Oda radosti, pohvala ludosti

Piše Nikola Vrzić

Ako nam status kandidata za člana Evropske unije donese koliko i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU od pre četiri godine  –  a najavljuju nam da će biti makar tako – znači li to da će se prosečna plata u Srbiji smanjiti za još stotinak evra?

Boris Tadić zasluženo je ukrao pozornicu Ivicu Dačiću; zasluženo, jer je posle briselske sevdalinke ministra policije predsednik pokazao da je, kako i dolikuje predsedniku, višestruko talentovaniji od raspevanog ministra. Na pesmu je uzvratio  razigranim užičkim kolom na Beogradskom sajmu – bili su to srpski koraci na DS-ovoj proslavi evropskog koraka, koji je dobar za sve (njih) – pa stand up  komedijom u kojoj je publiku do suza nasmejao  pošalicom o mišu, šljivovici i (citiramo predsednika od reči do reči) „mac, mac, mac, mac!“ („Sviđa vam se, a?“, primetio je predsednik, prenosi sajt Demokratske stranke) uzvratio, zatim, i osmehom iskusne hostese na automobilskom sajmu u Ženevi, pored novog modela „fijata“… A dok se predsednik Srbije smeškao na ženevskom sajmu, u ušima su nam još odzvanjali zvuci „Ode radosti“, himne Evropske unije, odsvirane nekoliko dana ranije na Beogradskom sajmu. „Oda radosti“ zvučala je kao pohvala ludosti. Naše ludosti. Zato što smo im dozvolili da pesmom, igrom, muzikom i vicevima, širokim osmesima, proslave prodaju Kosova, i Srbije, i svih nas.

KOSOVSKI BOJ ZA DATUM
Elem, Srbija je 1. marta, odlukom Evropskog saveta, postala kandidat za člana Evropske unije. Datum početka pregovora o učlanjenju, naravno, ovom nam prigodom nije određen; za datum ćemo tek morati da bijemo tešku bitku. Bitku da Kosovu damo još više nezavisnosti nego što smo mu dali dosad. Priznao je to sam Borko Stefanović, ovlašćeni izvođač briselskih radova na skraćivanju Srbije: „Prva faza dijaloga Beograda i Prištine je završena (…), a posle formiranja nove Vlade Srbije otvara se druga, od koje zavisi početak pregovora o članstvu u EU i koja će na sto staviti najkomplikovanije teme – od električne energije i telekomunikacija, do inicijative predsednika Srbije za rešavanje kosovskog pitanja“. I Vensan Dežer, šef delegacije EU u Srbiji, rekao je da se „početak pregovora može očekivati ako se reše prioriteti koji se odnose na dijalog Beograda i Prištine“. Za njim i Milica Delević, šefica Kancelarije za evropske integracije, otkriva da je „najvažniji uslov za početak pristupnih pregovora sa EU dalje poboljšanje odnosa s Kosovom“.
Zbunjuje to isticanje kosovskog uslova u prvi plan uslova za pregovore o srpskoj kandidaturi. Kao da briselskoj uniji i ne pada na pamet da nas primi u svoje članstvo, nego maglovitu evropsku perspektivu koristi kao izgovor, pokriće, masku za konačnu srpsku izdaju Kosova. Jer, da zaista žele da Srbija postane članica EU, valjda bi insistirali na sprovođenju reformi koje će Srbiju – u skladu sa kriterijumima iz Kopenhagena koji zahtevaju vladavinu prava i ekonomsku održivost zemlje kandidata – učiniti sposobnom za ravnopravno članstvo u toj uniji… Ovako, pošto se EU glasno ne buni zbog toga što smo na rubu ekonomske propasti i ne protestuje javno zbog toga što sprovedena reforma pravosuđa predstavlja „lakrdiju prava“, zaista, sumnjamo da im je uopšte i u planu da nas, prosjake u najavi, dodaju u krug svojih žutih zvezdica. Već im ta perspektiva, kako rekosmo, dođe kao zgodno pokriće za nečasne kosovske namere. Ili neko, zaboga, ozbiljno veruje da će pored Grčke (Portugalije, Španije, Italije…) primiti još jednu državu čiji je javni dug već prešao dozvoljene limite zaduživanja, sa ozbiljnom tendencijom da bude još i gore?
I zato su srpske vlasti, vicevima i ostalim jednako ozbiljnim analizama onoga što nam se dogodilo 1. marta u Briselu, krenule u opsežnu operaciju spinovanja EU kandidature. Hoće da zaboravimo šta su nam uradili da bi tu kandidaturu dobili i hoće da im poverujemo da je „Evropski korak – dobro za sve“, a ne dobro samo za sve njih…

