О Косову, с љубављу, на амерички начин

Пише Александар Дунђерин

Новом роману Дејана Стојиљковића „Дуге ноћи и црне заставе“, који говори о трогодишњем српско-турском рату (1386-1389), недостаје православни елеменат без којег је претешко у свој пуноћи смисла уметнички представити косовску стварност, косовски мит и косовски завет

У разговору за „Печат“ (број 204) Светислав Божић уочио је да „српској уметности недостају прави, писмени, одважни, маестрални Срби који верују да је косовски мит шанса за њихово животно дело“. Наш композитор, прослављен у свету управо као творац српске (православно-византијске) духовне музике, у праву је. У Србији није снимљен ниједан уметнички филм о Косову и Метохији, а већ дуже време и у српској књижевности наша света земља, било да је у питању историја, духовност, мит или актуелна догађања, није инспиративна тема за писце.
Отуда опредељење Дејана Стојиљковића да се у свом новом делу, роману „Дуге ноћи и црне заставе“, позабави средњовековном Србијом Лазаревог доба, односно дешавањима која су претходила Боју на Косову, изазива посебну пажњу. Тим пре што је аутор најавио још четири књиге које би чиниле модерни „косовски циклус“: „Олујни бедем“ (пад Ниша и битка на Плочнику), „Учитељ мачевања“ (примирје 1387-1388), „Царство небеско“ (Косовска битка) и „Последњи Немањић“ (деспот Стефан Лазаревић).

ИСТОРИЈА, МИТ И ФАНТАСТИКА
Стојиљковић је успео да уобличи за читање занимљив роман у којем се историјски извори и народна предања преплићу са митологијом, религијом и фантастиком. Пратећи паралелно дешавања на српском и на турском двору непосредно пред трогодишњи српско-турски рат (1386-1389), књига „Дуге ноћи и црне заставе“ пружа увид, из два различита угла, о околностима које су довеле до османлијског похода на Европу, те до „јалове“ победе Муратове војске у бици за Пиротску тврђаву (Срби је, повлачећи се, спаљују).
Иако у први план романа ставља отпор исламском ратном походу – услед чега наглашава српско јунаштво (Иван Косанчић, Милан Топлица, Милош Обилић), мудрост (цар Лазар), али и неслогу, поткупљивост и издајство (Вук Бранковић, Никола Алтомановић, краљ Марко) – Стојиљковић се труди да приликом описивања сукоба две цивилизације заузме неутралну позицију, па тако покушава да оправда мотиве освајача, укаже на штетност стереотипа о Турцима као примитивном народу (чак и Иван Косанчић објашњава српским великашима како Османлије нису дивљаци), изједначи људске потенцијале, патњу и страдалништво два зараћена народа. То поистовећивање најуочљивије је у опису опсаде града Пирота, када и Турци и Срби, слушајући песму „Уснила је дубок санак“ девојчице Огњане, истовремено схватају како дете „прониче кроз бесмисао свег овог клања и види ништавност овог рата и овог крвопролића“.
Међутим, док о исламу и његовим представницима говори са великим поштовањем, наглашавајући да та религија појединцу нуди пут ка спасењу у љубави (апокрифна предања о демонима и анђелима можда су и најуспелија места романа), према Српској православној цркви Стојиљковић не показује једнак степен разумевања. Српски клер, и владике и попови, углавном су, индиректно, кроз разговор јунака, осликани као среброљубиви безбожници. Зато је и Лазар Хребељановић „смео попут Леониде, мудар попут Мојсија и довитљив попут Одисеја, али не и безгрешан попут Христа“. То што је кнез Лазар изгубио веру и издао Бога, та његова унутрашња борба, у структури текста оправдана је јер мотивише и сам заплет дела. Наиме, Косанчић, Топлица и Обилић добијају задатак да пронађу сребрни ковчежић у којем се налази огрлица са великим златним крстом; без ње Лазар не може да поврати своју веру, а Србија не може да буде спасена.
Но, отклон од историјског и митског, па тиме и светачког лика цара Лазара, Дејану Стојиљковићу био је потребан и да би „обогатио“ дело ониричком (снови) и хорор фантастиком. У претходном роману „Константиново раскршће“, у којем тематизује Други светски рат у Србији, фантастички оквир обезбеђен је појавом вампира, док у „Дугим ноћима и црним заставама“ Лазара опседају духови сина и оца (алузија на Шекспировог „Хамлета“) и искушавају анђели и нечастиви (фаустовски мотив).
Надоградња историје, мита и народног предања приметна је и приликом уобличавања ликова Ивана Косанчића, Милана Топлице и Милоша Обилића. Прва двојица витеза у роману „Дуге ноћи и црне заставе“ припадају Реду Змаја (не постоји поуздан историјски податак да је овај ред, основан 1408. године, настављач Реда Светог Ђорђа из 1318. године, нити да су поменуте личности били његови чланови), а Милош Обилић тражи од Лазара руку његове најмлађе ћерке. Романса између Милоша Обилића и Оливере Хребељановић, сувишан је, и недовољно разрађен мотив у роману (можда ће, ипак, бити продубљен у наредним књигама), настао вероватно из Стојиљковићевог прихватања обрасца писања, утемељеног у америчкој индустрији забаве, по којем књига мора у себи да садржи и љубавну причу. Али љубав је – са средњовековног ратничког становишта – смрт за дужност и част. Ни једно, ни друго, истина, Милош Обилић не губи, али га еротске дигресије ипак чине рањивијом особом, а у одређеним ситуацијама чак и гротескним ликом, што је потпуно у супротности са његовим јунаштвом и витештвом, на којима аутор такође инсистира.
Сцене борби ове тројице витеза против бројнијег непријатеља, у којима до изражаја долази и њихова снага, одважност и неустрашивост, још једном су потврдиле да је Дејан Стојиљковић врстан стрип сценариста и писац који има способност да уочава и презентује детаље, у овом роману најчешће пререзана грла, одсечене главе и осакаћене удове.
Међутим, осим јунаштва, ове ликове, а поготово Ивана Косанчића, красе и друге особине: верност, оданост, патриотизам, осећање за опште добро, етички принципи. Карактеролошки најуспешније обликован лик у књизи, приказан је као човек који не трпи неправду према слабијима. Његови људски квалитети, родољубље, осећање за правду, поштење и морални принципи, упозоравају читаоца да је феудални средњи век можда по много чему био хуманији од демократског савременог доба, што је и једна од важнијих идејних потки дела.

