LIZI FEJLAN: ZASLUŽENA LEKCIJA „NJUJORK TAJMSU“ O SIRIJI I LIBIJI

Malkolm X je rekao: „Mediji će vas naterati da mrzite potlačene i obožavate njihove tlačitelje“. To je danas tačnije nego ikad

Lizi Fejlan  je nezavisna novinarka čije se ime počelo pominjati po izbijanju rata u Libiji. Skeptična prema izvještavanju mainstream medija, Fejlanova je o svom trošku otputovala u Libiju i u svet plasirala informacije iz prve ruke. U razgovoru sa običnim ljudima saznala je pravo stanje na terenu i činjenicu da većina stanovnika Libije u potpunosti podržava sistem direktne demokratije i Muamera Gadafija.

Možda više nego iko drugi, Lizi Fejlan prokazala je sve licemerje i lažno izveštavanje vodećih svetskih medija o konfliktu u Libiji. Takođe je zabeležila i veliki broj civilnih žrtava koje su stradale za vrijeme NATO bombardovanja.

Uskoro će primarni fokus zapadnih sila preći sa Libije na Siriju i u skladu s tim Fejlanova je ponovno odlučila da otputuje na samo mesto događaja. Već duže vreme izveštava o zbivanjima u Siriji a njeni video-razgovori sa stanovnicima još jednom pokazuju da je stvarnost potpuno drugačija od iluzije, koja se servira masama putem strogo kontroliranih medija.

Fejlanova je 1. februara dala veliki intervju za američki „Njujork Tajms“. Pošto je i sama bila skeptična da li će američki list objaviti ceo razgovor bez skraćenja i strateških dodavanja, odlučila je da objavi ceo transkript na svom sajtu (lizzie-phelan.blogspot.com),  odakle je intervju prenesen.

„NJUJORK TAJMS“: Pošto je vaše viđenje događaja u Siriji toliko drugačije od svega što pišu strani reporteri koji su bili tamo, želeo sam da vas pitam kako nalazite svoje izvore i zbog čega mislite da je situacija drugačija od one kakvom je prikazuju drugi novinari?

LAJZI FELEJN: Prvo, nadam se da ćete mi dati mogućnost da na svako vaše pitanje odgovorim u potpunosti, tako da se ponudi ceo kontekst – koji često nedostaje. Takođe se nadam da ćete me pitati sva pitanja koja ste predložili kad sam pristala na ovaj razgovor. Ukoliko to ne uradite, sama ću objaviti sva pitanja i kompletne odgovore.

Vaše prvo pitanje je promašeno jer ono što ste zapravo hteli da kažete je to da je moj utisak o zbivanjima u Siriji potpuno drugačiji od onih reportera koji izveštavaju po nalogu NATO i GCC („Gulf Cooperation Council“, saveznice zapadnih sila u Zalivu; prim. prir.), organizacija koje imaju veliki interes u Siriji.

Moji utisci su zapravo utisci većine ljudi na svetu, naročito među zemljama koje nisu članice NATO i GCC, pogotovo među zemljama koje su direktne žrtve ovih sila.

Ali, zbog činjenice da taj narod nije u posedu snažnih medija, njihovi glasovi su ugušeni. Mainstream mediji, koji sarađuju sa NATO i GCC, prikazuju samo stavove određene manjine.

Što se tiče mojih izvora, nalazim ih na razne načine, ali većinom tako što razgovaram sa običnim ljudima gde god da se nalazim u Siriji. To uopšte nije teško jer ljudi su veoma spremni da govore o krizi u kojoj se nalazi njihova zemlja, pogotovo sa strancima jer imaju logičan utisak da nismo upoznati sa stvarnim događanjima u njihovoj zemlji. Naravno, ne svi, ali većina ljudi koje sam srela otvoreno su govorili. Moje reportaže nastaju na tom temelju.

Baš kao i u Libiji, bila sam iznenađena brojem ljudi koji su želeli da otvoreno govore i pokažu sav svoj bes protiv lažnog izveštavanja medija u službi NATO i GCC. Upravo zbog toga smo moj kolega Mustafa Afzalzadeh i ja odlučili da napravimo dokumentarni film u kojem će biti zastupljen glas sirijskog naroda. Film na kojem radimo će zapravo pokazati kako bi, da nije bilo takvih medija, kriza u Siriji davno bila završena i mir bi se vratio u zemlju.