Kosovo, tako, u opštoj EUforiji jedva da iko više i spominje. A evo, zahvaljujući dilovima koje su napravili da bi dobili tu prokletu, koliko skupu, toliko i beznačajnu kandidaturu, Kosovo je u Danilovgradu ove srede prvi put nastupilo samostalno na jednom međunarodnom skupu. Na Jarinju i Brnjaku, koje je od srpskih barikada prethodno oslobodila srpska Žandarmerija, EULEKS već deli letke koji kažu da će „svi građani Kosova“ do 1. juna morati da imaju kosovske KS ili RKS tablice, što znači da će prethodno morati da izvade dokumenta nezavisnog Kosova, ličnu kartu, vozačku i saobraćajnu dozvolu. U skladu sa dogovorom o slobodi kretanja koji je u Briselu postigao Borko Stefanović. Kako kaže Dobrosav Dobrić, predsednik SO Zvečan, „za registrovano vozilo i ličnu kartu potrebno je imati izvod iz knjige rođenih i državljanstvo u kojem piše da nismo državljani Srbije, da nismo Srbi već da smo Kosovari“… I još samo da smisle kako da ne održe lokalne srpske izbore na Kosovu i Metohiji, a da mi to ne primetimo, i radosti u Briselu i Beogradu (i Prištini) neće biti kraja, sve do sledećeg uslova koji im bude postavljen.

