01.01. 2012. godine iznosio 16,39 triliona dolara. U ropstvo kolosalnog duga praktično su uvučene sve zemlje sveta – njihov opšti spoljni dug već iznosi 54 triliona dolara, uključujući opšti spoljni državni dug od 35,5 triliona. To je prirodni rezultat delatnosti svetske bankarske mafije. Štiteći interese svetske vlade, MMF centralne banke zemalja žrtava prebacuje na rad po sistemu „currency board“ (devizni menadžment). U takvom sistemu emisija novčane nacionalne jedinice dozvoljava se samo u obimu jednakom uvećanju deviznih rezervi „Centralne banke“ zemlje. Dakle, ne obim unutrašnjeg tržišta već samo obim izvoza (tj. realizacija robe i usluga na svetskom tržištu, i po pravilu, za dolar) obezbeđuje rast ZVR (zlatno-deviznih rezervi i odobravanje emisije ekvivalentnog obima svoje valute), što i obezbeđuje „dolarizaciju“ ekonomije navodno suverene države.
Ovaj problem u svetu razumeju malobrojni, a svakako o njemu ne razmišljaju učesnici obojenih revolucija obmanuti ubačenim parolama o slobodi, demokratiji i borbi sa korupcijom.
Na mitinzima se pokreće tema o korupciji činovnika, a o bankarskim mahinacijama, o razornom delovanju banaka, koje nanosi nekoliko puta veći udar po zemlju i svakog pojedinca – ćuti se.

ŽRTVE SVETSKE VLADE

[restrictedarea]

