Manjine u „republici Vojvodini“

Piše Branko Radun

„Četvrta vojvođanska konvencija“, koja će biti održana u Novom Sadu, 1. aprila 2012. godine, i u kojoj će biti promovisana ideja federalizacije Srbije, dobija širu političku dimenziju, jer pored minornih političkih i nevladinih organizacija u njoj uzimaju učešće i koalicioni partneri Demokratske stranke – SVM i DSHV

 

Etničke manjine u Srbiji i njihovi predstavnici odavno su postali predmet nadmetanja političkih aktera, kako domaćih, tako i stranih. Zbog svog specifičnog značaja i osetljivosti Srbije na pokretanja pitanja „statusa manjina“ i „ljudskih prava“ vlast želi da ih kontroliše, ali i da ih potkupi. Sa druge strane, i predstavnici manjinskih zajednica su toga svesni, pa ucenjuju političke aktere trgujući političkom podrškom. Na izborima na kojima su izjednačene snage ili na izborima poput ovih, na kojima DS nastoji da smanji razliku u odnosu na SNS, manjine mogu biti jezičak na vagi koji može presuditi „izbornu utakmicu“.

MANJINSKI FEUDI

[restrictedarea]

Tako su na prošlim predsedničkim izborima osim medijske dominacije Tadiću pomogle i manjine koje su gotovo referendumski glasale za njega, dodatno zaplašene od svojih lidera od opasnosti dolaska na vlast „nacionaliste Nikolića“. Spekuliše se i o krađama glasova u krajevima naseljenih manjinama, gde je opoziciji teško ili nemoguće da kontroliše izbore.
Problem sa ovim odnosom vlasti prema manjinama jeste da njihovi lideri dobijaju značajne privilegije, te da na prostorima gde one predstavljaju većinsko stanovništvo, često slabi prisustvo naše države. Tako se stvara manjinski feud u koji se centralna vlast skoro ni ne meša; recimo, u Raškoj je stvoren muslimanski feud u kojem su Srbi „nacionalna manjina“, a država postepeno diže ruke i od prostora gde opštinsku vlast imaju albanski ili mađarski političari. Možda bi takva situacija i ostala „pod kontrolom“ da iza takvih manjinskih aspiracija ne stoje države koje manjinske zajednice koriste kao instrument pritiska na Srbiju.
Primer je aktuelna vlast u Mađarskoj koja je promovisala novu mađarsku politiku u kojoj se značajno mesto posvećuje i Mađarima izvan Mađarske. U okviru tog procesa, a zarad dobijanja određenih ustupaka, paralelno teče i kampanja u evropskim institucijama o „ugroženosti Mađara“. Rezultat toga je i pokušaj da se svim pripadnicima mađarske manjine „i onima koji se tako osećaju“ omogući dvojno državljanstvo. No, ekspresnim dobijanjem „evropasoša“ sasvim je moguće da će se deo mlađih i obrazovanijih pripadnika mađarske zajednice odseliti u zemlje Evropske unije, čime će se oslabiti vitalnost mađarske manjine u Srbiji.
No, možda ovakva situacija i ne bi bila toliko opasna da zvanični Beograd svojim nemarom prema vitalnim nacionalnim interesima značajno ne pogoršava našu geopolitičku poziciju. Kako smo sa „nepodnošljivom lakoćom“ kroz pregovore Borka Stefanovića došli do regionalnog priznanja „države Kosovo“, tako ojačavaju i nade drugih da bi mogli da dobiju ustupke u cilju stvaranja svojih entiteta na teritoriji ostatka Srbije. Pored muslimanske ili bošnjačke ambicije da od Raške naprave „Sandžak republiku“ (koja očigledno ima simpatije u Sarajevu, Istambulu, pa i Vašingtonu), i mađarske „salaš republike“ na severu AP Vojvodine, i Rumuni, svojatajući Vlahe, šalju signal Srbiji da će je  uslovljavati novim zahtevima na putu ka EU. U tu borbu su se uključili i rumunski kvaziistoričari koji nastoje da svoju javnost, a posle i evropsku, ubede ne samo kako su svi Vlasi Rumuni, već kako je i Nikola Tesla Vlah.

