Prof. dr Oliver Antić: Srbiji je potrebna vladavina prava

Razgovarao Uglješa Mrdić

Nepoštovanje Ustava za jednu državu je uvod u propast. Država počiva na hijerarhiji pravnih akata. Kod nas se dešava da zakon menja Ustav, a da podzakonski akt menja zakon. Ne mogu statuti da budu iznad Ustava i zakona. Ako se tako nastavi, malo će da ostane od države

Posle narednih izbora trebalo bi insistirati na doslednom poštovanju Ustava Srbije. Predsednik države bi trebalo da bude predsednik svih građana. Ne može predsednik države da bude i predsednik partije, bilo ko da je. Neka sutra predsednik države bude Tomislav Nikolić, isto ću to da kažem“, kaže u intervjuu za „Pečat“ prof. dr Oliver Antić, potpredsednik Srpske napredne stranke.
Naš sagovornik, nekadašnji dekan „Pravnog fakulteta“ Univerziteta u Beogradu i ugledni profesor prava, kako kod nas, tako i u inostranstvu, smatra da je došlo vreme da konačno zavlada pravna država, odnosno da se uspostavi vladavina prava.
„Kod nas sve izgleda kao da imamo predsednički sistem vlasti, kao da predsednik vodi politiku države. Po Ustavu Srbije Vlada vodi unutrašnju i spoljnu politiku, a ne predsednik. Dakle, Vlada bi trebalo da vlada. Međutim, zbog činjenice da je predsednik najveće i najuticajnije stranke vladajuće koalicije ujedno i predsednik države, kod nas praktično sve ide od predsednika, a ne od (predsednika) Vlade. Zato u mnogim zemljama koje imaju ustavni sistem sličan našem, predsednik države ne može da bude predsednik partije. Drugim rečima, ako predsednik partije bude izabran za šefa države, mora da zamrzne apsolutno sve partijske funkcije. To znači, da on mora praktično da prenese na svog zamenika svoje funkcije u partiji i ne sme ni da se pojavljuje u stranci, niti sme da u ime stranke bilo šta govori. Jedan predsednik države bi trebalo da bude predsednik svih građana. U našem ustavnom sistemu ovlašćenja predsednika države su vrlo ograničena: uz određene aproksimacije, predsednik je nalik engleskoj kraljici, dakle ima više protokolarne dužnosti, a ne funkcije vlasti. Međutim kod nas je sve fakticitet. U stvari, u mnogim državama u kojima nisu zaživele institucije, a to je pravilo u svim bivšim socijalističkim državama, ličnost ima prevagu nad institucijama. U državama koje su imale sreću da poseduju istorijski kontinuitet, vladavina institucija je neprikosnovena. S druge strane, u predsedničkom ustavnom sistemu, kakav je slučaj u SAD-u ili Francuskoj, predsednik je nosilac izvršne vlasti, tako da on vlada (može da postavlja i smenjuje članove Kabineta) i snosi punu političku (i pravnu) odgovornost“, navodi prof. dr Oliver Antić.

Šta bi prvo trebalo da se uradi da bi kod nas profunkcionisala vladavina prava?
Prvo bi trebalo krenuti od vrha. Kineski filozof Konfučije oštroumno je primetio još pre 2500 godina da uprava samo dovodi stvari u red i kad je vodiš dobrim primerom ko bi se usudio da zastrani? Karakter vladara je kao vetar, dok je karakter običnog naroda poput trave, a trava se, kako je istakao, povija prema vetru. Dakle, kada se onaj ko je na čelu vlasti strogo drži poštovanja prava, odnosno danas Ustava i zakona, onda se i narod ponaša tako. Kada se ovi iz vlasti ponašaju kako im se prohte, onda se i narod ponaša protivpravno.