Sve države sveta pate zbog takvog bankarskog sistema koji uništava realni sektor ekonomije štiteći interese spekulativnog finansijskog kapitala. Nisu izuzetak ni same SAD, gde država zavisi od privatne strukture FRS-a, od interesa i apetita dvadesetak bankarskih mahera. Skoro pre pola veka predsednik Džon F. Kenedi pokušao je da novac pušta u opticaj zaobilazeći FRS. U knjizi O. Platonova i G. Rajzegera „Kraj Amerike. Izvori svetske krize“ (M. „Algoritm“ 2009. godine) navedeno je kako je 4. juna 1963. godine Kenedi potpisao ukaz N 111110 (koji sve do danas nije ukinut) o emitovanju srebrnih obveznica. Uz pokriće srebrnih poluga, srebra ili običnih srebrnih dolara emitovana je novčanica u vrednosti od 4,3 milijarde. To je odmah izazvalo oporavak nacionalne ekonomije, smanjilo dugovanje vlade SAD-a FRS-u. Posle pet meseci Kenedi je ubijen… Posle toga nije emitovana nijedna srebrna obveznica. Mafija ne prašta takve postupke.
Evo još primera:
Godine 1965. Šarl de Gol, tek izabran na funkciju predsednika Francuske, zatražio je od SAD-a da razmeni 1,5 milijardu dolara za zlato i predložio da se pređe na realno zlato u međunarodnim obračunima. Pošto je kategorično bio nastrojen protiv diktata SAD-a, 1966. godine isključio je Francusku iz NATO-a. Da bi neutralisali razbuktali međunarodni skandal, SAD su bile primorane da zamene dolarske papire za zlato. Samo posle dve godine u Francuskoj su „slučajno“ počele demonstracije i štrajkovi, zbog čega je 1969. godine De Gol bio primoran da podnese ostavku. Sledeće godine „iznenada“ je umro.
I ja sam dospela pod osvetu međunarodne bakarske mafije. Na predsedničkim izborima u Ukrajini, 1999. godine, imala sam veći rejting od svih ostalih kandidata za predsednika (32 odsto) i realnu šansu da u drugom krugu pobedim Kučmu. Izašla sam na izbore sa programom o izlasku Ukrajine iz MMF-a, o prelasku bankarskog sistema pod kontrolu države, o „dedolarizaciji“ ekonomije i integraciji sa Rusijom. Protiv mene je otvorena sveobuhvatna klevetnička kampanja, a zatim izvršen i teroristički akt.
Prilikom susreta sa biračima u Krivom Rogu, 2. oktobra 1999. godine, na mene su bačene dve granate RGD-5. Bila sam ranjena. Još 44 čoveka zadobili su rane različitog stepena ozbiljnosti. Prozapadna vlast Ukrajine (i Kučma, i Juščenko, i Janukovič) nije našla i ne traži naručioca zločina.
Ili, ako uzmemo događaje u Iraku. Predsednik Iraka Sadam Husein odbio je da za dolare prodaje naftu i prešao na evro. Pod izgovorom o postojanju oružja za masovno uništavanje, SAD su 2003. godine bombardovale i zlostavljale suverenu državu, a onda su američki dželati pogubili legalno izabranog predsednika Iraka.
Primer Libije. Čime je šef Libijske Džamahirije Muamer Gadafi razljutio imperijaliste SAD-a i Evropske unije? Na bazi moćne ekonomije on je obezbedio prosperitet, mir i složnost u višeplemenskoj Libiji. Ona je takva postala zbog nacionalizacije naftne proizvodnje, državne kontrole delatnosti banaka i zabrane bankama da daju kredite uz kamatu, odnosno ukidanje bančinih kamata. Uz to je Gadafi pokrenuo aktivno delovanje za integraciju severnoafričkih zemalja, pripremajući ih za uvođenje zajedničke valute – zlatnog dinara. Evo, šta svetska vlada nije oprostila! Evo, zašto su odgajeni lokalni banditi, koje su naoružali i poveli u ofanzivu na legalnu vlast. SAD i EU su odgovorne za razaranje suverene države Libije i zlostavljanje Gadafija.
…
GUBITAK SUVERENIH PRAVA
U Ukrajini predsednik, Parlament i vlada, naočigled čitavog sveta lišavaju narod ustavnih prava, neofašizam podiže glavu, za aktuelnog vladara bezobzirno se preinačava Ustav, ali Zapad na to gleda kroz prste.
Osnovni razlog opasnosti od izbacivanja Mađarske iz Evropske unije, lišavanja kredita MMF-a i dovođenja zemlje do bankrotstva, jeste Zakon o „Nacionalnoj banci“ (MNB) koji je Parlament usvojio uoči Nove godine. U skladu sa zakonom MNB prelazi pod punu kontrolu vlade. Prvog čoveka banke predlaže premijer i potvrđuje predsednik zemlje. Monetarni Savet od devet članova bira Parlament. Uz to je Orban uveo dodatni porez na bankarski sektor, kao i regulisanje zarada i penzija za radnike banaka. A Ustav je zaštitio forintu kao nacionalnu valutu. To je već izazov svetskoj vladi, izazov bankarskoj mafiji! Eto, zašto je Mađarskoj nanet takav udarac.
Oni isti lideri, navodno suverenih država, koji su radi dolarskih kredita i političke podrške SAD-a i Evropske unije pokorni pred zahtevima svetske vlade, svojeručno lišavaju svoje zemlje prava da samostalno određuju i regulišu nacionalnu novčano-kreditnu politiku. Za to je posebno očigledan primer Ukrajine. Šef „Nacionalne banke“ Ukrajine – Viktor Juščenko, koji je nepoznatim putevima munjevito izgradio svoju karijeru sa nivoa seoskog računovođe, postao je miljenik SAD-a i čitave svetske bankarske mafije zbog svojih očiglednih zasluga za njih. Naravno! Rad bankarskog sistema bio je tako organizovan da bi bez dostupnih kredita nestajala preduzeća, padao obim proizvodnje, milioni ljudi se našli na ulicama bez sredstava za život, rast cena gušio stanovništvo i istovremeno da bi se bogatila oligarhija zahvaljujući aferama sa ZVR (rezerve zlata i deviza) Ukrajine, sa novcem osterbajtera (radnik sa Istoka), kao i sa novčanom reformom iz 1996. godine. Da bi Juščenko zauzeo predsednički položaj Zapad je organizovao i finansirao narandžasti Majdan i čitav prevrat koji se desio 2004. godine.
Dakle, reforma bankarskog sistema i obavezna nezavisnost centralnih banaka od vlada sopstvenih zemalja – jeste najsuroviji zahtev svetske vlade.
Radi njegovog ispunjavanja menjaju se Ustavi i uvode specijalni zakoni. Tako je bilo i u Rusiji i u Ukrajini, i u drugim zemljama žrtvama.
…
PROBLEM BANKARSKOG SISTEMA RUSIJE
Bez promene uloge „Centralne banke“ nema ni govora o razvoju ekonomije, o modernizaciji proizvodnje, ni o prelasku na model inovacije.
A Putin to razume! Zapravo, on je to razumeo ranije, još onda kada je postao predsednik 2000. godine. Pošto je u maju preuzeo svoja prava već je posle nekoliko meseci predložio Dumi svoje amandmane na zakon, koji su u stvari obezbeđivali nacionalizaciju „Centralne banke“! Naravno, Putin se nadao podršci partija u Dumi, koje na rečima sve žele prosperitet svoje države! I odjednom … nijedna partija nije podržala predlog zakona. Čak ni KPRF. To je za Putina bio hladan tuš, što je iznedrilo važno, veoma važno pitanje u odnosu na političke partije u Dumi. Kome one služe? Čije interese izražavaju?
Putin je u toj situaciji učinio jedino pravilan korak – kao dvojnika CB osnovao je „Spoljnu ekonomsku banku“.
Banka koja se posle raspada SSSR-a bavila samo problemom restrukturizacije spoljnog duga bivšeg Saveza od 2001. godine, po nalogu vlade počela je da finansira socijalne projekte, a od 2003. godine dobila je funkciju državne kompanije za upravljanje Fondom investiranja penzijskih štednji građana.
Godine 2007. banka je promenila formu i postala državna korporacija „Banka za razvoj i spoljnoekonomsku delatnost“ (VEB). U 2008. godini ova banka je već investirala više od 70 investicionih projekata ukupne vrednosti oko 750 milijardi rubalja. A u 2009. godini kreditirala je izgradnju olimpijskih objekata u Sočiju. Ova banka daje dugoročne kredite na pet do 10 godina. To je ono što nikako nije htela da čini CB, tačnije, što joj nisu dozvolili interesi bankarske mafije.
…
Štiteći sebe i brinući se samo o povećanju svojih bogatstava svetska bankarska mafija apsolutno ignoriše potrebe nacionalnih ekonomija. A to su još jednom potvrdili događaji u poslednjih nekoliko dana.
U uslovima globalne ekonomske krize posebno izražene u Evropi (spoljni dugovi guše zemlje evrozone, proizvodnja pada, recesija prelazi u stagnaciju), ECB iznenada je počela da u neograničenom broju daje kredite komercijalnim bankama na rok od tri godine. U januaru 2012. godine u bankarski sistem je „upumpano“ 489 milijardi evra po veoma umerenoj stopi. Time ECB osigurava banke (!) od gubitaka u slučaju otpisivanja dugova problematičnih zemalja. Italijanske, španske, irske, francuske, grčke i nemačke već su dobile od ECB sume koje su dva puta veće od njihovih potreba za pokriće rizika. Pri tom one ne ulažu sredstva u realni sektor (već samo pooštravaju uslove kreditiranja). Oni kupuju na veliko obveznice Italije, Španije i Irske, nadajući se uvećanju svog spekulativnog kapitala. To je upravo ono što je potrebno bankarskoj mafiji! A Putin ju je stavio pred izazov. On je ojačao državu koja upravlja bankarskim kapitalom i prinudio ga da radi za razvoj proizvodnje, porast privrede i dobrobit stanovništva Rusije. Putin je i spoljni dug Rusije mogao da isplati, ne zahvaljujući ZVR-u „Centralne banke“, nego samo zbog osnivanja Stabilizacionog fonda. Dakle, dok spoljni dug Japana iznosi 220 odsto BDP, Grčke  – 142 odsto, SAD-a – 91,6 odsto, Francuske – 84,3 odsto, Nemačke – 80 odsto, Rusije – svega 9,9 odsto.
Razumevajući da „Centralna banka“ ne može da koristi Stabilizacioni fond za potrebe stanovništva, Putin ga je podelio na dva dela – na Rezervni fond (njegovim sredstvima upravlja CB) i Fond nacionalnog blagostanja (vlada). To je sa svoje strane u uslovima svetske krize omogućilo da se podrži nacionalna proizvodnja i ojačaju socijalni programi.
Kao rezultat toga u 2011. godini rast BDP iznosio je u SAD 1,6 odsto, zemljama evrozone – 1,5 odsto, u Rusiji – 4,2 odsto i premašio prosečan svetski nivo (2,8 odsto). U jeku krize u Rusiji se odvijao primetan porast zarada i penzija, povećano je finansiranje zdravstvene zaštite i obrazovanja. Vlada Rusije nije podlegla zahtevima MMF-a za povećanje starosne granice za odlazak u penziju (kao što je to već učinjeno u Ukrajini), kao ni za povećanje trajanja radnog dana (za koje se Ukrajina priprema). A ako se pri tom još ima u vidu da je Putin istupio za integraciju postsovjetskih republika (i to ne samo u carinski, nego i Evroazijski savez!), da je govorio oštro i eksplicitno protiv svetskog žandarma NATO-a, protiv širenja američkog sistema PRO – nije li jasno da su svetska vlada, vođe bankarske mafije i NATO nasilnici omrznuli Putina?