ČETIRI GODINE RANIJE
A da bismo procenili koliko je ovaj evropski korak, zaista, dobro za sve, kao što tvrde Tadić i njegova Demokratska stranka, vratićemo se malo u prošlost. Četiri godine unazad. Jer istorija je učiteljica života, na greškama se uči, i mudrost je ćerka iskustva…
Pre nepune četiri godine, 29. aprila 2008, Božidar Đelić je u Luksemburgu potpisao „prvi ugovorni dokument sa Evropskom unijom“, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) sa EU. Hiljade građana izlilo se tada na ulice Beograda, Novog Sada, Kragujevca, Niša… Mahali su zastavama EU i Srbije, Demokratske stranke i G17 Plus, proslavljajući taj „veliki dan“ i „istorijski trenutak“ za Srbiju (B. Đelić), taj „sporazum sa životom“ (Vuk Drašković) koji „Srbiju čini normalnijom zemljom, a našu budućnost boljom od prošlosti“ (Čedomir Jovanović). Kako i da ne slave kad je potpisom njegovog penkala, kako reče Đelić, Srbija „overila svoju evropsku budućnost“, odnosno, objasnio nam je predsednik Tadić, učinila „istorijsku i veliku stvar“.
Objasnili su nam i zašto je SSP istorijski. Zato što je  „nesumnjivo da će konkretne koristi od potpisanog sporazuma prvi osetiti srpska privreda i najsiromašniji građani naše zemlje. SSP će omogućiti otvaranje granica EU za domaće proizvode, priliv direktnih stranih investicija, pristup različitim fondovima EU, otvaranje novih radnih mesta i izgledniju i lepšu budućnost za sve građane“ (Oliver Dulić). Zato što „potpisivanje znači bolju budućnost za našu decu, lakša putovanja, jak i stabilan dinar“, kao i, ponovo, „više investicija i novih radnih mesta u Srbiji. Korist od evropskih integracija će imati svi građani naše zemlje“ (Nikola Papak, portparol G17 Plus). „Samo iz sredstava koja ćemo dobiti od EU za naredne četiri godine moći ćemo u Srbiji da zaposlimo 200.000 ljudi“, prognozirao je Vuk Drašković, a sa njim i Mlađan Dinkić („U naredne četiri godine 200 hiljada nezaposlenih dobiće posao“) i predsednik Tadić („SSP omogućava otvaranje 200.000 novih radnih mesta“). Ali predsednik Tadić video je i dalje, zato on i jeste predsednik, pa nam je otkrio i da SSP, pored tolikih radnih mesta, omogućava i „bolji život građana, bolje sudstvo i zdravstvo i standarde za borbu protiv korupcije i kriminala“. Kako? Tako što će iz Evropske unije poteći reke novca. Prema Đeliću, „do kraja mandata naredne Vlade Srbije (to jest ove vlade Mirka Cvetkovića) iz evropskog budžeta će sa sadašnjih 200 miliona evra preći na milijardu evra“; vojvođanski premijer Bojan Pajtić, koji se složio da je „potpisivanje SSP-a istorijski događaj za Srbiju“, govorio je o „milijardama evra iz pretpristupnih fondova EU“, dok je Vuk Drašković, kao najveći poznavalac materije, bio i najkonkretniji: „Potpisivanjem SSP-a sa EU Srbija će za naredne četiri godine iz fondova EU bespovratno dobiti oko četiri milijarde evra“. Biljana Srbljanović, uz sve to, najavila je i „jeftinije životne namirnice“, s tim što ne znamo na koje je tačno životne namirnice mislila, i da li je, kada je to najavila, bila pod uticajem namirnice zbog koje je nedavno privedena u policiju (tako da nismo sigurni treba li ovu najavu razmotriti ozbiljno poput ostalih).
Bili smo upozoreni i na alternativu Evropskoj uniji. Onaj Papak iz G17: „Svako odbijanje i poništavanje sporazuma sa EU je politika prošlosti, izolacije i ekonomske nestabilnosti. Građani će odlučiti da li idemo brzo ka Evropi i novim radnim mestima ili nazad u izolaciju i ekonomsku nestabilnost“. Šef tadašnje G17 Mlađan Dinkić dramatično je optužio one koji se protive SSP-u da „ne vole Srbiju, ni svoj narod“ i da „onima koji uživaju u zatvorenoj ekonomiji ne odgovara da Srbija uđe u EU“, a za takvu je optužbu dobio i stručnu verifikaciju – Miladin Kovačević, zamenik direktora Republičkog zavoda za statistiku, na skupu „SSP – dan posle“, u organizaciji Evropskog pokreta, rekao je da bi „Srbija izgubila 700 milijardi evra (!!! – prim. N. V) ukoliko odstupi od SSP-a“. Objasnio je i da bi „u uslovima važenja sporazuma BDP po glavi stanovnika do 2015. godine iznosio 12.000 evra, a u slučaju njegove suspenzije 6.000 evra“.
Ali nije se sva vrednost SSP-a svodila samo na novac. Rasim Ljajić „istakao je da bi potpisivanje SSP-a ojačalo i pregovaračku poziciju Srbije u vezi sa Kosovom“, dok je Dragan Đilas sumirao šta će sve biti bolje: „Dva najveća problema u Srbiji danas su nezaposlenost i nizak standard, i Kosovo i Metohija. Potpisivanjem SSP-a u Luksemburgu rešavamo ta dva problema, uzimamo budućnost Srbije u svoje ruke i garantujemo da možemo da ih rešimo“. Garantovao nam je, konačno, i predsednik Tadić, na predizbornom skupu u Novom Sadu na kojem je najavio i da će „posle izbora, osim ‘fijata’, u Srbiju dovesti još najmanje dva velika proizvođača automobila“. Tada je obećao: „Život ljudi brani se time što im se stvara šansa, tako što im se ne obećava praznim pričama, već tako što ispuniš ono što obećaš“.

