O Kosovu, s ljubavlju, na američki način

Piše Aleksandar Dunđerin

Novom romanu Dejana Stojiljkovića „Duge noći i crne zastave“, koji govori o trogodišnjem srpsko-turskom ratu (1386-1389), nedostaje pravoslavni elemenat bez kojeg je preteško u svoj punoći smisla umetnički predstaviti kosovsku stvarnost, kosovski mit i kosovski zavet

U razgovoru za „Pečat“ (broj 204) Svetislav Božić uočio je da „srpskoj umetnosti nedostaju pravi, pismeni, odvažni, maestralni Srbi koji veruju da je kosovski mit šansa za njihovo životno delo“. Naš kompozitor, proslavljen u svetu upravo kao tvorac srpske (pravoslavno-vizantijske) duhovne muzike, u pravu je. U Srbiji nije snimljen nijedan umetnički film o Kosovu i Metohiji, a već duže vreme i u srpskoj književnosti naša sveta zemlja, bilo da je u pitanju istorija, duhovnost, mit ili aktuelna događanja, nije inspirativna tema za pisce.
Otuda opredeljenje Dejana Stojiljkovića da se u svom novom delu, romanu „Duge noći i crne zastave“, pozabavi srednjovekovnom Srbijom Lazarevog doba, odnosno dešavanjima koja su prethodila Boju na Kosovu, izaziva posebnu pažnju. Tim pre što je autor najavio još četiri knjige koje bi činile moderni „kosovski ciklus“: „Olujni bedem“ (pad Niša i bitka na Pločniku), „Učitelj mačevanja“ (primirje 1387-1388), „Carstvo nebesko“ (Kosovska bitka) i „Poslednji Nemanjić“ (despot Stefan Lazarević).

ISTORIJA, MIT I FANTASTIKA
Stojiljković je uspeo da uobliči za čitanje zanimljiv roman u kojem se istorijski izvori i narodna predanja prepliću sa mitologijom, religijom i fantastikom. Prateći paralelno dešavanja na srpskom i na turskom dvoru neposredno pred trogodišnji srpsko-turski rat (1386-1389), knjiga „Duge noći i crne zastave“ pruža uvid, iz dva različita ugla, o okolnostima koje su dovele do osmanlijskog pohoda na Evropu, te do „jalove“ pobede Muratove vojske u bici za Pirotsku tvrđavu (Srbi je, povlačeći se, spaljuju).
Iako u prvi plan romana stavlja otpor islamskom ratnom pohodu – usled čega naglašava srpsko junaštvo (Ivan Kosančić, Milan Toplica, Miloš Obilić), mudrost (car Lazar), ali i neslogu, potkupljivost i izdajstvo (Vuk Branković, Nikola Altomanović, kralj Marko) – Stojiljković se trudi da prilikom opisivanja sukoba dve civilizacije zauzme neutralnu poziciju, pa tako pokušava da opravda motive osvajača, ukaže na štetnost stereotipa o Turcima kao primitivnom narodu (čak i Ivan Kosančić objašnjava srpskim velikašima kako Osmanlije nisu divljaci), izjednači ljudske potencijale, patnju i stradalništvo dva zaraćena naroda. To poistovećivanje najuočljivije je u opisu opsade grada Pirota, kada i Turci i Srbi, slušajući pesmu „Usnila je dubok sanak“ devojčice Ognjane, istovremeno shvataju kako dete „proniče kroz besmisao sveg ovog klanja i vidi ništavnost ovog rata i ovog krvoprolića“.
Međutim, dok o islamu i njegovim predstavnicima govori sa velikim poštovanjem, naglašavajući da ta religija pojedincu nudi put ka spasenju u ljubavi (apokrifna predanja o demonima i anđelima možda su i najuspelija mesta romana), prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi Stojiljković ne pokazuje jednak stepen razumevanja. Srpski kler, i vladike i popovi, uglavnom su, indirektno, kroz razgovor junaka, oslikani kao srebroljubivi bezbožnici. Zato je i Lazar Hrebeljanović „smeo poput Leonide, mudar poput Mojsija i dovitljiv poput Odiseja, ali ne i bezgrešan poput Hrista“. To što je knez Lazar izgubio veru i izdao Boga, ta njegova unutrašnja borba, u strukturi teksta opravdana je jer motiviše i sam zaplet dela. Naime, Kosančić, Toplica i Obilić dobijaju zadatak da pronađu srebrni kovčežić u kojem se nalazi ogrlica sa velikim zlatnim krstom; bez nje Lazar ne može da povrati svoju veru, a Srbija ne može da bude spasena.
No, otklon od istorijskog i mitskog, pa time i svetačkog lika cara Lazara, Dejanu Stojiljkoviću bio je potreban i da bi „obogatio“ delo oniričkom (snovi) i horor fantastikom. U prethodnom romanu „Konstantinovo raskršće“, u kojem tematizuje Drugi svetski rat u Srbiji, fantastički okvir obezbeđen je pojavom vampira, dok u „Dugim noćima i crnim zastavama“ Lazara opsedaju duhovi sina i oca (aluzija na Šekspirovog „Hamleta“) i iskušavaju anđeli i nečastivi (faustovski motiv).
Nadogradnja istorije, mita i narodnog predanja primetna je i prilikom uobličavanja likova Ivana Kosančića, Milana Toplice i Miloša Obilića. Prva dvojica viteza u romanu „Duge noći i crne zastave“ pripadaju Redu Zmaja (ne postoji pouzdan istorijski podatak da je ovaj red, osnovan 1408. godine, nastavljač Reda Svetog Đorđa iz 1318. godine, niti da su pomenute ličnosti bili njegovi članovi), a Miloš Obilić traži od Lazara ruku njegove najmlađe ćerke. Romansa između Miloša Obilića i Olivere Hrebeljanović, suvišan je, i nedovoljno razrađen motiv u romanu (možda će, ipak, biti produbljen u narednim knjigama), nastao verovatno iz Stojiljkovićevog prihvatanja obrasca pisanja, utemeljenog u američkoj industriji zabave, po kojem knjiga mora u sebi da sadrži i ljubavnu priču. Ali ljubav je – sa srednjovekovnog ratničkog stanovišta – smrt za dužnost i čast. Ni jedno, ni drugo, istina, Miloš Obilić ne gubi, ali ga erotske digresije ipak čine ranjivijom osobom, a u određenim situacijama čak i grotesknim likom, što je potpuno u suprotnosti sa njegovim junaštvom i viteštvom, na kojima autor takođe insistira.
Scene borbi ove trojice viteza protiv brojnijeg neprijatelja, u kojima do izražaja dolazi i njihova snaga, odvažnost i neustrašivost, još jednom su potvrdile da je Dejan Stojiljković vrstan strip scenarista i pisac koji ima sposobnost da uočava i prezentuje detalje, u ovom romanu najčešće prerezana grla, odsečene glave i osakaćene udove.
Međutim, osim junaštva, ove likove, a pogotovo Ivana Kosančića, krase i druge osobine: vernost, odanost, patriotizam, osećanje za opšte dobro, etički principi. Karakterološki najuspešnije oblikovan lik u knjizi, prikazan je kao čovek koji ne trpi nepravdu prema slabijima. Njegovi ljudski kvaliteti, rodoljublje, osećanje za pravdu, poštenje i moralni principi, upozoravaju čitaoca da je feudalni srednji vek možda po mnogo čemu bio humaniji od demokratskog savremenog doba, što je i jedna od važnijih idejnih potki dela.

