Nas je više, pobeda je naša

Piše Dragomir Antonić

Sopstveni ponos i dostojanstvo, kada neće vlast, moramo sami da branimo. Odbrana ponosa, odbrana vere, odbrana porodice, odbrana Srbije – neka bude naš cilj. Budimo strpljivi. Budimo uporni. Ne plašimo se. Nas je više

Haške legalizovane i u zločinačkom poduhvatu udružene ubice nastavljaju sa zločinima. Tužilaštvo pročita završnu reč, Sudsko veće je sasluša, a optuženog pošalju u ćeliju da umre u prisustvu zatvorskih čuvara. Tako su uradili sa Slobodanom Miloševićem. Sad iste metode primenjuju prema Vojislavu Šešelju. Oduzima se pravo optuženima da odgovore na optužbu. To nije činila inkvizicija. Nisu činili nacisti. Ako bi organizovali suđenje, sudija bi posle reči tužioca pitao optuženog šta ima da kaže. Što god odgovorio bio bi spaljen na lomači ili ugušen u gasnoj komori, ali je bilo nezamislivo da se optuženom ne dozvoli da govori. Tako danas znamo šta je rekao Đordano Bruno. U Hagu, u nazovi „demokratskoj i slobodnoj zemlji članici Ej, unije“ uvedeno je novo pravilo: Ubij optuženog (važi samo za Srbe) da ne bi odgovorio na reči optužbe! Time će se sprečiti da reči odbrane budu zabeležene i dostupne budućim generacijama. Novi totalitarni poredak u koji mi trčimo kao muve bez glave, neće dozvoliti pamćenje reči novog Sokrata, Đordana, Dimitrova ili Vukašina iz Klepaca. Ukida se pravo na poslednju reč. Zabranjuju se sećanja. Zabraniće se: Vječnaja pamjat!

ODBRANA OD LUDOSTI

[restrictedarea]

Vlast u Srbiji ćuti. Demokratski pravni „eksperti“ zanemeli. „Pravni fakultet“ i „Advokatska komora“ se ne oglašavaju. Istoričarima fali vremenska distanca. Lekarima zdravstvena dokumentacija. Svima nama izgleda nedostaje pameti da vidimo kako haški zločinački monstrum hvata u svoje čeljusti i domaće, nazovi srpsko pravosuđe. Vrlo brzo – kad nas budu izbacivali iz stanova zbog jedne neplaćene kirije ili nam oduzimali decu zato što ih „pogrešno“ vaspitavamo, ili nasilno razdvajali porodice jer su to zastarele tvorevine – shvatićemo koliko je bili važno da se na vreme suprotstavimo pravnom nasilju. Tada – plašim se da će biti kasno – razumećemo zbog čega su Srbi u Hagu i šta su u Hagu branili. Ne sudi se njima zbog nekih nazovi zločina, već im se sudi da bi se pokazalo drugima da je odbrana državnih, kulturnih, verskih, moralnih i tradicionalnih vrednosti neoprostiv greh i zločin. Ko se nagodi sa tužiocem da je zločinac – biće osuđen i pušten na slobodu. Ko nagodbu ne prihvati – biće osuđen i zatvoren. Ko reši da se sam brani i bori – biće likvidiran. Haški Pontiji Pilati će oprati ruke, a domaće Jude će, ako to gazde budu tražile, nastaviti da vrše „ dalju istragu Srba“.
Da bi razaranje Srba i Srbije nastavile, ovdašnje vlasti moraju na izborima da pobede. Voleli bi da izbora nema, bar u ovom trenutku, ali došlo vreme da se ponovo laže narod ili kako vole „analitičari“ i „eksperti“ da kažu – biračko telo. Možda su u pravu. Nema više naroda. Ostala samo kost i koža u obliku tela i vlast koja je to proglasila uspehom. Džirlo devojka, gospođa Milica, proglasila je kao lični uspeh kandidaturu za kandidata i shodno tome povećala sebi i svojima plate. (Pročitajte ponovo tekst „Oda radosti, pohvala ludosti“, u „Pečatu“, br. 207). To je njen izborni program.
Dvorski eksperti Demokratske stranke odlučili su se za ideju Radoja Domanovića. Radoje je Kraljevića Marka doveo drugi put među Srbe, a oni četvrti put „Fijat“ u Srbiju. Marko se odmah vratio. „Fijat“ dolazi pred svake izbore. Isplati se. Ne nama, nego Italijanu. Ako ne bude dovoljno dovešće i dve druge fabrike automobila i najveću američku, ujedno i svetsku kompaniju, koja pravi vetrenjače i hidrocentrale potočare. Ne zaostaje ni ekspert Mlađan. On se dosetio opere „Ero sa onoga sveta“ i doveo Milana Panića, koji skromno izjavljuje da će biti samo savetnik premijera. „Preokret“ za sada, uz stranu pomoć, tumara od vrata do vrata, a drugi „sigurni pobednici“ se ne izjašnjavaju. Cirkus se tek razgibava.

ODBRANA OD RAZBOJNIKA
Kako se od svega odbraniti? Do izbora ima vremena. Rano je misliti o njima. Što se tiče nasilja i terorista pogledajmo šta kažu stare knjige. U njima piše da je kod Srba postojao običaj kojim se seoska zajednica branila od lopova i razbojnika u sopstvenoj sredini. Običaj se zvao lišbeniudžet i zabranjivao je seljanima da razgovaraju ili održavaju bilo kakav kontakt sa lopovom i njegovom porodicom. Porodica bi bila izopštena iz seoskog društva i posle nekog vremena bi napustila selo.
Danas je običaj lakše primeniti. Postoje manifestacije, svečane akademije, promocije, koncerti, mitinzi koje organizuje vlast. Odbijanjem da na njima učestvujemo, iskazujemo protest zbog ponižavanja od strane vlasti. Odbrana dostojanstva ili odbrana ponosa je naša moralna obaveza. Odbijanjem da se družimo, budemo na istom mestu, primamo nagrade, razgovaramo i pružimo ruku onima koji rasprodaju Srbiju, izglasavaju sramotne rezolucije, odriču se srpske tradicije, javno pokazujemo šta o njima mislimo. Ovakvo delovanje ne traži ni javno, ni tajno organizovanje. Dovoljno smo pametni da sami znamo šta bi trebalo da činimo. Primer, da je samo šest stotina osoba gledalo film američke glumice koji vređa Srbe, a film o profesoru Kosti Vujiću i njegovim maturantima preko stotinu hiljada gledalaca, a tek je počeo sa prikazivanjem, pokazuje šta Srbi cene i misle. Naučimo decu da pevaju pesmu Luke Sarića „Oj Srbijo, mila mati“. Ko je vešt neka pesmu stavi na Internet. Recitujmo Dositejeve stihove: „Ustani Srbijo, ustani Carice, davno si zaspala, u mraku spavala, sad se razbudi“. Dositej je bar znao šta je Evropa i da ona voli srpske gusle. Ko ne veruje neka čita Ekermana i Getea. Sopstveni ponos i dostojanstvo, kada neće vlast, moramo sami da branimo. Odbrana ponosa, odbrana vere, odbrana porodice, odbrana Srbije – neka bude naš cilj. Svako, na svoj način – SMS-om, grafitom, Internetom, pesmom, pričom, pismom, glasom, uljudnim ponašanjem, lepotom – neka učestvuje u odbrani. Pričajmo lepo o Srbima i Srbiji. Budimo strpljivi. Budimo uporni. Ne plašimo se. Nas je više.

[/restrictedarea]