Novinari u mainstream medijima koji dolaze iz NATO i GCC zemalja pristupaju poslu sa već predodređenom agendom, a ta agenda je – prikazati „revoluciju“ koja se događa unutar Sirije i u skladu s tim dati sadržaj i lažne optužbe da je sirijski režim opasnost po sopstveni narod.

Na primer, ako jedan takav novinar izađe na ulicu i sretne deset ljudi koji mu govore da nema nikakve revolucije u Siriji i da narod želi vojnu zaštitu od terorista koji upadaju u zemlju, ako zatim naiđe na bar jednu osobu koja će konstatovati kako „u Siriji nema demokratije“, novinar sluša samo tu jednu osobu, a sve druge proglašava državnim špijunima. To sam videla svojim očima.

Kada bi ti isti novinari stvarno preneli poruke većine ljudi koji se nalaze na ulicama, time bi potkopali svoje medijske organizacije, koje već deset meseci u kontinuitetu prikazuju lažnu sliku da narod mrzi aktuelnu vlast. Ali doći će vreme kad više neće moći da sakriju istinu. Ali postoji opasnost da – baš kao što se desilo u Libiji – istina dođe prekasno. Kada jednom zemlju razore NATO i GCC snage, tek tada će mediji dobiti priliku da budu malo iskreniji. Ali nikad ne u potpunosti jer cilj njihovih šefova – recimo promena režima – je postignut.

Sa druge strane, ja nisam ovde da bih „uspela“ kao novinarka i zaposlila se u nekoj uglednoj korporaciji. Postala sam novinarka kako bih prenosila istinu bez obzira koliko bi me to moglo koštati. Jedino čemu sam apsolutno lojalna je moja sopstvena savest.

Pošto ste se pojavljivali na Pres TV, Raša Tudej i na sirijskoj državnoj televiziji, mislite li da bi time moglo ispasti da je vaš cilj da podržavate te režime ili vidite sebe u ulozi aktiviste koji se jednostavno bori protiv politike SAD i Velike Britanije?

– Ovo pitanje samo po sebi je vrlo podmuklo i izvučeno iz konteksta. Ispada da su ljudi koji rade za BBC, CNN, Al Džaziru nezavisni od svojih finansijera. Ako bih izveštavala za BBC, znači li to da samim tim podržavam politiku Britanije? Politiku zemlje koja vekovima gazi ovaj svet?

Zašto bi „Njujork Tajms“ bio zabrinut zbog činjenice da sam radila reportaže na stanicama Raša Tudaj i Pres TV? Izazivam vas da mi nađete primere novinara koji su radili za ove kuće i upustili se u loše prakse novinarstva. Zašto niste zabrinuti za rad Al Džazire, koju direktno finansiraju katarski emir i katarska kraljevska porodica? Za Al Džaziru je dokazano kako je proteklih meseci objavila niz lažnih izveštaja ne samo o Libiji.

Kako novinari Al Džazire mogu da budu neutralni, kad je njihov vlasnik istovremeno i domaćin najveće američke vojne baze u regiji i kad je direktno odgovoran za slanje hiljada boraca, oružja i velike količine novca za razaranje Libije, i sada to isto želi da napravi sa Sirijom?

Još uvek čekam dan kad će „Njujork Tajms“ da potegne pitanje „neutralnosti“ novinara koji rade za državni servis BBC ili novinara koji rade za Merdok Pres – korporaciju za koju je itekako dobro dokumentovano da je direktno vezana sa strukturama moći zapadnih sila.

Zbog toga bi pitanje trebalo zasnovati na premisi da nijedna novinska organizacija nije neutralna i da predstavlja jednu određenu ideologiju. Ali, ako me pitate da li bih radije radila za novinsku organizaciju koja zastupa ideologiju zemalja koje se konstantno brane od napada Zapada, ideologiju koja se suprotstavlja spoljnim uplitanjima u unutrašnja pitanja i promoviše sopstvenu nezavisnost – ili bih radije radila za medijsku organizaciju čiji je cilj da šire arogantnu ideologiju kako je zapadna civilizacija superiornija i da bi zbog toga trebalo da bude nametnuta celom svijetu – mislim da bi svako ko bar malo poznaje globalnu politiku i noviju istorije čovečanstva svakako odabrao prvu opciju.