DUH PRAVOSLAVLJA
Šta je to što ipak nedostaje romanu „Duge noći i crne zastave“?
Istorije, legende, mitova i predanja ima u izobilju. Još i više istorijske i epske fantastike. Imajući u vidu stil, kompoziciju, način oblikovanja junaka i razvijanja radnje, Stojiljkovićevo ostvarenje, čini se, mnogo duguje reprezentativnim angloameričkim predstavnicima žanrovske proze ovoga tipa: Stivenu Presfildu („Ognjena kapija“), Dejvidu Gemelu („Parmenion“) i Džordžu Martinu. Pogotovo poslednje pomenutom piscu, tvorcu takođe višetomnog dela u nastajanju („Ples leda i vatre“). I Stojiljković, baš kao i Martin, očaran je srednjevekovnom heraldikom, odnosno grbovima, amblemima i barjacima na kojima dominiraju zmajevi, lavovi i vukovi.
Ono za šta su „Duge noći i crne zastave“ uskraćene jeste elemenat srpskog pravoslavlja. A bez te vertikale Stojiljkovićev roman lišen je duhovne konstante koja je u srpskoj literaturi prisutna od srednjovekovnih žitija, preko narodnog stvaralaštva, Njegoša, Andrića, Crnjanskog, Pope, Pavlovića, sve do Pavića i Petrovića (citati iz dela nekih od ovde navedenih književnika dati su kao moto pojedinih poglavlja romana, ali njihovim duhom delo u celini nije prožeto).
Bez te paradigme, preteško je u svoj punoći smisla umetnički obraditi kosovsku stvarnost, kosovski mit i kosovski zavet, te priču o Kosovu i Metohiji i Kosovskoj bitki „prodati“ izvan granica Srbije. A Dejan Stojiljković upravo to namerava. I poput mnogih njegovih kolega u velikoj je zabludi. Francuzi, Nemci, Englezi, Amerikanci, ali i Rusi, Japanci i Kinezi, ukoliko su već zainteresovani za istorijsku fikciju ili epsku fantastiku uvek će pre odlučiti da čitaju Presfidla, Gemela ili Martina, nego bilo kog srpskog pisca. Čitaoci izvan Srbije, koje zanima kosovski mit i Kosovski boj, očekuju od srpskog književnog dela visok stepen originalnosti i specifičnosti, i zato bi za autora bilo probitačnije da im približi vizantijski kulturni kod obogaćen pravoslavljem svetosavskog tipa, nego da piše delo po obrascima američke žanrovske literature. Stojiljkovićevi gore pomenuti prethodnici to su znali – i postigli uspeh, i u zemlji, i u inostranstvu.
Kako god, zahvaljujući zanimljivoj radnji, učestalim obrtima, duhovitim dijalozima, preglednoj kompoziciji, komunikativnom jeziku, te mapi srednjovekovne Srbije s kraja 14. veka i Rečniku manje poznatih pojmova, „Duge noći i crne zastave“ pronaći će put, kao, uostalom, i Stojiljkovićeva prethodna knjiga, do brojnih srpskih čitalaca. U trenutku kada je Srbija preplavljena turskim serijama, i kada njeni građani s pažnjom prate doživljaje Sulejmana Veličanstvenog, dobro je što, kao kakva-takva ravnoteža postoji i Stojiljkovićev roman. Makar i zbog toga da podseti naše sunarodnike kako su u ovoj zemlji nekada živeli čestiti plemići, hrabri vitezovi i vođe naroda koje su bile sluge naroda.
Ipak, to još uvek nije dovoljno za stvaranje životnog dela, niti za ostavljanje značajnijeg traga u istoriji srpske književnosti.