SSP KATASTROFA
I šta bi od ispunjavanja ovih obećanja? Četiri godine kasnije, vidimo gde nam je Kosovo; u Danilovgradu, kao samostalna država, i na Jarinju i Brnjaku u uniformi carinika i pograničnih policajaca Hašima Tačija. A šta je sa ekonomijom? Odbrana Kosova i odbrana naših džepova spojeni su procesi. Izražavaćemo se u brojkama, da se bolje razumemo, i da se iznerviramo koliko bi i trebalo da se nerviramo. Što se stabilnosti dinara zahvaljujući SSP-u tiče, evro je 2008. godine vredeo 80 dinara, a danas oko 110. Litar evrodizela pre SSP-a plaćali smo 90-95 dinara, a danas ga plaćamo između 140 i 145 dinara (barel nafte, pri tom, koštao je otprilike isto, između 120 i 125 dolara). BDP po glavi stanovnika manji je i od katastrofalnih 6.000 evra ako poništimo SSP (6.241 dolar, po podacima za 2011). Srbija je, u ove četiri godine primene SSP-a i bespovratne pomoći EU merene milijardama evra, zadužena za oko šest milijardi evra. Bez posla je, usled ulaganja u nova radna mesta zahvaljujući SSP-u, od 2008. godine ostalo 257.922 radnika, a nezaposlenost je sa 13,6 odsto iz 2008. godine skočila na 24 odsto u 2012. godini. Konačno, od boljeg života zahvaljujući njima i njihovom SSP-u osetili smo samo rupu u džepu; prosečna plata u Srbiji 2012. godine manja je nego 2008, čak i ako je izrazimo u dinarima (36.639 ove godine, naspram 38.626, podatak iz decembra 2008). U evrima taj pad deluje i dramatičnije, i realnije: 2008. godine zarađivali smo u proseku 413 evra mesečno, a ove 333 evra. Direktno su, iz džepa svakog od nas ko radi za svoju platu, za ove četiri godine uzeli po nekoliko hiljada evra.
Ali da ne budemo previše mračni; nisu sve plate pale. Evo, na primer, budžetom za 2009. godinu, na plate Kancelarije za evropske integracije potrošeno je 45.994.000 dinara, a za 2012. godinu im je namenjeno 96.625.000 dinara. Prosečna plata u toj Kancelariji prošle godine bila je 131.730 dinara, a ove je 161.041 dinar…
I još nešto. Ne smemo im dozvoliti da ovoliki ekonomski sunovrat, svih nas koji ne radimo u Kancelariji za evropske integracije, pravdaju svetskom ekonomskom krizom. Zato što  prosečne plate ne samo da su danas veće i u Crnoj Gori, i u Bosni, i u Makedoniji i u Albaniji nego u Srbiji, već je u svim tim zemljama od 2008. godine do danas prosečna plata porasla. Za 64 evra u Hrvatskoj, 67 evra u BiH, 85 u Albaniji, 103 u Makedoniji, 131 u Crnoj Gori. Samo je u Srbiji plata manja nego što je bila 2008. godine. Eto im efekata njihovog SSP-a.
I tako dođosmo do novog „velikog dana kada svi građani imaju mnogo veće šanse za bolji život nego što su imali pre tri dana“ (Dušan Petrović, DS ministar poljoprivrede). O EU kandidaturi je reč. I opet, kao što su obećavali kad su potpisali SSP, govore da se „status kandidata sipa u nova radna mesta, bolje međunarodne odnose i bolji život svih građana“ (D. M. Palma), da je to „pozitivan signal investitorima“ (Suzana Grubješić, URS), da je „status kandidata naznaka boljih dana“ i da će „otvoriti vrata prosperitetu“ (Boris Tadić). Citiramo predsednika, pitajući se veruje li on u to što nam priča: „Status kandidata je garancija sigurnosti za strane kompanije i sa njom raste verovatnoća otvaranja novih radnih mesta, to je šansa i za naše privrednike, mala i srednja preduzeća, za našu poljoprivredu koja nam je veliki adut na tržištu Evropske unije“.
Videli smo kako smo prošli pošto smo potpisali SSP. Isto nam obećavaju i danas, posle sticanja statusa kandidata za člana EU; Tadić, čak, u Ženevi opet najavljuje „potencijalne nove proizvođače automobila“ u Srbiji. Pametan, kažu, uči na tuđim greškama; budala, kad već ne može drugačije, uči na sopstvenim. A šta reći za onoga ko ne nauči ništa ni iz sopstvenih grešaka? Tako da će nam predstojeći izbori pre biti test inteligencije nego obično, redovno glasanje. I dobićemo tačno ono što smo zaslužili.