Očekujete li veću izlaznost na parlamentarnim izborima u odnosu na ranije izbore?
Bilo bi jako dobro da izlaznost bude što veća. Pokazalo se da je potpuno isto da li glasate za DS, LDP, SPS, Rasima Ljajića ili Ujedinjene regione, tj. G17Plus. Sve je to isto. Ako se narod otrezni iz ovog košmara i shvati šta se dešava i na koji način je promena jedino moguća, možemo očekivati da SNS ima maksimalan mogući broj glasova. U tom slučaju SNS bi mogla da formira vladu suštinskih promena, najbolje samostalno ili zajedno sa nekim pravim opozicionim strankama. Čak i kada bismo mogli potpuno sami da formiramo vladu, mislim da bismo ponudili nekim strankama nacionalnih manjina i još nekim pravim sada opozicionim partijama, koje dele naše osnovne vrednosti, da uđu u tu vladu. Nije nama stalo do vlasti kao takve, već da najzad pokrenemo Srbiju, jer sada imamo stanje kao u pesmi: „Sve je stalo, samo deca rastu“. U stvari, stanje je gore, zato što ni deca, zbog bele kuge, više ne rastu. Sve je stalo u doslovnom smislu! Kao i u fizici, zbog inercije, ogromna sila je potrebna da se pokrene velika masa koja je u stanju mirovanja. Ali kada se pokrene, sve ide lakše i nije je lako zaustaviti. Taj početni pomak je zadatak vlade na čelu sa SNS-om. Promene bi se ubrzo osetile, ali bile bi, bez sumnje, postepene. Onaj koji odmah obećava kule i gradove, evre u džepove i standard Švajcarske ne govori istinu. Građani su više puta do sada nasedali na takva obećanja. Stručnjaci iz EU, koji bolje od nas znaju ko i kako u Srbiji krade, dali su izveštaj da oko milijardu evra godišnje nestaje netragom. U stvari, taj novac završava kod onih na vlasti, a svakako ne u opoziciji, jer se najviše kralo i krade na privatizacijama, tenderima i javnim nabavkama. Zamislite, šta bi moglo svake godine da se uradi sa milijardu evra: koliko bi moglo da se otvori radnih mesta i koliko bi skočio životni standard građana Srbije, bilo da je reč o Zaječaru, Boru, Leskovcu, Srpskoj Crnji, Zrenjaninu ili nekom drugom mestu. Čim se zaposli deset ljudi u nekoj sredini to se oseti. Ne mislim tu na fiktivna zaposlenja, da se izmisli veća administracija radi novih zaposlenja, pa se dogodi da se u jednoj opštini umesto 10 zaposli 20 službenika, da se prave novi regioni, što naravno znači novu i veću administraciju, a to se ne može izdržavati osim novim zaduživanjima! Nova zaposlenja bi trebalo da budu ekonomski opravdana i utemeljena. Tako se stvaraju prava, a ne fiktivna radna mesta. Dvadesetak zaposlenih na takav način znači i bolji život za tri-četiri puta više ljudi. Tu se stvara jedan zamah, jedno (pravo) radno mesto stvara drugo i onda i ostale delatnosti u toj sredini osete rast životnog standarda. Ulaganjima u nova radna mesta bi trebalo ozbiljno prići. Naročito kada su proizvodnja i poljoprivreda u pitanju. Mi možemo sve što proizvedemo iz poljoprivrednog sektora da plasiramo samo na moskovsko tržište i završili smo posao. Ali nismo u stanju da snabdevamo jednu Moskvu, a kamoli Rusiju. A gde su druge zemlje koje vape za našim proizvodima, koje možemo lako da plasiramo, pod pretpostavkom da ih imamo dovoljno. Recimo u Izrael bismo mogli da isporučimo ogromne količine naše teletine. Pored Rusije i Izraela, u Kinu, EU… Naša hrana je poznata kao zdrava i to nedovoljno koristimo (gotovo smo uništili stočni fond).  Da bi sve to moglo da funkcioniše trebalo bi da osnažimo poljoprivredu, ali moramo da vodimo računa o infrastrukturi, da naš seljak ima motiv da radi, da postigne životni standard kao moderni farmeri na Zapadu. Ne bi smelo da se desi, kao što se kod nas dešava, da seljak bude danima bez struje i mesec ili dva zatrpan kada padne sneg. To može samo u neozbiljnoj državi.