Druga stvar koje se sugeriše u vašem pitanju je da postoji nešto što bi se moglo nazvati „novinarska neutralnost“, kao da novinari imaju slobodu da biraju šta će pokriti, a šta neće ili se sugeriše da novinari uopšte nemaju sopstveno mišljenje. Ne zamaram se uopšte takvim optužbama, pogotovo ne kada ih izgovaraju oni koji smatraju da, ako radim za Raša Tudej ili Pres TV – onda to znači da me imaju u svom džepu, ali – ako radim za neku zapadnu organizaciju – onda sam „neutralna“.

Na primer, kad sam bila u hotelu Riksos u Tripoliju, sa mnom je bilo i oko 35 novinara. Dvojica američka novinara bili su u panici pošto su hotel preuzele Gadafijeve snage. Jedan se posebno plašio za svoju bezbednost. Zašto se toliko plašio? Priznao mi je da je povezan sa visokim predstavnicima pobunjenika. Nisam nikad primetila da su mainstream mediji dovodili u pitanje njegovu „neutralnost“. Što se njega tiče, niko mu nije naudio u hotelu.

Na kraju, jesam li ja aktivista? Ako to znači da moja uloga utiče na šira događanj, u tom slučaju smo svi aktivisti. Svako ko smatra da njegova dela nemaju učinak ili posledice je naivan. To se posebno odnosi na novinare, njihova dela imaju daleko veći učinak od svih drugih ljudi na svetu. Novinari imaju posebnu platformu i, kada izučavate novinarstvo, često će vam biti rečeno da morate biti „oči i uši šire javnosti“ i da tako imate uticaj. Na kraju tu platformu koristite za promociju pravde i međunarodnih zakona, koji su osnova napretka, ili zakopate glavu u pesak i koristite istu platformu samo za svoj lični interes i karijeru.

Želeo sam da vas više pitam o vašem izveštavanju iz Libije i kako odgovarate na optužbe da ste podržavali vladu pukovnika Gadafija? Sve u svemu, želim da saznam šta vas tačno navodi da govorite protiv zapadnih vlada, a da u isto vreme očigledno podržavate vlade poput iranske, ruske, sirijske – vlade koje su optužene za ozbiljna kršenja ljudskih prava.

– Ovo je opet jedno podmuklo pitanje koje najbolje prikazuje manipulacije kojima se služe najuticajniji mediji i listovi poput „Njujork Tajmsa“. Pitate me ovo samo zato što zapadne sile i mediji kriminaliziraju Muamera Gadafija, Iran i druge. Pokušavate da me navedete na zamku da – ako kažem da podržavam Gadafija ili Iran – to znači da takođe podržavam kršenje ljudskih prava.

Prvo, pitanje ljudskih prava je apsolutna zabluda i ujedno je najveće oružje kojim se ruše vladari nezavisnih država u razvoju, samo kako bi se stvorili moralni preduslovi za nametanje zapadnjačkog sistema u tim zemljama.

Moj kolega Den Glezbruk u razgovoru za Raša Tudej prošle nedelje je govorio o odluci organizacije Lekari bez granica da napusti Libiju jer su očajni zbog prizora masovnog mučenja progadafijevih Libijaca od pobunjenika koje zapadni mediji glorifikuju već godinu dana. Takođe je podsetio javnost da je, prema izveštaju HRW, u Libiji za proteklih pet godina bilo tri moguća slučaja smrti u zatočeništvu. Za poređenje, u Britaniji je bilo četiri takva slučaja samo za proteklih mesec dana. A to je samo Britanija. Druge NATO države, uključujući članice GCC i Izrael, još gore su po pitanju kršenja ljudskih prava.

Iskreno govoreći, Libija je bila raj što se tiče ljudskih prava i Gadafi je bio nominovan za nagradu organizacije za ljudska prava pre nego što je počeo NATO napad. I, naravno, Libija je imala najviši životni standard u celoj Africi i regionu, daleko viši nego, na primer, Saudijska Arabija, o kojoj gotovo da se i ne govori u zapadnim medijima.