KOALICIJA KVAZIEVROPSKIH LOPOVA
Situaciju u severnoj srpskoj pokrajini komplikuje to što se mađarskim zahtevima za „personalnom“ ili „trostepenom“ autonomijom, priključuju i autonomaške stranke i organizacije. Naime, Živan Berisavljević, nekadašnji titoistički autonomaški funkcioner, sa grupom autonomaša iz nevladinog sektora, zalaže se za stvaranje „republike Vojvodine“. Po njegovom planu, Srbija bi se pretvorila u federaciju Srbije i Vojvodine. U tom cilju, 1. aprila 2012. godine, u Novom Sadu, održava se, u organizaciji minornih autonomaških stranaka i političkih organizacija, „Četvrta vojvođanska konvencija“. Suština te deklaracije su „osnove demokratskog ujedinjenja Vojvodine i Srbije“. Za Berisavljevića,  Vojvodina je „unutrašnja kolonija Srbije i njen plen“. A za još jednog od učesnika, predsednika „Vojvođanskog kluba“ Đorđa Subotića, Vojvodina od 1918. godine „plaća visoku cenu zajedničkog života sa Srbijom, kroz sputavanje razvoja, ekonomsku eksploataciju, diskriminaciju i zapostavljanje Vojvodine“. Slična retorika korišćena je i u nekadašnjim republikama SFRJ  koje su krenule putem secesije; najsvežiji primer je Crna Gora.
Ali, iako iza ove ideje stoje pojedinci koji ne uživaju nikakvu podršku u narodu, ona uopšte nije naivna, jer već godinama unazad i neke parlamentarne stranke koketiraju sa konceptom „republika Vojvodina“. Tako je Dušan Mijić, funkcioner LDP-a, u nadmetanju za najautonomaša godine rekao da „nema nikakav problem sa idejom ‘republika Vojvodina’“. Slično misli i Jovo Komšić, novosadski „ideolog autonomaštva“, on je izjavio da je ta ideja legitimna i da po njemu nije secesionistička, jer ipak predviđa federalno ustrojstvo zemlje, ali da ipak nije realna. Za sada… Odmah su se javili i Čankovi Ligaši da podsete da su se oni još „pre 14 godina zalagali za Vojvodinu republiku koja ima zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast, izvorne prihode i imovinu, te da je to nešto od čega ni danas ne odustajemo“. Tek da se zna ko ima autorsko pravo.
No, „Četvrta vojvođanska konvencija“, iako se održava 1. aprila, nije prvoaprilska šala. Ona dobija širu političku dimenziju i zbog toga što će na njoj učestvovati i manjinske stranke, poput Saveza vojvođanskih Mađara (SVM) i Demokratskog saveza Hrvata u Vojvodini (DSHV), te organizacije koje žele da se prikažu kao predstavnici vojvođanskih Rumuna, Rusina i Crnogoraca (sic!) Ne bi trebalo zaboraviti da SVM namerava da i posle ovih izbora participira u vlasti, te da je Petar Kuntić, predsednik DSHV-a, na listi Demokratske stranke. Istina,  Ištvan Pastor je izjavio kako SMV ne podržava ideju „Vojvodine republike“, ali ipak nije odbio da učestvuje na ovom prvoaprilskom skupu. Konačno, Pastor se javno zalaže za to da severna srpska pokrajina dobije široku autonomiju koja podrazumeva „ekonomsku samostalnost, kao i sudsku izvršnu i zakonodavnu vlast“. Nije šija nego vrat, svaka autonomija sa takvim atributima ubrzo postaje država. Da ne bude zabune, predsednik SVM-a je ocenio da je pitanje Vojvodine „jedno nerešeno pitanje“ i da je pred Srbijom „ponovno ustavno uređivanje države“.
I zato je ključno pitanje – da li predsednik Boris Tadić zna da su njegovi koalicioni partneri direktni ili posredni promoteri ideje „Vojvodine republike“, kojom se, da podsetimo, krši Ustav. Predsednik Srbije to verovatno zna, ali ni njega, ni ljude koji ga okružuju, očigledno nije briga koga ukrcavaju u koalicioni brod. Bitan je procenat glasova na izborima, opstanak po svaku cenu na vlasti. A da bi to ostvarila, vlast je sklona da u trgovini sa predstavnicima manjinskih stranaka žrtvuje vitalne nacionalne interese, da dopusti da Srbi na pojedinim delovima svoje teritorije budu diskriminisani, građani drugog reda. To zaista, koliko je nama poznato, nijedna vlast u Evropi ne bi sebi dopustila. Da od demokratskog načela poštovanja volje većine, Srbija postane mesto gde Vladu formira „manjinska koalicija“ kvazievropskih lopova uz kupljenu podršku manjinskih glasova.

[/restrictedarea]