U kojoj meri naša vlast ne poštuje Ustav?

 

Opasno je kada državni funkcioneri i službenici ne poštuju najviši pravni akt – Ustav. Ako se ne poštuju Ustav i zakoni, onda se dešava da se nekim nižim pravnim aktom ponište viši. Nepoštovanje Ustava za jednu državu je uvod u propast. Država počiva na hijerarhiji pravnih akata. Kod nas se dešava da zakon menja Ustav, a da podzakonski akt menja zakon. Ne mogu statuti da budu iznad Ustava i zakona. Ako se tako nastavi, malo će da ostane od države. Ovo je jedan loš civilizacijski trenutak koji nije samo naša specifičnost. Sve u prirodi i društvu ima ciklično kretanje. I ranije je u istoriji bilo uspona i padova u svakom društvu, državi, civilizaciji. Danas se došlo do jednog stepena globalizacije, gde se raznim deklaracijama i međunarodnim konvencijama proklamuju velike slobode, a u njihovoj primeni i realizaciji sve ih je manje. Najmoćnije države teže da sve stave pod svoju kontrolu, a to nužno vodi ograničavanju slobode. I mi smo žrtva tog procesa, kao jedna mala država u velikoj geopolitičkoj igri. Svojevremeno je prvi etičar sveta Hesiod u svom spisu „Dela i dani“ rekao da će pravdu zameniti pesnica, da će gradovi padati pod grabežom i da neće pobeđivati ni onaj koji drži do zakletve, ni pravični, ni dobri, već će se drzniku i zlotvoru odavati počast. „Gde je sila, tamo će biti pravo“, rekao je Hesiod i to na prelazu iz VII u VIII vek pre naše ere. Da li se ovoj njegovoj formulaciji danas nešto može dodati ili oduzeti? Očigledno ne. Nihil novi sub sole. Samo što je to nasilje i pljačka bilo lokalnog, a sada je globalnog karaktera. U takvim uslovima trebalo bi da dođe do izražaja politička veština, kao plod visokog obrazovanja, kreativnih sposobnosti, iskustva, ali i patriotizma, koja bi pak trebalo da pronađe neki prostor za nas; da u toj geopolitičkoj igri stvorimo zajedničke interese i savezništva koja bi nam omogućila malo više manevarskog prostora, priliva kapitala za pokretanje ekonomije i čuvanje nacionalnih i državnih interesa.