Ali nećete implicirati da podržavaju kršenje ljudskih prava, recimo, novinari koji rade za britanski „San“ ili „Gardijan“ ako uzmemo u obzir da ti listovi podržavaju konzervativce i laburiste – dve stranke koje su ljudskom rodu kroz istoriju nanele ogromnu nepravdu.

Zašto dvostruki standardi? Sve se svodi na predrasudu zapadnih medija, koji drže da je zapadna civilizacija superiorna nad svim drugim i u skladu s tim, kad zapadne sile učine nepravdu, za to ne moraju da odgovaraju. Svako ko progovori protiv zapadnih sila – ime mu se uskoro baca u blato.

Malkolm X je jednom prilikom rekao: „Ako ne budete veoma oprezni, mediji će vas naterati da mrzite ljude koji su potlačeni i da obožavate njihove tlačitelje“. Taj citat danas je tačniji nego ikad, pogotovo kad vidimo kako su zapadni mediji izveštavali o Libiji i sada o Siriji.

Ali da vam odgovorim direktnije – poštujem međunarodno pravo, a najvažnije pravo i najvažniji princip na kojem je međunarodno pravo izgrađeno – kao i današnje posrnule UN – je poštovanje suvereniteta jedne nacije i neuplitanje u unutrašnja pitanja drugih država. Novija istorija pokazala nam je da je srž svih nepravdi upravo zlostavljanje tog temeljnog principa međunarodnog zakona i svako ko pogazi taj princip je kriminalac i treba ga smatrati za takvog, a svaka žrtva takvog čina mora se braniti. Ne samo ovi temeljni principi već gotovo svi važniji međunarodni zakoni i norme pregaženi su u slučaju Libije i zapadnjačkog tretmana Gadafija. Sve to skupa veoma je dobro dokumentovano. Sva ta kršenja zakona danas se vode protiv sirijske vlade.

Kako neko uopšte može sebi uzeti za pravo da moralizuje o ljudskim pravima, ali uopšte ne komentariše činjenicu da je jedan od najviših funkcionera američke vlade Hilari Klinton otvoreno pozvala na smrt državnika jedne druge zemlje – Gadafija – samo dva dana pre nego što je ubijen. Nadam se da ne moram objašnjavati koliko je takva izjava nezakonita i odvratna.

U potpunosti sam protiv takvih zlostavljanja – kao i svako ko veruje u međunarodne zakone i pravdu – i zato mi je cilj da podržim svakog da se brani protiv takvih zlostavljanja svim mogućim sredstvima.

Optuživali su me da sam portparol libijske vlade, ali istina izlazi na videlo. Sve što je bivša libijska vlada govorila bilo je tačno, a sve što su javljali mainstream zapadni mediji pokazalo se kao laž:

– Pobuna u Libiji bila je oružana od prvog dana. To je potvrdio detaljan izvještaj Amnesti Internacionala prošle godine. Dakle, nije se radilo o „mirnom pokretu“;

– Pobunjenici jesu bili povezani sa zapadnim tajnim službama, sa kojima su pomogli da bude orkestriran NATO blitzkrieg;

– Libijski nacionalni savet nije sposoban da vodi zemlju, i narod ih neće;

– Pobunjenici imaju rasističke, ali i genocidne, namjere prema subsaharskom stanovništvu i trećini Libijaca koji imaju tamniju boju kože;

– Gadafijeve snage nisu izvodile vazdušne napade protiv onih koji su protestoveli i nije bilo masovnog silovanja. Štaviše, Amnesty International javlja kako nije bilo nikakvog silovanja;

– Gadafijeva vojska nije u Bengaziju ubila 10.000 ljudi, kako su mediji javljali, već 110 – ponovno jke reč o ciframa Amnesty Internationala – i to ubijenih na obe strane pre NATO napada.

I u svim drugim pitanjima Gadafijeva vlada, njene cifre i analize pokazali su se daleko tačnijim od onog što su javljali Nacionalni savet i zapadni mediji. Zato je svaki novinar koji je izveštavao o ovim događanjima sigurno morao da zvuči kao „portparol vlade“ jer ono što je tadašnja vlada govorila bilo je potpuno tačno, a sada je to i potvrđeno.

Izvor: Advans, Novi standard