ДУХ ПРАВОСЛАВЉА
Шта је то што ипак недостаје роману „Дуге ноћи и црне заставе“?
Историје, легенде, митова и предања има у изобиљу. Још и више историјске и епске фантастике. Имајући у виду стил, композицију, начин обликовања јунака и развијања радње, Стојиљковићево остварење, чини се, много дугује репрезентативним англоамеричким представницима жанровске прозе овога типа: Стивену Пресфилду („Огњена капија“), Дејвиду Гемелу („Парменион“) и Џорџу Мартину. Поготово последње поменутом писцу, творцу такође вишетомног дела у настајању („Плес леда и ватре“). И Стојиљковић, баш као и Мартин, очаран је средњевековном хералдиком, односно грбовима, амблемима и барјацима на којима доминирају змајеви, лавови и вукови.
Оно за шта су „Дуге ноћи и црне заставе“ ускраћене јесте елеменат српског православља. А без те вертикале Стојиљковићев роман лишен је духовне константе која је у српској литератури присутна од средњовековних житија, преко народног стваралаштва, Његоша, Андрића, Црњанског, Попе, Павловића, све до Павића и Петровића (цитати из дела неких од овде наведених књижевника дати су као мото појединих поглавља романа, али њиховим духом дело у целини није прожето).
Без те парадигме, претешко је у свој пуноћи смисла уметнички обрадити косовску стварност, косовски мит и косовски завет, те причу о Косову и Метохији и Косовској битки „продати“ изван граница Србије. А Дејан Стојиљковић управо то намерава. И попут многих његових колега у великој је заблуди. Французи, Немци, Енглези, Американци, али и Руси, Јапанци и Кинези, уколико су већ заинтересовани за историјску фикцију или епску фантастику увек ће пре одлучити да читају Пресфидла, Гемела или Мартина, него било ког српског писца. Читаоци изван Србије, које занима косовски мит и Косовски бој, очекују од српског књижевног дела висок степен оригиналности и специфичности, и зато би за аутора било пробитачније да им приближи византијски културни код обогаћен православљем светосавског типа, него да пише дело по обрасцима америчке жанровске литературе. Стојиљковићеви горе поменути претходници то су знали – и постигли успех, и у земљи, и у иностранству.
Како год, захваљујући занимљивој радњи, учесталим обртима, духовитим дијалозима, прегледној композицији, комуникативном језику, те мапи средњовековне Србије с краја 14. века и Речнику мање познатих појмова, „Дуге ноћи и црне заставе“ пронаћи ће пут, као, уосталом, и Стојиљковићева претходна књига, до бројних српских читалаца. У тренутку када је Србија преплављена турским серијама, и када њени грађани с пажњом прате доживљаје Сулејмана Величанственог, добро је што, као каква-таква равнотежа постоји и Стојиљковићев роман. Макар и због тога да подсети наше сународнике како су у овој земљи некада живели честити племићи, храбри витезови и вође народа које су биле слуге народа.
Ипак, то још увек није довољно за стварање животног дела, нити за остављање значајнијег трага у историји српске књижевности.