Kako komentarišete poruku vladajuće koalicije da „EU nema alternativu“?
Tvrdnja da „nema alternative“ me posebno iznenađuje. Moram da kažem da je ona apsurdna, s jedne strane besmislena, ali istovremeno i opasna. Uprošćeno rečeno, to je isto kao kada bi neki fudbaler, koji je u želji da zaradi više novca rešio da pređe u neki inostrani klub, unapred objavio da će igrati isključivo za „Mančester“. To znači da će mu uprava „Mančestera“ ponuditi duplo manje novca od onog što je mislila da mu predloži! Politika podrazumeva, kao i sve ostalo u životu, određenu vrstu takmičenja  i konkurencije. Drugim rečima, naročito politika podrazumeva različite puteve i metode dolaska do cilja, a cilj je bolji život svih građana i sigurnost države. Zato u parlamentarnoj demokratiji i postoje različite partije i svaka ističe svoj metod i sredstva za postizanje željenog političkog cilja. Kada se kaže: ova politika nema alternativu, to je vrlo opasno, jer je „samo jedna alternativa“ u savremenoj politici postojala u fašizmu i komunizmu. Ko je u tim sistemima hteo drugu alternativu ili (ne daj bože) neku od više opcija, smatran je za izdajnika i neprijatelja. Još se, izgleda, čuje eho Brozove horske pesme: „Ko drukčije kaže, kleveće i laže“. Borba mišljenja i argumenata je suština svake demokratije, a ne borba etiketiranjem koja ponovo uzima maha. Najlakše je zalepiti etiketu, zato je to bio omiljeni način „političke borbe“ u fašizmu i komunizmu. Izgledalo je u trenutku da je to vreme prošlo, ali izgleda da su ti metodi otporniji i primamljiviji no što se mislilo. Ako SNS dođe na vlast, budite uvereni da će biti uvažena sva argumentovana mišljenja i predlozi. Nećemo bežati od prihvatanja dobrih predloga opozicije. Naprotiv, jer je to za dobro države. Nemoguće je da je bilo koja vlast najpametnija i da zna sve, i da može sve. Onaj ko zna sve i može sve nije čovek. Ko smatra da je uvek u pravu, s njim nešto nije u redu. Samo Gospod Bog zna sve. Valjda će narod da prepozna šta je racionalno i šta je za njega bolje. Geopolitičke igre, međunarodni odnosi (u znatno većoj meri nego međunarodno pravo) se uvek moraju ozbiljno uzeti u obzir. Ako se to ne razume, onda se ne shvata suština savremene politike. Kod nas je problem što u kontinuitetu postoji vlast, koja je ostala iz komunističkog perioda. Aktuelna vlast je članica Socijalističke internacionale! Pogledajte ko su najmoćniji političari, privrednici (tajkuni) i vođe većine tzv. „nevladinih organizacija“. To su sve sinovi i kćeri Brozovih generala, udbaša i visokih funkcionera. Ovi iz NVO sektora, naravno tu ne mislim na sve (ima i onih koji se zaista bave humanitarnim radom), raduju se svakoj srpskoj nesreći i doprinose joj. Naša kob je to što ne vidimo šta se dogodilo upravo u periodu od 1943. do 1945. godine, a posledice traju i danas. Zbog čega London nije podržao (ne prozapadnu, već zapadnu) jugoslovensku Vladu, koja je sve činila šta je od nje traženo? Na kraju su Englezi dali vlast Brozu. To su te velike geopolitičke igre. Josip Broz Tito je doveden da bi dao aboliciju za zločine i genocid nad Srbima, a krivci su u većini bili Hrvati, muslimani i Arnauti (Albanci); oni su svi, uz časne izuzetke, bili na strani Hitlera i učestvovali u zločinima nad Srbima, Jevrejima i svim drugim koje su smatrali verskim ili političkim neprijateljima. Da li verujete da danas u američkom Kongresu hrvatska, muslimanska i albanska propaganda govori da su oni stradali od Srba, kao Jevreji od Nemaca, u Drugom svetskom ratu (sic!) Tek kada je bilo evidentno, krajem 1943. i početkom 1944. godine da će Hitler izgubiti rat, onda su Hrvati, muslimani i Arnauti počeli, sa Brozovim blagoslovom, da prelaze iz ustaša, domobrana i handžar divizija direktno u partizane. Na kraju ih je Broz abolirao. Da je bilo suprotno, da se vratila legalna Vlada, oni više ne bi smeli da se čuju zbog zločina koje su učinili i to na strani Hitlera, a Kraljevina Jugoslavija bi bila stabilna država, sa najvećim uticajem Srba. Ali to bi za Zapad i bio glavni problem; geopolitika Zapada to nije htela da dopusti, jer oni na pravoslavne Srbe gledaju kao na najbliže srodnike Rusa. Kada se sve to zna, onda bi trebalo pažljivo upravljati, vešto manevrisati političkim kormilom, provesti srpski brod kroz nemirno more, pored Scile i Haribde. To je veština i suština politike. Trebalo bi sve imati na umu da bi moglo da se upravlja državom.