CILJ ZAPADA: UNIŠTITI RUSIJU
…
Pored opkoljavanja Rusije NATO trupama i američkim sistemom PRO, unutrašnje opasnosti za Rusiju predstavljaju ekonomski model i bankarski sistem. Bankarski maheri su spremni da ubace ne milione, već milijarde dolara za podmićivanje, ucene, zaplašivanje i prevare naivnih i lakovernih građana Rusije, na organizaciju informacionog i psihološkog rata protiv nepoželjnih. Njima nisu potrebni ni red, ni blagostanje, ni odbrana nacionalnog suvereniteta Rusije, ni integracija naših zemalja i stvaranje jakog Saveza. Ne, njima je potrebna liberalizacija kao potpuno uklanjanje države od regulisanja ekonomskih procesa. Međutim, liberalizacija je za Rusiju pogubna. Surovi klimatski uslovi (najsevernija zemlja u svetu), ogromna teritorija, nagomilani ekonomski, ekološki, socijalni demografski i politički problemi – sve to zahteva jasno državno upravljanje. U liberalnoj ideologiji uslovi MMF-a i STO od samog početka stavljaju Rusiju u nepovoljnu, gubitničku situaciju.
Prvo je potrebno stvoriti konkurentnu privredu i tek posle toga rešavati pitanje ulaska u STO, a ne obrnuto.
Pogledajte Ukrajinu: 2008. godine predsednik Juščenko je glasovima narandžastih partija i Partije regiona dobio odluku Parlamenta o ulasku Ukrajine u STO, a u septembru 2011. godine 50 rukovodilaca sektorskih ogranaka privrede (poljoprivrednici, prehrambena industrija, industrija automobila, mašinogradnja, proizvođači nameštaja i drugi) obratili su se premijeru Ukrajine moleći da ih zaštiti od STO. Ukrajina gubi milijarde, posle otvaranja unutrašnjeg tržišta deficit trgovinskog bilansa u 2011. godini premašio je 12 milijardi dolara.
Zbog toga liberalizam Dmitrija Medvedeva, koji se ispoljio u uklanjanju predstavnika vlasti od upravljanja državnim korporacijama, u uvlačenju Rusije u STO, u stimulisanju sveobuhvatne privatizacije i mnogo čemu drugom što se desilo tokom godina njegove predsedničke funkcije, znatno je usporilo razvoj Rusije.
Ove i druge greške biće potrebno popravljati. Umesto liberala trebalo bi da dođe državnik.
Jasno je da to ne odgovara svetskoj vladi i svetskoj bankarskoj paučini. Njima je potreban predsednik koji će obezbediti svedopuštenost bankama, nastavljanje izvoza bogatstava, rast cena, uskraćivanje kredita za razvoj, dužničko ropstvo, osvajanje i eksploataciju najbogatijih prirodnih resursa Rusije, potpuno siromaštvo miliona ljudi pored pojedinaca sa imovinom koja se broji u milijardama. Njima je u interesu porast broja nezaposlenih, alkoholizam, debilizacija i izumiranje stanovništva Rusije. Njima je izuzetno potrebno slabljenje i raspad Rusije. Tada bi klečeći na kolenima pred Zapadom svaka posebno – Baškirija, Moskovija, Tatarstan, Čečenija, Udmutrija i tako dalje, molile za kredite dajući za ništavne dolarske hartije svoj intelekt, radnu snagu, prirodne resurse, zemlju majku i svoje ljudsko dostojanstvo. Takav scenario je smrtonosan za Rusiju. I neosporno, on je neprihvatljiv za građane.