Imamo li jake službe?
Nemamo. Moramo da izgradimo jake službe (naročito vojne, bezbednosne, obaveštajne) koje bi trebalo da one koji vode državu snabdevaju ključnim podacima, radi očuvanja naše države i nacionalnih interesa. Sve su te službe, nažalost, gotovo uništene. Kvalitetni kadrovi su otišli, a službe su svedene na prosjački štap. Tako da nas čeka kompletna obnova države, i u pravnom, i u ekonomskom, i u bezbednosnom smislu. Neko misli da ekonomija može da se obnovi i opstane samostalno, bez prava. To nije moguće. Niko neće da ulaže u državu gde nema vladavine prava. I velike sile više cene države u kojima postoji vladavina prava i gde vlast dostojanstveno brani interese svoje države i nacije. Zato moramo da imamo adekvatne predstavnike naše zemlje koji intelektualno mogu da se nose, na ravnoj nozi, sa predstavnicima drugih država i da zastupaju naše interese. Neću da pominjem imena, ali pogledajte Vladu Srbije. Tu imamo ličnosti koje su tragikomične. Mene je, neretko, sramota kada dođe neki stranac i kada ga primi neko od njih. Nekima se, naime, vidi na licu da im je, kao što reče stari filozof, viđenje sasvim zauzelo mesto mišljenju.

Kako komentarišete posledice reforme pravosuđa?
Reforma pravosuđa je bila potrebna Srbiji, ali ne ovakva. Bilo je očigledno da ono što se radilo nije valjalo. Neki su čekali i po 20 godina na presudu i to nije bila retka pojava. Pogrešili su što su ljude menjali bez čvrstog, a ponekad i bez ikakvog kriterijuma. Neke sudije su život uložile u pravosuđe su jednostavno odbacili (neki su umrli od nepravde ili izvršili samoubistvo). S druge strane, neke ljude koji nikada nisu radili u pravosuđu, dakle nemaju nikakve rezultate, postavili su za sudije, čak i Ustavnog suda. Velike stvari se ne rade na brzinu, kako je jednostavno, a potpuno tačno rekao svojevremeno prvi predsednik engleske Kraljevske akademije ser Džošua Rejnolds. Trebalo je pogledati rezultate svih sudija i videti presude kakve su donosili. Niži sud ima pravo da pogreši u tumačenju prava, ali nema pravo da pogreši u primeni prava. Ne može se doneti odluka gde se ignoriše pravo (odluka contra legem). U tim slučajevima trebalo bi razrešavati sudije. Takvih primera ima i to, nažalost, veoma mnogo. Da se od tog pravila pošlo, izabrali bi kvalitetne sudije. Suđenja opet traju dugo, da ne govorimo o mreži sudova. Takođe, trebalo bi uvesti pravilo da svedok mora da bude svestan odgovornosti. To znači da bi zaprećena kazna za lažno svedočenje trebalo da bude u visini zaprećene kazne za delo za koje se optuženom sudi. Ako je zaprećena kazna optuženom 40 godina, onda bi tolika kazna trebalo da bude onom ko je lažno svedočio u takvom predmetu. Sada imamo situaciju da se uz pomoć zaštićenog svedoka može svako osuditi. Pravo bi uvek trebalo da gleda jednim okom u pravdu. Ako se pravda namršti, onda tu nešto nije u redu. Sigurnost koju pruža vladavina prava otvara mogućnost jačanja ekonomije i ugleda države. Država bez ugleda je u mnogo lošijem položaju. To su neki od ciljeva SNS-a u budućoj vladi. Institucije koje dobro rade trebalo bi da budu nosioci vladavine prava i pravne države, a ne pojedinci.

Čini se da kod nas vlast ne poštuje zakone…
U Americi Al Kapone nije osuđen zato što je ubijao ljude (nije bilo dokaza izvan razumne sumnje), već zato što je dokazano da nije plaćao porez. Kod materijalnih dokaza nema proizvoljnosti. Čim dođemo na vlast svi će znati, već na osnovu jednog ili dva primera, da se zakoni moraju strogo poštovati i da tu nema privilegovanih. Danas se selektivno primenjuju i poreske obaveze. U razvijenim zemljama možeš da vređaš predsednika, ali moraš da plaćaš porez. Kod nas je obrnuto. Jedan od najbitnijih zadataka SNS-a biće borba protiv kriminala i korupcije. Te stvari mogu u kratkom roku da se urade. Možda ne može ekonomija brzo da ojača, ali red može odmah da se zavede. Zato bi trebalo državne organe pustiti da rade svoj posao, a ne ovo što se danas dešava: politika komanduje i policiji, i tužilaštvu, i sudovima. Kada se dođe do nekog visokog političara, onda se nadležnom organu vezuju ruke, umesto da on veže počinioca dela. S druge strane, skloni smo da usvojimo novi sistem o čijim posledicama nismo mnogo razmišljali. U zapadnim zemljama koje imaju sistem tužilačke istrage ne mogu da budu dva šefa jednog istog tima (u tužilačkoj istrazi tužilac je šef, a policija fizičko-tehnička pomoć). Ne može ministar unutrašnjih poslova da sprečava policajca da radi svoj posao, jer automatski vezuje ruke i tužiocu. Kod nas još uvek nije rešen slučaj paljevine američke ambasade, jer policija i tužilaštvo prebacuju krivicu jedni na druge! Slično je sa paljevinom Bajrakli džamije. Ubistvo Zorana Đinđića nije celovito rešeno. Čak se unose zapravo opasne teze: politička pozadina. To nema veze sa pravom. Trebalo bi, naprotiv, ispitivati motive, pa preko njih doći do podstrekača i pomagača, ovako se stiče utisak da se „političkom pozadinom“ ometa prava i celovita istraga. Otuda, na čelu policije trebalo bi da bude direktor, i svi istražni organi i tužilaštvo da budu pod kapom jednog ministarstva: Ministarstva pravde, kao što je to slučaj u mnogim razvijenim zemljama. Onda ćemo znati ko je zaista odgovoran. Naravno, viši oblici koordinacije bezbednosnih službi koji su se pokazali efikasnim mogu da ostanu.

Kakvo je Vaše mišljenje o pravnom haosu kada je reč o istraživanju ratnih zločina?
Ozbiljna država ima jedno zlatno načelo – načelo reciprociteta ili uzajamnosti. Svaka ozbiljna država koja gleda na minimum svog dostojanstva ima reciprocitet. Ako neko postupa na određen način sa našim državljanima u jednoj stranoj državi, onda bi isto tako trebalo i mi da postupamo sa državljanima te države. Tako je u svim drugim oblicima primene prava. Ako, na primer, neka država u svetu ne da srpskim državljanima da budu naslednici nepokretnosti u njoj, onda bi automatski to trebalo da znači da državljani te države ne mogu da budu naslednici nepokretnosti u Srbiji. Slično je, ali ne isto, i sa zločinima. Imamo očigledne dokaze da su neki ljudi učinili ratni zločin (npr. u Sarajevu, Tuzli, Hrvatskoj) i naša država od toga odustaje i čak ne pravi veliku buku u medijima! Naravno da bi trebalo goniti i domaće učinioce ratnih zločina, ali isto se mora tražiti i od drugih. Kada se ne radi tako, onda se svi prema nama odnose kao prema neozbiljnoj državi. Kada vas svi okolo hvale, a iznutra kude, onda nešto nije u redu sa vama. Sve konvencije UN pominju jednakost država i zato bi trebalo da insistiramo na tim principima, a ne da dovodimo svoje državljane u neravnopravan položaj u odnosu na druge. Isto je i sa Haškim tribunalom. Naša država je u mnogim slučajevima više pomagala Haškom tužilaštvu, nego odbrani okrivljenog koji je naš državljanin, što je katastrofalno. Vlast, takođe, kada je u pitanju Rezolucija 1244 nije insistirala na svim elementima primene te rezolucije. Njena suština je da su Kosovo i Metohija pod suverenitetom naše države i da se na državne granice postavi do hiljadu vojnika. Taj simbolični broj vojnika na granici znači očuvanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije.