…

Želeći preporod snažne Rusije i njen preobražaj u visoko razvijeni i stabilan civilizacijski centar, smatram da predsednik Rusije mora da ponudi svom narodu takav plan promena,  koji će nadahnuti i objediniti narod. Svaki ruski građanin želi da živi u zemlji koja teži da proizvodi najbolje kosmičke brodove i čajnike, podmornice i televizore, automobile i avione, da ima najbolju armiju, visok životni standard čitavog naroda, najbolju nauku, medicinu, da se brižljivo čuvaju i nastave razvoj tradicija i kultura, da se osigura međunacionalni i međukonfesionalni mir i sloga. Za te ciljeve predsednik je dužan da osnuje tim istomišljenika. A ciljevi obojenih revolucija su upravo suprotni. Njihov zadatak je da rasparčaju društvo, da podstaknu konflikte unutar društva uz parole demokratije i slobode, da nahuškaju narod na vlast i time je odvrate od rešavanja postavljenih zadataka. U tome i jeste realizacija planova svetskih bankarskih mahera. To je cena pitanja izbora predsednika Rusije 4. marta 2012. godine.
Natalija Vitrenko – doktor ekonomskih nauka, narodni poslanik Ukrajine u dva saziva, kandidat za predsednika Ukrajine 1999. i 2004. godine, predsednik stranke PSPU.

Izvor regnum.ru

[/restrictedarea]