Spomenuli ste koliko je bitno da država ima više alternativa. Šta je alternativa NATO-u?
Srbija bi trebalo i ubuduće da insistira na vojnoj neutralnosti. Srbija i srpski narod imaju loše iskustvo sa NATO-om. NATO je bombardovao Srbiju, Crnu Goru i Republiku Srpsku, kao i srpske položaje na brojnim mestima u toku građanskog rata, a vojno je pomagao secesionističke republike (protivno rezoluciji UN). Posle svih tih iskustava bilo bi potpuno neprimereno da Srbija bude članica NATO-a. Ne može se zaboraviti ta vrsta nepravde i jednog rata koji nema utemeljenje ni u kakvom pravu. Ne zaboravimo da nije bilo odluke SB UN o tome. Isto tako teško je razumeti, a time i još teže oprostiti, zašto smo kao zemlja koja nema nuklearno oružje gađani bombama sa osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama, što je nanelo strahovite štete, patnju, enormno povećanje smrtnosti od kancera. Ipak, mi smo na takvom položaju da moramo da razvijamo saradnju i sa Rusijom i sa Kinom, i sa Brazilom, i EU i SAD-om. Naročito bi trebalo davati prednost zemljama koje nisu priznale tzv. „državu Kosovo“. Primetite samo kako je neprijatno kada naši zvaničnici kada se obraćaju javnosti ne upotrebljavaju ustavni termin Kosovo i Metohija, već samo Kosovo. Za KiM se moramo boriti i trebalo bi poštovati i Ustav Srbije i Rezoluciju 1244 koji potvrđuju da su KiM deo Srbije.

Pored pokušaja otimanja KiM, svedoci smo i napada na SPC?
Svaki put kada hoće nešto nečasno da se uradi, udari se na stubove srpskog naroda. Napada se SANU, zbog Memoranduma, a nisu ga ni čitali, jer tamo nema ničega što se imputira od tih ignoranata. Kada je vojska bila najpopularnija, naprave se problemi i dogode se ubistva vojnika. Sada se napada Srpska pravoslavna crkva. SPC je viševekovni zaštitnik srpstva, koja je u danima viševekovne turske vladavine praktično supstituisala nestalu državu (što je neverovatan fenomen) i očuvala srpstvo, običaje, duh i veru, drugim rečima sačuvala narod. U svakom ratnom vremenu SPC je bila jedna od glavnih meta napada, ali sada se to događa i u miru. Zar je bilo malo rušenja crkvi, ubijanja sveštenika i ponižavanja popova? Sada su neki koji su jahali sveštenike postali velike demokrate. Nastavlja se sa napadima na SPC, sa krajnjim ciljem da se oslabi i država i narod. Na nama je da štitimo SPC kako god možemo. Podsetiću ovom prilikom, uz malu nelagodnost, jer govorim pro domo suo, da sam svojevremeno prvi napisao tekst, objavljen u „Politici“, da bi trebalo vratiti „Bogoslovski fakultet“ pod okrilje Beogradskog univerziteta. Kada sam bio v. d. dekana, vratio sam predmet crkveno pravo na „Pravni fakultet“ u Beogradu, početkom devedesetih godina prošlog veka jedan sam od prvih ktitora Hrama. Čuvanje SPC jeste jedan od moralnih zadataka svakog od nas. Sledeća vlast bi trebalo da bude još posvećenija tom zadatku. Razume se da treba štititi i bogomolje drugih religija. Ne sme se desiti da se pale i ruše džamije i crkve u Srbiji, jer je to greh. SNS nikada neće štititi vandale i kriminalce.